Nije moda sve što sija: Manekenke u dugovima

Kako nedelje mode paradiraju jedna za drugom – u Njujorku, Londonu, Milanu i Parizu – stotine modela sjate se u četiri prestonice mode u nadi da će naći posao.

Ali mnoge među njima će se vratiti kući u finansijski težoj situaciji nego kad su došle.

Ana* radi kao model od sedamnaeste godine. Šetala je pistom za Pradu, Malberi, Kom de Garson i mnoge druge modne kuće.

• Halima Aden – prvi svetski supermodel sa hidžabom
• Kako je Zara izmenila svet mode
• Bivša zatvorenica model za novu kolekciju rublja Kim Kardašijan

Međutim, ni posle tri godine nije uspela da otplati svih 10,000 funti koje duguje agencijama za modeling koje je zapošljavaju uz procenat.

„Počela sam da tonem u dugove čim sam počela da radim kao model“, kaže ona za BBC.

Prva agencija s kojom je Ana potpisala ugovor, u jednoj evropskoj zemlji, pozajmila joj je 400 evra za probno snimanje. Taj novac je zabeležen u njenom dosijeu u agenciji.

Onda su je avionom prebacali u London za audiciju, i troškove tog puta pridodali njenom računu, sa sve smeštajem i troškovima života. Suma koju je dugovala počela je da raste.

„Pitali bi me želim li vozača, ali mi ne bi rekli koliko je to skupo, i da ja treba da ga platim“, kaže ona.

Za modele je problem što će im njihove agencije unapred platiti let, smeštaj i troškove, ali će, po standardnoj praksi modne industrije, zahtevati da povratak tog novca.

Ako model otputuje na, na primer, Nedelju mode u Londonu, i tamo ne dobije angažman, dugovaće svojoj agenciji sumu utrošenu za put i troškove.

Ana se suočila sa ovim problemom kada je, sa osamnaest godina, otišla u Ameriku zbog audicija na njujorškoj Nedelji mode, na koje nije otišla jer se razbolela.

Dve pune godine imala je mizerna primanja, pošto su joj agencije u Parizu, Londonu i Njujorku preusmeravale honorare u otplatu nagomilanog duga, kaže.

Ekatarina Ožiganova kaže da je krajnje vreme da se skrene pažnja na skriveni problem dugova koje modeli stiču dok pokušavaju da se probiju u jednoj od najnesigurnijih profesija na svetu.

Ekatarina, poreklom iz Rusije, radi u Parizu, gde je suosnivačica Advokata za modele, prvog francuskog udruženja za zaštitu prava modela.

„Nekad je pomenuti seksualno nasilje bilo tabu“, kaže ona.

„Sad se diže galamu oko seksualnog izrabljivanja, ali niko ne bi da priča o novcu. O tome svi ćute.“

Budući da se uspeh u ovoj industriji delom meri i svotama koje zaradite, modeli retko progovore o tom problemu.

Međutim, iza kulisa, tvrdi Ožiganova, Advokati za modele pomažu manekenima da bolje vode svoje finansije.

„Najveći problem je neinformisanost“, kaže ona. „Modeli ne znaju šta treba da dobiju.“

• Vespe, bokseri i mladi – kako je izgledao afrički šik 1950-ih
• Devojčica kojoj su amputirane obe noge manekenka na njujorškoj Nedelji mode

Modeli iz celog sveta mogu da zapadnu u finansijske poteškoće, ali oni iz siromašnijih zemalja su posebno ranjivi.

„Kao sa svakim radnikom koji dođe u bogatiju zemlju“, kaže Ožiganova.

„Imaju veliki problem s razumevanjem jezika, ne mogu da pročitaju ugovor. Skaču u nepoznato.“

Dodatni problem je što modela ima toliko da posla bude veoma malo, pa i honorari bivaju često niski.

Poslovi u nekim časopisima, na primer, ne plaćaju se uopšte. Honorari variraju od 50 evra za dan posla, 1,000 evra za učestvovanje na reviji tokom Nedelje mode, pa sve do desetine hiljada evra za pojavljivanja u kampanji nekog brenda.

Međutim, dug koji nakupe modeli nije običan dug, kaže Džon Horner, direktor Udruženja britanskih manekena i agencija.

Ukoliko mladi model ne uspe u industriji, ne gone je zbog novca koji „duguje“, kaže Horner. Agencija otpiše ono što je uložila u nju.

„Ne vise modelima za vratom kao [britanska agencija za pozajmice] Vonga“, kaže on. „Mi preuzimamo njihov dug.“

Modeli 1, londonska agencija koju vodi, vodi računa o ukupno 60,000 evra dugovanja desetina modela, kaže. Dug koji se možda nikad neće vratiti, ako modelima ne krene karijera u ovoj industriji.

Horner kaže da su agencije u obavezi da svakog meseca modelima izdaju detaljan račun, gde se taksativno navodi svaki trošak pridodat na njihov račun u agenciji. On, međutim, sumnja da ga modeli redovno prouče.

Najuspešniji modeli ubrzo vrate početni zajam i počnu da zarađuju, kaže on.

Ester Kinir-Derungs je suosnivačica Linden Staub, male agencije osnovane u Londonu pre tri godine sa ciljem da ustanovi bolji odnos prema modelima.

Po njoj, avansi i odštete spadaju u „prirodu ovog posla“.

Problem je u tome, kaže, što mnoge agencije gledaju na devojke kao na „jednokratnu robu“, dok je javna tajna da je na nedeljama mode mnogim agencijama pristup da na stotine devojaka „bace na pistu i vide koja se zapat

Često su devojke iz istočne Evrope najranjivije, kaže ona.

Roditelji ih sve zadovoljni šalju u beli svet, verujući da je to njihova „velika prilika“, pa ne postave dovoljno pitanja. A same devojke nemaju nikakvo iskustvo vođenja sopstvenih finansija niti karijera.

„Smatramo da je naša obaveza da od prvog dana obučavamo svaki model o finansijama, bez obzira da li su je spazili u Sibiru, Africi ili u Londonu“, kaže Kinir-Derungs.

Kendis* je francuski model istočnoafričkog porekla. Kaže da, kad je počinjala, nije imala pojma da će joj naplaćivati putne i ostale troškove.

„Kad dobiješ prvi posao, tad shvatiš da ga nisi dobila tek tako“, kaže.

„Odeš da se raspitaš za honorar, a oni ti kažu: ‘Nemate novca jer ste zaduženi.’ Tad shvatiš“, kaže ona.

Po njoj, iako agencije na sebe preuzimaju finansijski rizik, na modele se sruči psihološki teret.

„Uvek deluje kao kocka da odletiš na Nedelju mode i rizikuješ da ćeš se kući vratiti u većim dugovima nego kad si odlazila“, kaže.

„Možda 40 odsto, možda više, vratiš se kući ni sa čim. Zato je ovaj posao tako pun stresa,“ kaže.

*Imena sagovornica su promenjena zbog zaštite privatnosti“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]