Iako je bio prvenstveno muzičar, Bouvijeva zaostavština je podjednako vizuelna koliko i zvučna.

Njegovo „igranje školica“ sa žanrovima, a tokom karijere je prigrlio rok, fank, industrijal i avangardne instrumentale, uvek je bilo propraćeno novim karakterističnim imidžom.

Njegov stil je bio uvek u povoju – od crvenokosog tuđina Zigija Stardasta, do slepog čoveka u odelu iz faze albuma Heathern (2002) – i uvek je, kao i njegova muzika, predstavljao snažnu poruku, namećući očekivanja da će i buduće zvezde krenuti njegovim stopama.

Lejdi Gagino neprestano menjanje maski inspirisano je Zigijem i Mršavim belim vojvodom (Thin White Duke) – sartorijalna posveta koju pevačica često ističe.

U međuvremenu, nedavno je magazin Vog na naslovnoj strani objavio provokativnu fotografiju sa Herijem Stajlsom u haljini, nonšarlantno zanemarivši činjenicu da je Bouvi to prvi uradio 1970, kada se fotografisao u zanosnoj cvetnoj haljini, koju je dizajnirao Majkl Fiš, za omot albuma The Man Who Sold the World.

To je bio deo igre prerušavanja kojoj je pribegavao čak i kada se bavio sporednim projektima, na primer kada je glumio Goblina u kultnoj filmskoj fantaziji Lavirint iz 1980, zatim kada je pozajmio glas za priču Petar i vuk Sergeja Prokofjeva, kao i kada je sa Bingom Krozbijem izveo pesmu „Mali dobošar“.

Bio je autsajder koji se idealno uklapao u ulogu – čovek kome treba omogućiti da stvara.

Tokom karijere, takođe, smernice eksperimentalnih zaokreta u pravcu različitih likova davale su kamere pred kojima je stajao.

Kao što je zabeleženo u nedavno objavljenoj knjizi Dejvid Bouvi: Ikona, sa njegovim fotografijama koje potpisuje 25 različitih autora, Bouvi je oduvek shvatao moć koju fotografija ima u svetu koji ga okružuje.

Čak i iz današnje perspektive ti snimci deluju impresivno, ali je većini fotografa bilo potpuno jasno da su, u trentuku kada su slikali, radili nešto posebno.

Pitali smo neke od njih kako je bilo raditi sa stvaralačkim magom.

Markus Klinko

Klinko, koji je u više navrata fotografisao Bouvija, kaže da je on bio idealni model – i to ne samo zbog koščatih obraza, još jednog detalja po kojem je Bouvi bio ispred vremena u svetu mode.

Godine 2002, kada Bouvi zbog obaveza nije mogao da zakaže foto-sešn za nagradu „Muškarac godine“ časopisa GQ, upravo je Klinko osmislio kompozitne fotografije na kojima muzičar drži na povodcima divlje vukove u zalivskom krajoliku.

Bouvi je 2013. izabrao Klinka da režira video za pesmu Valentine’s Day sa albuma The Next Day, jer mu je fotograf nekolilko godina ranije rekao da bi voleo da režira njegov spot.


Pogledajte video: „Poruka Džona Lenona je danas još snažnija“

Džon Lenon, pevač legendarnih Bitlsa, ubijen je na današnji dan pre 40 godina u Njujorku.
The British Broadcasting Corporation

Međutim, Klinko naglašava da je svaka improvizacija na setu sa čuvenim pevačem uvek bila zasnovana na čvrstoj ideji.

Kada su prvi put sarađivali, za omot albuma Heathen, on i Bouvi su zajedno slušali grube mikseve albuma pre nego što su ušli u studio kako bi bili sigurni da su na istoj talasnoj dužini.

„Bio je otvoren za saradnju, ali je uvek sve počinjalo od snažne ideje koju je imao“, kaže Klinko.

„Kada pogledate omot za Heathen, on je očigledno slepac sa (izbeljenim) očiju. Koristili smo specijalne efekte. Ali bez obzira na to, on je imao tačno određenu ideju o uglu i očima koje su baš na taj način zaslepljene. To je inspirisano Men Rejom.

