Obrazovanje u Srbiji: Odlazak na takmičenje na Sejšele zahvaljujući TV gledateljki

Nastavnica i profesorka biologije iz Beograda Marina Drndarski uporno je pokušavala da prikupi novac da bi učenika odvela na takmičenje u pisanju eseja, koje se održavalo na Sejšelima.

„Tražili smo pomoć na sve moguće načine. Banke, fondacije… Svi su nas odbili“, kaže Drndarski za BBC na srpskom.

Na kraju je uspela zahvaljujući srećnoj okolnosti – njeno gostovanje na televiziji pratila je gledateljka iz Španije, koja je želela da pomogne.

U roku od dva dana ona je uplatila sav neophodan novac, a dečak se sa takmičenja održanog 2018. godine vratio u Srbiju sa medaljom osvojenom za peto mesto.

Za mnoge nastavnike, poslati učenika na takmičenje je izvor velikog ponosa, ali tu nailaze na teškoće. Zbog nedostatka sredstava, često su ostavljeni da se sami snalaze i zavise od dobrote neznanaca.

• Ovi učitelji đake obrazuju, ali ih i voze u školu i sa njima igraju fudbal
• Izolacija izolovanih: Kako u zabačenim selima Srbije izgleda učenje na daljinu
• Šta je problem onlajn nastave u vreme korona virusa

„Nezainteresovana deca su u manjini“

Drndarski predaje biologiju u Osnovnoj školi „Drinka Pavlović“ i srednjoj školi „Gimnazija plus“, ali proširuje nastavne aktivnosti na mnoge druge načine.

Zahvaljujući osobenom pristupu i zalaganju, učenicima nudi mogućnost da postanu uspešni na domaćim i međunarodnim takmičenjima.

Od 1997. godine, kada je počela da se bavi pedagoškim radom, više desetina njenih đaka osvojilo je nagrade.

Dobre rezultate postigla je pripremom učenika za takmičenja u pisanju eseja i debatovanja, koja je svake godine, na različitim mestima u svetu, organizovao Fond za održivi život (TSL) iz Velike Britanije.

Na ova takmičenja nekoliko puta je vodila najspremnije i najkomunikativnije učenike od petog razreda osnovne škole, do završnog razreda srednje.

„Kao nastavnik morate da razmišljate više koraka unapred, da tačno znate šta ćete da dobijete na kraju, a potom da pronađete način na koji ćete učenika da dovedete do toga.

„Nezainteresovana deca su u manjini“, kaže Marina Drndarski.

Osim uspeha koji je njen učenik ostvario na Sejšelima 2018. godine, prošle godine je grupa mladih koju je pripremala ostvarila uspeh i na takmičenju Fonda za održivi život u Kanadi.

Od ukupno devet učenika koje je vodila u Britansku Kolumbiju, šest je dobilo medalje ili pohvale u različitim kategorijama, među kojima i priznanje za najbolji individualni nastup u okviru debate.

Da bi omogućio što većem broju učenika da se takmiče, Fond za održivi život je od ove godine takmičenja počeo da održava onlajn, što je otvorilo vrata učesnicima iz Srbije.

Kada su nastavnica i deca prethodnih godina pokušavali da učestvuju kao finalisti, nisu uspevali lako da obezbede novac za putovanje.

• Šta je đacima u Srbiji donela škola sa televizije
• Balkanska zbornica: mesto podrške i šansa za promenu obrazovnih sistema
• Korona virus: Da li je Kovid-19 prilika da unapredimo škole

„Nedostatak podrške kao poruka – nemoj da se takmičiš“

U dopisu za BBC na srpskom iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja navedeno je da se za takmičenja van Srbije, pod namenskim trošenjem sredstava podrazumevaju troškovi prevoza učenika, učesnika takmičenja i jednog stručnog pratioca.

Finansiranje smeštaja nije obuhvaćeno ovim programom zbog ograničenog budžeta.

Sredstva za prevoz se, međutim, potražuju putem odgovora na javni poziv, koji može biti raspisan u vreme kada nastavnici i učenici ne znaju da li će proći kvalifikacije, ili kada mesta održavanja takmičenja još nisu poznata.

Zahvaljujući tome, sredstva se lakše dobijaju za pojedina poznata takmičenja, kakva su juniorske balkanske ili međunarodne olimpijade.

Ministarstvo je putovanja na njih finansiralo u tri navrata, ali ne i za ona takmičenja za koja se u vreme raspisanog konkrusa ne zna koliko bi dece i gde trebalo da ode.

U tom slučaju, nastavnici i učenici moraju sami da se snalaze, što je neizvesno.

Upravo to se dogodilo Marini Drndarski.

