Abraham Lincoln (left), LBJ (middle) and George Washington

BBC

Donald Tramp nije prvi predsednik kojeg smatraju neuravnoteženim. Za mnoge njegove prethodnike smatra se da su trpeli mentalne zdravstvene probleme koji su varirali od društvene anksioznosti preko bipolarnog poremećaja, čak do psihopatije.

U leto 1776. godine, američki rat za nezavisnost išao je toliko loše po pobunjenike da je Džordž Vašington navodno pokušao da izvrši samoubistvo.

Kad su njegovi vojnici kod Kips Beja, na Menhetnu, počeli panično da beže, četrdesetčetvorogodišnji vrhovni komandant upao je u katatoniju, piše njegov biograf Ron Černov.

Vašington je samo sedeo na konju i gledao u prazno dok su na desetine britanskih vojnika jurišali na njega preko kukuruznih polja. Saradnici budućeg prvog američkog predsednika uspeli su da zgrabe uzde njegovog konja i uz velike poteškoće odvedu ga na sigurno.

Jedan od njegovih generala, Natanijel Grin, kasnije je rekao da je Virdžinijac bio „toliko potresen lošim učinkom njegovih vojnika da je više želeo da umre nego da živi.“

Vašingtonov navodni nervni slom pokazuje kako i najveći lideri u vreme krize mogu da se slome pod velikim pritiskom.

Ukoliko premotamo unapred gotovo dva i po veka, stižemo do toga da se mentalno stanje njegovog političkog potomka nalazi pod lupom koja je mnogo manje spremna da prašta.

A predsednička psihijatrija naglo je postala veoma popularna otkako je Donald Tramp ušao u Belu kuću.

Donald Trump

Getty Images
Tramp nije prvi predsednik čije se mentalno zdravlje dovodilo u pitanje

Postoji čak i izdavački podžanr posvećen stavljanju 45. predsednika na psihijatrijski kauč.

Takvi naslovi uključuju: Opasan slučaj Donalda Trampa: 27 psihijatara i stručnjaka za mentalno zdravlje procenjuju predsednika, Čovek sa raketama: Nuklearno ludilo i um Donalda Trampa, Jasna i neposredna opasnost: Narcizam u eri Donalda Trampa i Sumrak američkog zdravog razuma: Psihijatar analizira Trampovo doba.

Tramp – koji insistira na tome da je on „veoma stabilan genije“ – nije ni u kom slučaju prvi američki lider za kojeg mnogi smatraju da je ludak.

Džona Adamsa, drugog predsednika, njegov stalni rival Džeferson opisao je kao „ponekad apsolutno ludog“. Filadelfija Aurora, glasilo Džefersonove stranke, opisala je Adamsa kao „čoveka kog je napustio zdrav razum“.

A Teodor Ruzvelt, piše Časopis za abnormalnu psihologiju, ostaće „zapamćen u istoriji kao jedan od najreprezentativnijih psiholoških primera za poremećene svesne mentalne procese.“

Dok je Ruzvelt 1912. godine vodio kampanju da se vrati na predsednički položaj, istaknuti američki istoričar Henri Adams je rekao: „Njegov um se raspao u paramparčad… njegova neuroza mogla bi da se završi nervnim slomom ili akutnom manijom.“

Pored toga, nakon što je Vudro Vilson doživeo moždani udar, njegovi kritičari tvrdili su da se Bela kuća pretvorila u ludnicu, ukazujući na rešetke postavljene na nekim prozorima na prvom spratu izvršne rezidencije.

Ali kao što Džon Milton Kuper ističe u Vilsonovoj biografiji, te rešetke zapravo su postavljene tokom mandata Tedija Ruzvelta kako bi sprečile njegove sinove da razbijaju prozore loptama za bejzbol.

A opet, prema psihijatrijskoj analizi prvih 37 predsednika, Adams, Ruzvelt i Vilson zaista su imali problema sa mentalnim zdravljem.

Studija iz 2006. godine procenila je da je 49 odsto predsednika u nekom stadijumu života patilo od neke duševne bolesti (što je cifra za koju istraživači tvrde da je u skladu sa nacionalnom stopom).