A odelo u stilu četrdesetih godina prošlog veka, to je izrazito želeo… Ponekad, kada radite sa drugim umetnicima koji su prelepi i izuzetni i privlačni, oni nemaju nužno isti način razmišljanja.

Obično se sve svodi na dobar izgled, bez obzira na to šta se nosi. U tom slučaju, stilista ili ja i moj tim presečemo: Ovo će izgledati sjajno. Ponekad će izdavač reći: Nemojte previse ludovati. Ali Bouvi je bio potpuno drugačiji što se toga tiče.“

Mik Rok

O Bouvijevoj apsolutnoj kreativnoj usredsređenosti, koja je impresionirala Klinka, govore i brojni drugi fotografi koji su sarađivali sa njim.

Bouvi je imao jasnu predstavu o svom imidžu, kao i načinu na koji želi da ga predstavi – ali je takođe bio dovoljno mudar da odabere umetnike koji će mu pomoći u ostvarivanju zamisli.

Mik Rok je bio jedan od njegovih najbližih saradnika, fotografisao je i režirao spotove koji su predstavili Bouvijevo treće oko, iz perioda Zigijevog jednodelnog kostima kreatora Kansai Jamamota.

Bili su veoma bliski – tokom 1996. kad je Rok bio u bolnici zbog operacije ugradnje bajpasa, Bouvi je bio među ljudima koji su mu slali cveće.

Rok je nakon iskustva iz studija, kada je slikao pevača sa prepoznatljivom „tarzankom“ frizurom i plavom senkom za oči, shvatio da je podjednako uživao kao kada bi snimao opuštenije fotografije.

„Dobro smo se razumeli, nismo morali mnogo da razgovaramo“, kaže on.

„Kao što možete da vidite na slikama, razlog leži u tome što je on uživao. Došao je da se igra. Nismo se dugo pripremali, čak ni za fotografije sa saksofonom, iako je to bio prvi put da ga slikam u studiju.

A onda su se slike pojavile kao vizuelni deo albuma Pin Ups (njegov album iz 1973, objavljen godinu dana nakon Ziggy Stardust). Ali on je bio najprijatnija osoba na svetu, gledano iz perspektive fotografa, niste mogli da napravite lošu fotografiju kad radite sa njim.“

Dženet Makoska

Dženet Makoska veruje da je Bouvi, pored toga što je koristio mogućnost pričanja priče preko fotografija, takođe shvatao na koji način one utiču na ljude koji ih gledaju.

Fotografkinja iz Klivlenda u Ohaju, tinejdžerske dane je provela fotografišući muzičare koji su obično dolazili u grad kako bi odatle započeli američku turneju.

Priseća se da je, kada je prvi put gledala Bouvija 1974, bila dirnuta snagom njegove harizme na bini i njegovim dvobojnim očima, što je nije omelo da kao dragocenost zabeleži vazdušasti, za dlaku izvan fokusa snimak s tog prvog nastupa.

Ali kada se Bouvi vratio 1976, na turneju na kojoj nije bilo dozvoljeno fotografisanje, ponudili su joj jedino da snimi izgled postavljene bine.

Za uzvrat, dozvoljeno joj je da se ušunja na nastup, prokrijumčarivši kameru, a obezbeđenje joj je progledalo kroz prste.

„Propinjala sam se na prste u par navrata kako bih načinila par snimaka, ali Dejvid je na bini imao dvojicu ogromnih tipova iz obezbeđenja, na levoj i desnoj strani po jednog“, priseća se ona.

„Kada bi video aparat, upro bi prstom u tom pravcu, a gromade bi sišle i oduzele bi film. Ali eto mene, propinjem se, a on me je ugledao. Ispružio je ruku i odmahnuo, poručivši mi: ʼNe smeš to da radiš, sram te bilo!ʼ

A onda se nasmešio i pokazao pripadnicima obezbeđenja da me puste. I tako sam snimala čitav nastup! Kao da sam dobila blagoslov.“

Sličnu priču bi vam ispričali i drugi koncertni fotografi koji su radili u to vreme – većina njih je u nekom trenutku morala da prekrši pravila organizacije kako bi zabeležili savršeni snimak.

