Mama nije tu, mama pravi džempere

Kada je pre nekoliko godina izbila ekonomska kriza u Grčkoj, Marijana Andrić je bila mlada mama.

Poreklom iz Pančeva, u Grčku je otišla na školovanja i tamo osnovala porodicu.

Njen muž, zastupnik međunarodnog lanca trgovina za prodaju odeće, nije imao razloga da brine za budućnost.

Sve se promenilo kada je Grčka potonula u krizu.

„Od bogatog čoveka ostao je bez primanja. Sa dvoje dece znala sam da nemam vremena za gubljenje“, priča Marija danas.

Razgovaramo u Pančevu, u stanu koji je pretvorila u radionicu za ručno pletene džempere od vune. Okruženi smo raznobojnim modelima i rolnama vune.

Šta je potrebno da znate da biste postali preduzetnica

• Kulturni kapital – škola daje znanje i veštine ali ne podstiče preduzetništvo
• Socijalni kapital – ključan za pokretanje samostalnog posla
• Novčana sredstva – značajna za početak biznisa, ali ne i presudna; najčešći izvor je porodični novac i ušteđevina

Izvor: Preduzetništvo žena u Srbiji, M. Babović, 2012.

Kada je pre dve godine pokrenula posao, imala je tri pletilje – sada za nju radi tridesetak žena. Neke su iz Pančeva, neke iz sela u okolini Zlatibora.

„Posao se razvio zato što sam bila uporna, nisam nikoga slušala. Zbog toga je trpeo moj brak, ali sam uspela da podignem porodicu“, kaže ona.

Njen život se danas odvija između Atine i Pančeva. Uloge u kući su se promenile – dok je ona „na terenu“, muž je sa decom.

„Deca znaju da mama nije tu, jer mama pravi džempere. Otac uživa u vremenu koje provodi sa njima. Bila sam 20 dana da im skuvam, da ih odvedem u školu“.

Svoju manifakturu je nazvala „Maridruna“.

„Rekla sam sebi da sutra moram da imam opravdanje zašto nisam bila sa njima, da im kažem da je mama bila odsutna zato što je htela da idu u dobre škole“.

U Grčkoj ne postoji ovakva vuna

Sa nama su dve pletilje sa kojima radi.

Služi nam tursku kafu u velikim šoljama dok priča o tome kako je došla na ideju da spokrene posao. Svaki njen gest odražava hitru i odvažnu tridesetogodišnjakinju. Dok je slušam postaje mi jasno šta znači biti preduzetnica.

„Bila sam u osmom mesecu trudnoće kada sam pozvala drugaricu koja živi u Njujorku“, kaže. „Pitala sam je šta tamo nema što mi imamo. Rekla je – ručno pleteni džemperi su veoma na ceni“.

Dva meseca nakon što se porodila sela je u kola i uputila se ka Zlatiboru. Zaustavila se u prvom selu i pitala za pletilje.

Ova tradicija se održala u zlatiborskom kraju zahvaljujući izuzetnom kvalitetu sirove, neupredene vune.

„U Grčkoj ne postoji ovakva vuna“, objašnjava Marijana. Njena zamisao je bila da tradicionalnu veštinu pletenja prilagodi novom dobu.

„Džemper prvo treba meni da se svidi“, kaže uz širok osmeh.

Kada se na naslovnoj strani popularnog grčkog časopisa slavna voditeljka pojavila u njenom džemperu, znala je da je na dobrom putu.

Vratila se u Pančevo, kod majke, i stavila oglas za pletilje u listu „Pančevac“. Odziv je bio odličan, kao i reakcija u opštini, gde je predstavila projekat.

„Kad su čule kukičenje, pletenje, žene su izašle iz svojih kancelarija i obasule me pitanjima“, kaže mlada preduzetnica.

Džemperi u Brazilu

Od novca koji je dobila od opštine kupila je razboj i vunu.

„Pletenje je bilo zapostavljeno. Svi su hteli nešto moderno“, objašnjava sedamdesetčetvorogodišnja Marija Korolija dok ispijamo kafu.

„Onda su se pojavili Kinezi, Bugari, Rumuni, Poljaci, Rusi, svašta je bilo da se kupi jeftino na buvljaku. A vunica je skupa, rad je skup“, kaže ova penzionerka koja je nekada radila u lokalnom sudu kao daktilografkinja.

„Plela sam da bih zaradila neki dinar za unuke. Dođem kući nakon posla, oko pet sati, operem šta ima, pa uzmem igle u ruke“, priča Korolija.

Koliko je potrebno vremena da isplete džemper? „Zavisi od modela, od vune. Kada radim od 8 ujutru do 1 uveče završim za tri, četiri dana“, kaže ona.

Gordana Barbara, tridesetogodišnja medicinska sestra, upoznala je Marijanu preko majke koja se javila na oglas u „Pančevcu“.

„Dopala mi se atmosfera. Okupi se puno žena, jedna drugoj pokazuju mustre. U početku nije bilo lako, dosta sam naučila“, kaže ova majka troje dece.

Džempere koje prave šalju kupcima širom sveta, zahvaljujući internetu. Cena je oko 200 evra, a porudžbine stižu iz Evrope, Amerike, Izraela, ali i – Brazila.

„Mislila sam da je tamo uvek leto“, smeje se Marijana. Namerava, kaže, da zaposli još žena.

„U ovom poslu ne možeš da imaš velika očekivanja jer se ne koriste mašine, već ruke. Cilj mi je da se naš proizvod više ceni“, objašnjava naša sagovornica.

Iz Londona, gde se džemperi prodaju u nekoliko radnji, već je stigla porudžbina za narednu zimu.