Pokazalo se da je dvadeset sedam odsto njih to doživelo dok je obavljalo funkciju. Svaki četvrti ispunio je dijagnostičke kriterijume depresije, uključujući Vudroa Vilsona i Džejmsa Medisona, saopštio je tim Medicinskog centra Univerziteta Djuk iz Severne Karoline.

Oni su zaključili i da su Tedi Ruzvelt i Džon Adams imali bipolarni poremećaj, dok su se Tomas Džeferson i Julisiz Grant borili sa društvenom anksioznošću.

Profesor Džonatan Dejvidson, koji je predvodio ovu studiju, rekao je: „Pritisak jednog takvog posla može kod nekoga da izazove probleme koji su ranije bili samo latentni.“

„Biti predsednik izuzetno je stresno i niko ne poseduje neograničenu sposobnost da izdrži to u nedogled“, kaže non.

Vudro Vilson je doživeo moždani udar 1919. godine tokom borbe za potpisivanje Versajskog ugovora.


Zbog toga je ostao nesposoban i zahvaćen depresijom i paranojom sve do kraja predsedničkog mandata 1921. godine.

Belu kuću je praktično vodila Prva dama Edit Vilson, nateravši protivnike da pene zbog „vlade kojom upravlja jedna podsuknja“.

Kad je Vilson napustio položaj, jedan novinar izjavio je da je on sada pitoma i „slomljena senka nekadašnjeg čoveka“.

Short presentational grey line

BBC

Paraliza ožalošćenosti

Za dvojicu drugih predsednika smatra se da ih je direktno uništila klinička depresija.

Prema profesoru Dejvidsonu, teški depresivni poremećaj potpuno je onesposobio za rad i Kalvina Kulidža i Frenklina Pirsa nakon smrti njihovih sinova.

Pirs je strašnu tragediju doživeo neposredno pred inauguraciju 1853. godine. Četrnaesti predsednik, njegova supruga Džejn i njihov sin Bendžamin nalazili su se u vozu kad je ovaj iskočio iz šina blizu Andovera, u državi Masačusets.

Vagon je sleteo niz nasip, a Beni je bio skoro obezglavljen. Umro je na licu mesta. Ovaj jedanaestogodišnjak bio je jedini preostali od trojice Pirsovih sinova.

Demokratski predsednik napisao je Džefersonu Dejvisu, svom ratnom sekretaru: „Kako ću uspeti da prizovem muškost i sakupim energiju za sve dužnosti koji me čekaju, to ne mogu da shvatim.“

Profesor Dejvidson kaže da je Pirsova unutrašnja patnja dovela do toga da abdicira od bilo kakve prave izvršne uloge dok je nacija polagano klizila ka građanskom ratu.

On je bio jedini predsednik izabran vlastitim zaslugama koji je doživeo poniženje da ga se na sledećim izborima odrekne rođena partija.

Pirsova ožalošćenost, zajedno sa stresom vladanja nad zemljom koja samo što se nije raspala, smatra se da je samo pogoršala njegovo dugogodišnje odavanje alkoholu.

Umro je od komplikacija uzrokovanih otkazivanjem funkcija jetre, prema tvrdnjama njegovog biografa Majkla F. Holta.

Kulidž je vlast preuzeo kao veseli, marljivi i energični vođa, ali je u leto 1924. njegov šesnaestogodišnji sin Kalvin Mlađi otišao da igra tenis na terenu Bele kuće, noseći samo patike bez čarapa.

Dečak je dobio plik na prstu na nozi, koji se inficirao i na kraju je umro od trovanja krvi.

Prema biografiji Ejmiti Šejls, Kulidž je krivio sebe za sinovljevu smrt, zbog čega je naručio nadgrobnu ploču za sebe, suprugu i preživelog sina Džona, kao i Kalvina Mlađeg.

„Kad god pogledam kroz prozor“, govorio bi predsednik, „uvek vidim svog dečaka kako igra tenis tamo na terenu.“

Njegovo ponašanje postalo je sve nepredvidivije. Iskaljivao bi bes na gostima, saradnicima i članovima porodice.

