Mihael Šumaher napunio 50 – rekorder, tvorac istorije i „makijavelista“

Ovaj tekst je apdejtovana verzija prvog teksta objavljenog u oktobru 2012.

Mihael Šumaher je 3. januara napunio 50 godina.

Njegovo fizičko stanje, nakon nesreće na skijanju u decembru 2013. godine, kada je zadobio teške povrede glave i mozga, i dalje je misterija za sve izvan kruga njegove porodice i prijatelja.

Šumaher od tada nije viđen u javnosti.

Međutim, ne jenjava sećanje na to šta je sve postigao u Formuli 1, tokom karijere koja je trajala 18 sezona.

Toto Volf, predsednik Mercedesa, poslednjeg tima za koji je Nemac vozio, izjavio je u četvrtak da je Šumaher „oblikovao i promenio sport zauvek“.

„Mihael je kao vozač svojom pažnjom za detalje i znanjem podigao Formulu 1 na potpuno drugi nivo“.

Vulfove reči nas vraćaju u oktobar 2012. godine, kada je Šumaher tokom trke za Veliku nagradu Japana najavio da se povlači.

Nije uvek imao najtopliji odnos sa medijima – bio je suviše kontroverzan zato – ali je tog dana, nakon završetka unapred spremljene izjave, dobio veliki aplauz od novinara.

Bio je to znak velikog poštovanja prema Šumaheru, bez obzira na neke mračne momente u karijeri.

Nakon prvog povlačenja u Formulu 1 se vratio 2010. sa Mercedesom, nadajući da će uspeti da ponovi ranije uspehe.

Međutim, u bolidu koji nije bio među najboljima, uspeo je samo jedom da dođe do podijuma, dok je generalno od njega bio bolji timski drug Niko Rozberg.

Bilo je to neverovatno iskustvo te tri godine gledati čoveka koji je toliko dominirao formulom kako izgleda kao sasvim običan vozač.

Ipak, Šumaher koji se vratio u F1 bio je potpuno druga osoba od one koja je 2006. završila karijeru u Ferariju.

Novi Šumaher bio je humaniji, otvoreniji i druželjubiviji, ali ni približno nije bio toliko dobar.

„Tokom proteklih šest godina sam mnogo naučio o sebi“, rekao je tog dana u Japanu.

„Na primer, da možete da se otvorite, a da ne izgubite fokus, da poraz može da bude težak koliko i pobeda. Nisam imao to i vidu proteklih godina“.

Takve reči niste mogli ni da zamislite od Šumahera sa početka karijere, kada nimalo nije sumnjao u sebe.

• Jugoslavija živi i igra košarku – ali samo u Dubaiju
• Kako se budizam ušunjao na stadione širom sveta – i Srbije
• Kako je Bobi Marjanović postao bolji od Majkla Džordana
• Fudbalski klub prodaje DNK bivšeg kapitena

Poslednja trka za ponos

Jedan veliki trenutak dogodio se te 2012. godine, tokom Šumaherove poslednje sezone.

Kada je u trci za Veliku nagradu Monaka preuzeo vođstvo, iza njega su bili svi vozači nove generacije koji su hteli da budu kao on – Luis Hamilton, Fernando Alonso, Sebastijan Fetel…

U normalnim okolnostima, takva situacija bi gotovo sigurno značila da će Šumaher ostvariti 92. pobedu u karijeri.

Ali biti prvi poslednji put bio je uspeh samo za ponos i podsetnik na neka ranija vremena.

Na kraju je kažnjen sa pet mesta zbog udesa na prethodnoj trci u Španiji, kada se zakucao u bolid vozača Vilijamsa Bruna Sene, i završio je šesti. Povukao se na kraju sa trke.

Sudar sa Senom bio je samo jedan od četiri slična incidenta koja je napravio u tih poslednjih 18 meseci ,a koji su kristalizovali utisak da se približava vreme da se povuče.

Mesecima je tog leta razmišljao o tome šta će uraditi i na kraju su donekle drugi odlučili umesto sega.