Kao i prilikom odlaska učenika na takmičenje na Sejšele, koje je finansirala dobrotvorka iz Španije, odlazak finalista „Drinke Pavlović“ i „Gimnazije Plus“ na takmičenje u Kanadu bilo je jednako teško ostvariti.

Avionske karte su skupe za uslove u Srbiji, baš kao i smeštaj.

Novac je tada obezbeđen zahvaljujući inicijativi Gorana Trivana, koji je u to vreme bio ministar za zaštitu životne sredine.

On se obratio za pomoć Udruženju reciklera Srbije, u okviru kog su, iz trideset firmi, prikupljena sredstva, tako da su na takmičenje otputovali svi finalisti.

„Ministarstvo zaštite životne sredine nije moglo da pomogne jer ga sprečavaju zakoni. Morate da imate tačno predviđene troškove za svaku godinu unapred.

„Kada vam se neko javi u toku tekuće godine, to je gotovo nemoguća misija, osim ako u dato vreme ne postoji neki konkurs“, kaže Trivan za BBC na srpskom.

Mogućnost da učenici ne odu na takmičenje za koje su se dugo pripremali nije ga iznenadila.

„Objektivno, mi smo siromašna zemlja.

„Država i lokalne samouprave nemaju dovoljno novca, ponekad čak ni za neke elementarne i veoma važne stvari, dok društvo nije osetljivo na donacije i sponzorisanje putovanja na takmičenja.“

Trivan veruje da bi ljudi koji se u državnoj službi bave finansijama mogli da pronađu način da svako ministarstvo dobije mali izvor sredstava za odlazak na međunarodna takmičenja, koji bi bio „praktičan, jednostavan, brz i zakonit“.

Pogledajte video: Poljoprivrednik iz Avganistana pomogao školski sistem i usrećio mnogo dece

Direktor Osnovne škole „Drinka Pavlović“ Jole Bulatović sličnog je mišljenja.

On kaže da je pre odlaska u Kanadu bilo mnogo napetosti i nervoze, jer je sve bilo unapred rezervisano.

„Osvajanje nagrada je značajna referenca u svim kasnijim poslovima. Kad god aplicirate za neki međunarodni projekat, traži se iskustvo u radu.

„Tamo gde se prepoznaje škola sa tradicijom, drugi se odlučuju za saradnju sa njom.

„Ne kažem da bi sve trebalo da dobijemo servirano, ali trebalo bi da postoji sektor na nivou države, opštine ili grada koji bi se bavio pospešivanjem međunarodne saradnje, sa jasnom odrednicom u budžetu za škole“, objašnjava Bulatović.

Takmičenja je mnogo, nisu sva istog kvaliteta, niti reprezentativna za državu, zbog čega se postavlja pitanje koja bi putovanja Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja trebalo da finansira, a koja ne.

Zemlje u inostranstvu taj problem rešavaju oslanjanjem na deleko razvijeniji, nezavisni sistem dobrotvornih usluga, što u Srbiji nije slučaj.

Zato se okolnosti, kroz koje je prošla, nimalo ne dopadaju Marini Drndarski.

„Nedostatak podrške šalje poruku: nemoj da se takmičiš, jer šta ako ti dete uđe u uži izbor, a ti ne možeš da otputuješ?“, kaže ona.

U nedostatku podrške za talentovanu decu vidi i razlog za njihovo kasnije iseljenje iz zemlje.

Kad odeš iz škole, a u glavi ti ipak nešto ostane…

Damjan Perić, jedan od učenika kom je Drndarski predavala biologiju u „Drinki Pavlović“, upisao je master studije gradske energetike na Kraljevskom institutu za tehnologiju u Švedskoj.

Odluku da promeni okruženje doneo je prvenstveno zbog toga što Mašinski fakultet u Beogradu, na kom je diplomirao, nema katedru za obnovljive izvore energije.

Predavanja nastavnice Drndarski ostavila su na njega snažan utisak i još ih se seća.

„Marina se izborila za mogućnost da svakog dana ne predaje isto, a kontrolni nije bio početak i kraj svake priče.

„Tako se gradi ljudski odnos koji je mnogo više od odnosa profesor-učenik, u kom ti neko nešto predaje i to nešto te pita.“

Ovakav pristup pokazao se veoma korisnim prilikom pripreme za takmičenja Fonda za održivi život, na kojima je konkurencija velika.

Medalje dobijaju autori 10 najboljih eseja, ali prošle godine njih je predalo 1.017 učenika iz 54 zemlje.

„Drinka Pavlović“ je ponovo imala zapažen uspeh sa učenicom koja je osvojila šesto mesto.

I debatuje se i piše na engleskom jeziku, na unapred zadatu temu iz zaštite životne sredine i održivog razvoja, za šta se mladi pripremaju mesecima.