Za jednom večerom u Beloj kući, postao je opsednut portretom predsednika Džona Kvinsija Adamsa, komentarišući da mu glava previše sija. Kulidž je zato naredio posluzi da umoči krpu u pepeo iz kamina, popne se uz lestve i zamaže umetničku sliku kako bi potamnela Adamsovu glavu.

(Džon Kvinsi Adams takođe je patio od depresije i imao je običaj da mrači po Beloj kući, igrajući bilijar i iritirajući suprugu Britanku, prema biografiji Harloa Džajlsa Angera.)

Kulidž se praktično potpuno povukao iz političkog života. Najviše je brinulo njegovo ignorisanje ekonomskih znakova za uzbunu godinu dana pred krah Vol Strita iz 1929. godine.

Dok se raspravljalo o zakonu koji bi zauzdao razuzdane berzanske špekulacije, novinarima je rekao: „Ne znam o čemu se radi i koje su mu odredbe, niti o čemu se raspravljalo.“

U autobiografiji, 30. predsednik je napisao: „Kad je moj sin otišao, sa njim je otišla i moć i slava predsednikovanja. Ne znam zašto mi je izrečena takva cena ulaska u Belu kuću.“

Ostali predsednici uspeli su da se oporave od ličnih Golgota ožalošćenosti.

Teodor Ruzvelt borio se s teškom depresijom u ranoj fazi političke karijere, posle smrti mlade supruge i majke na Dan zaljubljenih 1884. godine.

Izbegao je na nekoliko godina u bespuća Dakote, gde je izgradio ranč, lovio bizone, hvatao lopove i nokautirao jednog revolveraša u salunu.

„Crne misli retko sede iza jahača koji jaše dovoljno brzo“, rekao je on.

Abraham Linkoln je tokom čitavog života bio sklon melanholiji, prema biografu Dejvidu Herbertu Donaldu.

Godine 1841. u Springfildu, u saveznoj državi Ilinois, dok je služio kao državni poslanik, Ejb je raskinuo veridbu sa Meri Tod (njih dvoje će se na kraju ipak venčati) i upao u duboku depresiju.

Jedan prijatelj je motrio na njega iz straha da će izvršiti samoubistvo, uklonivši sve brijače i noževe iz njegove sobe.

Po glavnom gradu države pričalo se da je poludeo.

Imajući u vidu njegovu sklonost mrzovolji, saradnici mora da su se brinuli kako će se izboriti sa smrću jedanaestogodišnjeg sina Vilija tokom Američkog građanskog rata, verovatno od tifusne groznice, u Beloj kući u februaru 1862. godine.

Kasnije iste godine, nakon još jednog ponižavajućeg poraza, ovaj put posle Druge bitke kod Bul Rana, Linkoln je svom kabinetu saopštio da je maltene spreman da se obesi, prema tvrdnjama iznetim u Donaldovoj knjizi.

Međutim, uprkos ožalošćenosti, 16. predsednik Amerike uspeo je da sačuva i sebe i državu.

Tek je posle Vilijeve smrti Linkoln konačno otpustio svog kolebljivog vojnog komandanta Džordža Makelana. Zamenio ga je depresivnim, stidljivim, verovatno alkoholičarem koji se gadio prizora krvi: Julisiz Grant će povesti vojsku Unije u pobedu.

Short presentational grey line

BBC

„Psihopatski“ predsednici

Uprkos trajnoj stigmi mentalne bolesti, neki stručnjaci smatraju da bi ona mogla da bude od pomoći nekim vođama – do izvesne mere.

Studija iz 2012. godine psihologa s Univerziteta Ejmori u Džordžiji pokazala je da je nekoliko predsednika iskazalo psihopatske osobine, uključujući i Bila Klintona.

Pokazalo se da su dvojica koji su najviše psihopatski od svih Lindon Bejns i Endrju Džekson, Trampov uzor.

Tim sa Ejmorija je psihopatske atribute definisao kao površni šarm, egocentrizam, neiskrenost, neosetljivost, sklonost rizicima, lošu kontrolu impulsivnosti i neustrašivost.

Istraživanje je pokrilo svakog predsednika do sada sem aktuelnog i Baraka Obame.

