Može li Mesec da pripada bilo kome?

Kompanije su zainteresovane za rudarenje po površini Meseca u potrazi za vrednim sirovinama. Pa koja pravila postoje za ljudsku eksploataciju i vlasništvo?

Skoro je 50 godina od kako je Nil Armstrong kao prvi čovek zakoračao površinom Meseca. „Ovo je mali korak za čoveka“, čuvena je rečenica američkog astronauta, „ali veliki za čovečanstvo.“

Nedugo potom, u skakutanju po mirnom moru pridružio mu se i kolega Baz Aldrin. Nakon što se spustio sa lunarnog modula Igl, zurio je u prazan krajolik i rekao: „Veličanstvena pustoš.“

Od kada je misija Apolo 11 u julu 1969. godine završena, Mesec je ostao gotovo netaknut – čovek tamo nije kročio od 1972. godine. Ali to bi moglo uskoro da se promeni – sve više kompanije je zainteresovano u istraživanje i, ako je moguće, rudarenje površine ovog satelita u potrazi za sirovinama poput zlata, platine i retkih minerala koji se koriste u elektronici.

Kina je nedavno lansirana Čang E-4 sondu na udaljenu stranu Meseca, kada je seme pamuka uspešno proklijalo u biosferi na njegovoj površini. Kina je sada zainteresovana za postavljanje istraživačke baze.base.

Srbi ipak ne lete u svemir

Seme pamuka proklijalo na Mesecu

Misteriozni radio signali iz dalekog svemira

Japanska frima AjSpejs planira da izgradi „transportnu platformu Zemlja-Mesec“ i započne „istraživanje polarnih voda“ na Mesecu.

Koraci su već preduzeti, pa dali postoje pravila koja će osigurati da Aldrinova pustoš ostane netaknuta, ili bi Zemljin jedini veliki prirodni satelit mogao da postane predmet političkog otimanja površine i resursa?

Potencijalno vlasništvo nad nebeskim telima veliko je pitanje još od kada su svemirska istraživanja počela tokom Hladnog rata. U vreme kada je NASA planirala da prvi put pošalje ljude na lunarnu misiju, Ujedinjene nacije sastavile su Sporazum o svemiru, koji su 1067. godine potpisale SAD, Sovjetski savez i Velika Britanija.

U njemu se navodi: „Svemir, uključujući Mesec i ostala nebeska tela, ne podležu nacionalom prisvajanju na osnovu prava suvereniteta, korišćenja, okupacije ili u bilo koje druge svrhe.“

Džoan Viler, direktora svemirske kompanije Alden Advajzer, opisuje ovaj sporazum kao „Veliku povelju slobode svemira“.

Prema sporazumu, zabadanje zastave na Mesec – kao što su to uradili Armstrong i njegovi naslednici – je „beznačajno“, zato što tim činom ne dodeljuju nikakva „obavezujuća prava“ pojedincima, kompanijama ili državama, dodaje ona.

U praktičnom smislu, vlasništvo nad površinom i prava na rudarenje nisu bila toliko važna pitanja 1969. godine. Međutim, s napretkom tehnologije, eksploatacija njegovih resursa zarad profita postaje sve izglednije.

Ujedinjene nacije su 1979. godine donele Sporazum o upravljanju aktivnostima država na Mesecu i drugim nebeskim telima, poznat i kao Sporzaum o Mesecu. Prema ovom dokumentu, nebeska tela koriste se samo u mirnodopske svrhe, a UN mora biti obavešten ko, gde i zašto planira da sagradi stanicu.

Sporazum takoše nalaže da su „Mesec i njegovi prirodni resursi zajedničko nasledstvo čovečanstva“ i da bi internacionalni režim trebao da sposoban da „upravlja eksploatacijom takvih resursa kada takva eksploatacija postane moguća“.

Problem sa Sporazumom o Mesecu je taj što ga je samo 11 država ratifikovalo. Francuska je jedna od njih, Indija druga. Najveći igrači u svemiru – poput Kine, SAD i Rusije – ga nisu ratifikovali. Nije ni Velika Britanija.

U svakom slučaju, kaže Viler, „nije lako“ sprovesti pravila koja su isrtana sporazumima. Različite zemlje unose ova dokumenta u zakonodavstvo u moraju da se staraju o tome da ih pojedinci i kompanije poštuju.

Profesorka Džoan Iren Gabrinovic, bivša glavna urednica Žurnala o svemirskom pravu, je saglasna da međunarodni sporazumi ne nude „nikakve garancije“. Primena tih pravila podrazumevala bi „kompleksnu mešavinu politike, ekonomije i javnog mnjenja“, dodaje ona.

Sporazumi kojima se zabranjuje nacionalno vlasništvo nad nebeskim telima su proteklih godina bili pred dodatnim izazovima.

U Americi je 2015. godine usvojen Zakon o konkurentnosti komercijalnih svemirskih letova, prema kome građani SAD imaju pravo vlasništva nad bilo kojim resursima koje nađu na asterodima. Istina je da se zakon ne odnosi na Mesec, ali ove principe je moguće proširiti i primeniti na druga tela.

Erik Anderson, suosnivač istraživačke kompanije Planetary Resources, ovaj zakon opisuje kao „najveće priznanje pravu vlasništva u istoriji“.

Luksemburg je 2017. godine doneo svoj zakon sa istim pravima vlasništva nad resursima pronađenim u svemiru. Potpredsednik Vlade Eten Šnajder rekao da će time njegova zemlja postala „pionir u Evropi i lider u ovom sektoru“.

Želja za istraživanjem i novcem je tu, a države su izgleda sve zainteresovanije da pomažu kompanijama.

„Očigledno da je rudarenje – bez obzira na to da li je namera da se sirovine vrate na Zemlju ili skladište na Mesecu – u suprotnosti sa idejom da se ne čini šteta“, kaže Helen Ntabeni, advokatica u kompaniji za svemirsko pravoNaledi Space Law and Policy.

Ona dodaje da se može raspravljati o tome da su se SAD i Luksemburg na „siledžijski način“ izvukli iz odredbi Sporazuma o svemiru.

„Skeptična sam da će se sačuvati visoko moralna ideja o tome da svet istražuje svemir zajedničkim naporima, kao jednake nacije“, kaže ona.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]