Međutim, drugi deo priče odigrao se 1995, tokom turneje na kojoj je Nine Inch Nails bio predgrupa Bouviju, kada je uspela da mu pokloni uramljenu fotografiju načinjenu one večeri kada je sprečio pripadnike obezbeđenja da je izbace sa koncerta.

Nekoliko nedelja kasnije, odgovorio joj je.

„Dobila sam pismo iz Švajcarske, a nisam poznavala nikoga ko živi tamo“, kaže ona.

„Poslao mi ga je Dejvid zahvaljući mi na poklonu. ʼMolim te, ne zameri mi što ti sporo odgovaramʼ: Zvuče kao reči pristojnog britanskog školarca, predivno je. Pismo je svojeručno napisao Dejvid Bouvi zahvalivši mi na poklonu.

Džef Makormak

I dok je većina fotografa slikala velikana, Džef Makormak je jednostavno fotografisao svog druga iz detinjstva.

Školski drug koji je postao član ekipe oko benda tokom tuneja Spiders from Mars i Diamond Dogs obavljao je različita zaduženja u Bouvijevom širem timu saradnika.

Između ostalog, bio je instruktor i ortak sa surfovanja i najlošije odevena Bouvijeva zamena na setu za naučnofantastični film Čovek koji je pao na Zemlju (The Man Who Fell to Earth) iz 1976, izlazivši na binu u trenutku kada su članovi ekipe proveravali svetlo i uglove kamera, što je uloga koju obično obavljaju ljudi koji liče na zvezdu koja nastupa.

Ali u periodu 1973-1976 je prikupljao za Bouvija fotografije i video-snimke sa turneja jer ga je zanimala fotografija, strast koja je kod njega zgasnula ubrzo nakon obavljanja tog posla.

„Ja sam varalica, ne zaslužujem da budem u knjizi“, napisao je u svom odeljku.

Njegove fotografije prikazuju banalne situacije na turnejama – Bouvi pozira ispred raznih prevoznih sredstava, spava u malim vagonskim krevetima, sedi našminkan u bekstejdžu i čeka trenutak kada će izaći na binu.

Makormak kaže da njegov rad nije bio unapred osmišljen, već je samo lovio ono što mu se našlo pred objektivom.

„Nisam govorio sebi: ʼHej, moraš da ustaneš rano ujutru. Ne smeš da piješ previše večeras, sutra ustaješ rano i treba da slikašʼ“, priseća se.

„To je samo dobra fotografija, u trenutku je prijalo objektivu, sticaj okolnosti.“

Makomak uz smeh odbacuje ideju da je Bouvi bio savršeni model za fotografiju:

„U nekim situacijama nije ispao sjajno i zato neću koristiti te fotografije „, kaže on.

Iako se nije dugo bavio fotografisanjem, voleo je nesavršene snimke u dokumentarističkom stilu koje je uslikao.

A voleo ih je i Bouvi.

Pet godina posle smrti, Bouvijev uticaj na popularnu kulturu i dalje samo jača.

„Uvek sam imao tu odbojnu potrebu da buedem nešto više od čoveka“, primetio je jednom prilikom.

Fotografije koje su ostale svedoče o uspehu tog životnog umetničkog projekta vanzemaljsku transformaciju.

Kad se osvrnemo na njegovo celokupno delo, teško je utvrditi gde se završava velikan, a počinje čovek.

A Klinko zaključuje da je upravo to suština njegovog dela.

„Njegov poslednji album, Blackstar, način na koji je predstavljen, način na koji je otišao dan nakon njegovog izlaska, čitav njegov život je imao predivan umetnički karakter“, kaže on.

„Svaki potez je bio osmišljen unapred“.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.