Profesor Skot Lilienfeld, koji je predvodio studiju, kaže: „Podozrevam da se ove osobine na duže staze obijaju ljudima o glavu. Dakle, da, one im možda omogućuju da se izdignu do položaja vođe. Manje sam uveren da će to za posledicu imati bolje sveukupno liderstvo, naročito na duge staze.“

Lindon B. Džonson je, na primer, imao ego veličine rodne savezne države Teksas.

Bestidno je pokrao izbore za Senat 1948. godine, a onda se još besramnije šalio s tim, prema višetomnoj biografiji Roberta Kara.

Džonson je smatrao da nema ničeg lošeg u zavlačenju ruke pod suknju neke druge žene dok njegova supruga, Lejdi Berd, sedi odmah do njega. Voleo je da ponižava potčinjene pozivajući ih da zapisuju ono što im diktira dok mokri u lavabo ili dok se prazni na ve-ce šolji.

Međutim, Džonson je možda izazvao vlastiti politički Alamo naširoko pretpostavljanim lažima izrečenim američkom narodu o lažnom morskom sukobu u Zalivu Tonkin 1964. godine.

Džonson je iskoristio taj incident da dramatično eskalira američki rat u Vijetnamu.

Međutim, usred velikih žrtava Tet ofanzive četiri godine kasnije, Džonson je saopštio da se neće vratiti za drugi mandat.

Endrju Džekson – koji je potpisao Zakon o uklanjanju Indijanaca, praktično legalizujući etničko čišćenje – danas je ostao upamćen više po svireposti nego po zavidnom dostignuću jedinog predsednika svih vremena koji je uspeo da do kraja otplati nacionalni dug.

A reputacija Bila Klintona je, naravno, nepovratno ruinirana zbog njegove seksualne impulsivnosti.

Bill Clinton

Getty Images
Je li Bil Klinton iskazivao psihopatske osobine?

Neki predsednici su podnosili napore iz Ovalne sobe lošije od drugih.

Čak i kao potpredsednik, Ričard Nikson je uzimao lekove koji se izdaju na recept za anksioznost i depresiju, uz pilule za spavanje koje je izdašno zalivao alkoholom.

Biografija Džona A. Farela detaljno beleži koliko je neumereno pio lider poznat po aferi Votergejt tokom čitavog burnog mandata. Na snimcima iz Bele kuće može jasno da se čuje kako zapliće jezikom između zveckanja leda u čaši.

Henri Kisindžer, njegov glavni diplomata, jednom je izjavio da Nikson nije mogao da primi poziv britanskog premijera tokom krize na Bliskom istoku zato što je bio „ušljeman“.

Njegov psihoterapeut, doktor Arnold Hatšneker, bio je jedini doktor za mentalno zdravlje za kog se zna da je lečio predsednika u Beloj kući.

On je izjavio da je Nikson imao „dobru porciju neurotičnih simptoma“.

Dakle, da li Donald Tramp ima mentalnih problema?

Dijagnoza profesora Dejvidsona izdaleka kaže da nije.

On tu navodi međunarodnu debatu među psihijatrima oko toga da li je narcizam – osobina koja se često pripisuje aktuelnom predsedniku – uopšte poremećaj ličnosti.

Ali Nasir Gaemi – autor knjige Prvoklasno ludilo: Otkrivanje veza između liderstva i mentalnih bolesti – smatra da predsednik Tramp ima „klasične manične simptome“.

Ovaj profesor psihijatrije sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Tafts u Bostonu kaže: „On skoro uopšte ne spava. Ima veoma visok nivo fizičke energije.“

„Veoma je impulsivan kad je u pitanju trošenje, seksualno je impulsivan, ne može da se skoncentriše. Njegove osobine bile su mu veoma korisne tokom predsedničke kampanje, u kojoj je bio izuzetno kreativan. Uspevao je da primeti stvari koje normalne, mentalno zdrave, stabilne osobe, kao što je Hilari Klinton, na primer, nisu uspevale.“

Trampov predsednički mandat, često se govori, srušio je sve istorijske norme.

Ali neobični, izmučeni životi prethodnih vrhovnih komandanata čini se da postavljaju pitanje – a šta je uopšte normalno?


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.