beskućnici — Roberta Pela – jedna od nekoliko hiljada beskućnika u Milanu

Pandemija korona virusa je zatvorila gradove širom sveta, promenila navike njihovih stanovnika, a otežala ionako težak život beskućnika.

U mnogim evropskim gradovima tokom noći na snazi je policijski čas, kada na ulicama nema skoro nikoga, osim policijskih kontrola i onih ljudi kojima je ulica dom.

U Italiji ima oko 50.000 beskućnika, a samo u Milanu, kako tvrde iz grada, živi oko tri hiljade njih.

„Ne sećam se kada sam poslednji put oprala kosu.

„Sada je hladno i ne smem. Mogu da se razbolim“, kaže za BBC na srpskom Roberta Pela, koja već dve godine živi na ulici u samom centru Milana.

Zbog gubitka posla usled pandemije, broj beskućnika u italijanskoj prestonici mode je povećan, a mnogi strahuju da će ih biti još više zbog privredne neizvesnosti.

Zatvoreni na otvorenom

Roberta Pela dve godine živi nedaleko od katedrale Duomo, šćućurena u uglu izloga jedne prodavnice.

Kaže da joj tu odgovara zato što je natkriveno i na suvom je kada pada kiša.

„Iz opštine su mi rekli da mogu ovde da budem.

„Nekoliko puta su već dolazili da mi kažu da idem u neki od prihvatnih centara u kojem mogu da spavam i da se okupam. Ali ja ne želim da idem zato što tamo mogu da se zarazim“, kaže za BBC na srpskom Pela.

Od kada je počela pandemija, javna kupatila su zatvorena zbog mogućnosti da ne postanu nova žarišta širenja virusa, a beskućnici su se snašli tako što se uglavnom kupaju u gradskim fontanama.

Aktivisti udruženja „Doktori za ljudska prava“ (Medici dei Diritti Umani) širom italijanskih gradova postavili su šatore, gde se beskućnicima meri temperatura, obavlja rutinski pregled i dele im se maske i gel za dezinfekciju.

„Kada je bilo prvo zaključavanje, u martu prošle godine, bilo mi je mnogo teško.

„Ljudi koji me poznaju nisu izlazili iz kuće i retko su ovuda prolazili. Osećala sam se kao u zatvoru“, objašnjava ona.

Kaže da je situacija sada bolja, ali dodaje: „nekako su svi postali mnogo hladni, nervozni i bez osećanja.“

U ovim zimskim danima, tu je i njen pas Lupo koji je greje dok spava, kao i njen momak Frančesko, koji tokom dana deli reklamne letke na ulicama Milana, kako bi nešto zaradio.

Roberta se trudi da poštuje sve mere.

Skoro uvek nosi masku i dezinfikuje ruke.

Kaže da ne bi volela da joj se nešto desi, da se zarazi i da završi u bolnici, posebno sada kada su iste pune bolesnika koji svakodnevno umiru.

„Imamo ovaj sunđer na kojem Frančesko i ja spavamo.

„Imamo i debele pokrivače, ali kada je bio minus, bilo nam je hladno“, kaže Pela, dok sklupčena sedi ogrnuta jednim od pokrivača.

Pogledajte video: Život jednog beskućnika

Skot Pursel je dugo živeo na ulicama Vašingtona. Srećom sada ima stan i posao koji voli.

Ledeni zimski dani odneli prve živote

Iako iz gradske uprave apeluju na ljude da prijave ko spava na ulici u toku zime, prvi ledeni dani koji su početkom godine stigli u Italiju, odneli su i desetak života.

U Rimu je od početka novembra do početka januara zabeleženo sedam smrtnih slučajeva među beskućnicima.

U Milanu su zabeležena dva smrtna slučaja.

Muškarac od 78 godina pronađen je mrtav, zavejan u snegu, na periferiji grada.

U ulici Frateli Zoija, u kojoj je živeo, pronašli su ga prolaznici koji su ga tu uvek i sretali.

Dva dana posle, još jedan beskućnik, čovek srednjih godina, umro je takođe od hladnoće, dok je spavao ispod jednog nadvožnjaka, blizu glavne železničke stanice.

Ispod tog nadvožnjaka i dalje spavaju njegovi sapatnici.

Ne žele da pričaju o tome šta se dogodilo, niti da pričaju sa novinarima.

Niko od njih neće da ide u prihvatilište, kaže Gabrijele Rabajoti, savetnik za socijalnu i stambenu politiku pri milanskoj opštini.

„Mnogi beskućnici ne žele da idu u naše centre, i radije ostaju noću na ulici, čak i kada je hladno.

„Ima ih oko 500, koji uvek spavaju napolju“, kaže Rabajoti za BBC na srpskom.

„Sve ih poznajemo jer naši službenici ih često obilaze tokom noći, da provere kako su.

„Odnose im vreće za spavanje, pokrivače, čaj i sendvič.