Mercedes je u svoje redove doveo Luisa Hamiltona, pa je na Šumaheru ostala odluka da li da proba sa slabijim timom ili da se povuče.

Doneo je pravu odluku.

Pitanja i rekordi ostaju

Te tri godine nakon povratka i borba pre svega protiv samog sebe, ostavile su traga na Šumaherovoj reputaciji.

Ljudi u okviru Formule 1 počeli su da preispituju njegove ranije uspehe i postupke.

Uvek je bilo dosta pitanja oko njegove prve titule sa Benetonom 1994. godine, imajući u vidu čitavu kontroverznu sezonu. Ipak, nakon povratka počele su priče i o dominantnoj eri Ferarija sa početka dvehiljaditih, kada je Šumaher osvojio pet titula u nizu.

Pričalo se tada koliko je prednosti imao u odnosu na druge vozače – najbogatiji tim, testiranja vozila koliko su želeli, pa i pneumaticima koje je koristio.

Da li to znači, govorili su, da Šumaher zapravo nije toliko dobar?

Ukoliko ste ikada gledali Šumahera, onda znate koliko je ovo besmislena optužba. Na vrhuncu on je bio nešto zaista posebno – čovek koji je rutinski, u svakom krugu, bio na granici nemogućeg.

Da, čitavo takmičenje u njegovo doba nije bilo tako razvijeno kao sada, ali je Šumaher pravio takva čuda da može da se poredi sa najvećim vožnjama ikada.

Pobede poput dominacije po mokroj stazi u Španiji 1996. godine, neverovatan povratak u Mađarskoj 1998. i bitke sa Mikom Hakinenom kada je 2000. osvojio prvu titulu – ostaju u istoriji.

Mračnija ili humanija strana?

U isto vreme, što je dobro bilo dokumentovano, postojala je i „mračna strana“ Mihaela Šumahera, a ona nikada nije bila daleko.

Prvu titulu je osvojio nakon što se zakucao u Dejmona Hila u bolidu Vilijamsa, što mu nije uspelo 1997. sa Žakom Vilnevom.

Možda je najgoru stvar uradio tokom kvalifikacija u Monaku 2006. godine, kada je bolid namerno parkirao tako da Fernando Alonso ne zauzme mesto ispred njega.

To su bili najekstremniji primeri zbog kojih je delovao kao čovek koji je spreman da bukvalno sve učini za pobedu – sportska personifikacija makijavelizma, gde cilj opravdava sredstvo.

Ljudi koji su radili sa njim kažu da su te stvari u potpunoj suprotnosti sa čovekom koji je, prema bliskom krugu ljudi, bio topao, iskren, skroman i darežljiv.

Međutim, te stvari su nastavile da proganjaju Šumahera do kraja karijere i uvek je odbijao da priča o njima.

„Svi smo ljudi i svi pravimo greške“, rekao je tog dana u Japanu.

„Kada pogledate unazad verovatno biste uradili drugačije da ste imali drugu priliku, ali to je život“.

Drugu priliku je dobio u Formuli 1, nakon što u penziji nije našao ništa što bi moglo da popuni rupu u njegovom životu.

Samopouzdanje ga je ubedilo da može da se vrati dobar kao što je bio ranije, ali je tada naučio da vreme ne čega ni na koga.

Sećanja na taj loš povratak su izbledela, iako je „pravi Šumaher“ ponovo bio u fokusu – mašina, čudo prirode, sportista koji je podigao lestvicu i sebe odveo u sportsku besmrtnost.

Kompleksnost njegovog nasleđa sve čini još interesantnijim.

Šest godina kasnije Hamilton deluje kao neko ko bi mogao da zapreti rekordima koji su dugo delovali potpuno nedostižni.

Ipak, kad god ti rekordi budu pali – ako se to uopšte dogodi – i bez obzira na to da li će se ikada opraviti, Šumaher će biti jedan od najboljih vozača Formule 1 ikada.