„A na taj način proveramo da li možda ima i novih beskućnika.“

Pogledajte video: Baka – dobri duh

Indija: Baka 80-godišnjakinja hrani ljude za manje od jednog centa

Ne žele da napuste najbolje prijatelje

Iako u Milanu postoje dva velika centra za ljude koji žive na ulici, a od kojih „Kuća Janaći“ (Casa Jannaci) predstavlja najveći te vrste u Evropi, različiti su razlozi zbog kojih mnogi beskućnici ipak odlučuju da ostanu da spavaju na ulici, čak i kada je hladno.

„U prihvatnim centrima se osećaju više kontrolisani, dok se na ulici više druže međusobno.

„Osećaju se slobodnije“, objašnjava savetnik Rabajoti.

Dodaje da ima i onih koji iz protesta ne žele da idu u prihvatilišta.

„Uglavnom su to mlađi ljudi. A većina neće da napusti svoje pse“, kaže Rabajoti.

Dodaje da su prošle godine otvorili i novi centar gde ovi ljudi mogu da borave sa svojim ljubimcima, ali da uglavnom zvrji prazan.

Tokom pandemije u Milanu broj beskućnika se povećao.

Iz opštine objašnjavaju da je reč o ljudima koji su uglavnom radili na crno, pa su izgubili posao, a potom i stan koji nisu mogli više da plaćaju.

Kovid hotel za beskućnike

Početkom decembra u Milanu otvoren je prvi hotel za beskućnike koji imaju simptome korone virusa.

Ovaj centar se u prošlosti koristio kao prihvatni centar za strance.

Marija Gracija Kampeze, predsednica organizacije „Otvoren prostor“ (Spazio Aperto), koja upravlja ovim kovid hotelom, kaže da su gradske vlasti odlučile da preurede ovaj prostor i omoguće boravak, to jest izolaciju beskućnika koji su pozitivnu na korona virus.

„Zahvljaljujući nevladinoj organizaciji ‘Emergency’ ovde imamo i ambulantu, gde se vrše testiranja i daje prva pomoć svim bolesnicima.

„Za sada imamo dve medicinske sestre, jednog doktora i logističara. Planiramo da zaposlimo još medicinskog osoblja“, kaže Kampeze za BBC na srpskom.

Trenutno je u ovom kovid hotelu samo jedan bolesnik. Od kada je hotel otvoren u njemu je boravilo ukupno šest beskućnika.

„Dok smo u našoj drugoj ustanovi, od početka pandemije imali četrdeset zaraženih pacijenata“, dodaje Kampeze.

Iako se veliki broj beskućnika do sada testirao, sumnjajući na bolest, većina je bila negativna.

Svaki beskućnik, pre ulaska u bilo koji prihvatni centar u Milanu, mora da se testira na Kovid 19.

Procenat zaraženih je nizak, a do sada nijedan beskućnik nije umro od korona virusa.

Barem ne zvanično.

Pogledajte video: Pomrećemo od gladi ako se ovako nastavi

Korona virus: „Umrećemo od gladi ako se ovo nastavi“, upozoravaju otpušteni radnici

Broj siromašnih u porastu

U periodu između oktobra i novembra prošle godine, humaniratna organizacija pri katoličkoj crkvi Karitas, podelila je u Milanu više od devet hiljada bonova za hranu siromašnima.

Tokom božićnih i novogodišnjih praznika, a prema podacima udruženja poljoprivrednika Koldireti, u regiji Lombradija koja važi za najbogatiju u Italiji, više od 300.000 ljudi tražilo je pomoć u vidu toplog obroka.

Volenteri humanitarne organizacije „Svakodnevni hleb“ (Pane Quotidiano), poslednjih meseci videli su mnoga nova lica kako čekaju u redu za hranu, koju ova organizacija deli siromašnima.

Među njima je Ilario, koji je već dvadeset godina živi u Milanu.

Nekoliko godina je radio u jednoj fabrici, a poslednjih pet uglavnom je radio na crno.

„Nema više posla. Dolazim ovde poslednjih godinu dana.

„Spavam kod prijatelja ili u jednoj bolnici, krišom“, kaže Ilario dok žuri napred, da ne izgubi red i slučajno ne ostane bez paketa hrane za danas.

Luiđi Rosi, predsednik ove humanitarne organizacije, koja postoji od 1898. godine, kaže da pogrešno je misliti da je najgore prošlo.

„To što su redovi ispred naših kapija gde delimo hranu sve duži, posledica je pandemije“, kaže Rosi za BBC na srpskom.

Dodaje da se boji da će ova godina biti još gora od prethodne i da će veliki broj ljudi ostati bez posla.

Tokom prvog karantina u martu 2020. godine, dva sedišta ove humanitarne organizacije su bila zatvorena, a to se nikada nije dogodilo, čak ni za vreme rata.

Kada su otvorili, posle dva meseca, predsednik Rosi se takođe bojao da se ljudi ne zaraze koronom, zbog velikih gužvi koje se svakodnevno viđaju ispred njihovih kapija.

„U proseku, dnevno podelimo oko tri i po hiljade paketa sa hranom“, naglašava Rosi.

Međutim, svi koji ovde čekaju – uglavnom beskućnici i stranci, a zatim i penzioneri, ali kako kažu volonteri, i sve više mladih Italijana – poštuju mere, nose maske i drže distancu.