Direktor škole Bulatović objašnjava da se prepreke, koje pred učenike postavlja strani jezik, uspešno prevazilaze vežbanjem.

„Mi to zovemo drilovanje“, kaže uz smeh, ali i ističe da mnogo veći udeo u znanju učenika ima lično usavršavanje.

„Svi oni odmalena idu u privatne škole jezika, i već do petog, šestog razreda toliko dobro govore engleski da bez problema mogu da učestvuju u debati sa nekim kome je engleski maternji.“

Drndarski objašnjava da to nije dovoljno.

Važno je, naglašava, da svaki učenik shvati da biologija ne postoji kao zaseban predmet, već da je povezana sa geografijom, hemijom, matematikom i drugim, kao i da mnogo zavisi od predavača.

„Najlakše je da, kada završim čas, zatvorim vrata učionice i da me posle toga ništa ne zanima.

„Ali, ako je nešto zanimljivo i vredno, onda se ne mora plaćati novcem, jer satisfakcija nastavnika postaju smeh, nagrade i zadovoljstvo dece.“

Ona sa učenicima razgovara o bezbroj tema i postavlja im zadatke koje sami moraju da reše.

Zašto više nema toliko vrabaca u našem okruženju koliko ih je bilo nekada? Koliko žvaka opstaje zalepljena na ulici? Može li se alternativnim, „uradi sam“ izvorima dobiti električna energija dovoljna da se napaja sijalica?

To su neka od pitanja kojim učenike navodi da razmišljaju.

• Učiteljica Milena zbog koje su i roditelji poželili da se vrate u školske klupe
• U kojim godinama je najbolje učiti jezik
• PISA test i zašto je Srbija tako daleko od najboljih

Koliko je sve to korisno?

„Ako vam ispričam nešto iz biologije, vi ćete to da odslušate i, bez obzira koliko sam lepo ili ružno pričala, posle nekoliko dana jedva ćete se sećati šta sam rekla.

„Ali, ako podstaknete nekoga da razmišlja i sam dođe do rešenja, on će to pamtiti celog života“, kaže Drndarski.

Njen bivši učenik Damjan Perić misli da su predavanja i aktivnosti kojima je nekada prisustvovao veoma važna.

„Sećam se da je na jednom času započeta rasprava da li je projekat na kom smo radili imao smisla.

„Marina je rekla da ako bacimo nešto na pod, a ne peče nas savest, dovoljno da to podignemo i bacimo u đubre, onda projekat nema smisla.

„Takve stvari ponesete sa sobom.“

Drndarski ističe da mnogo toga postupno dovodi do prikupljanja znanja i kritičkog razmišljanja kod njenih đaka.

„Zato što sam stariji nastavnik, mnogo mi je draže da temu obradim na drugačiji način. Biologiju morate da pokažete.

„Jeste da mnogo znači što imamo elektronske udžbenike i što mogu da pustim video od tri minuta, ali postoje stvari koje učenici moraju da opipaju i dođu do rešenja.“

• Kako šareni jednorog može da objasni detetu šta je gonoreja
• Dobre ocene i radni sto „ključni za nastavak obrazovanja“
• Niški srednjoškolci zamenili uloge sa profesorima

Birokratija kao prepreka pri ostvarivanju ciljeva

Nastavni plan i program mogu da predstavljaju prepreku na putu prenošenja znanja.

Ukoliko se najavi inspektor, nastavnica kaže da žuri da nadoknadi propušteno, iako je vreme izgubila na temu iz biologije koju su učenici sami pokrenuli, ili su želeli da popričaju o nečemu zanimljivom što su primetili u vestima.

Pored toga, previše je izveštaja.

„Pišete, na primer, plan i program u kom objašnjavate šta ćete da radite i gde ćete da idete sa decom u toku godine.

„Potom, dogodi se epidemija virusa korona, ili seminar ostane bez dovoljno prijavljenih, i onda morate da pišete izveštaj o tome zašto ne idete na seminar.

„Gubljenje vremena“, zaključuje Drndarski.

Birokratija je zaustavila i ambiciozni projekat koji je želela da ostvari pre nekoliko godina.

Osnovna škola „Drinka Pavlović“ trebalo je da postane prva energetski održiva škola u Srbiji, što je podrazumevalo da dobija energiju iz solarnih ploča i ima otvorenu baštu na spratu.

Darodavci, koje je Drndarski upoznala na jednoj od međunarodnih konferencija u Beču, bili su spremni da ulože više desetina hiljada evra u projekat.

Do realizacije nikada nije došlo zbog problema pri pokušaju da se napravi javno-privatno partnerstvo.

Nevladina organizacija, koja je trebalo da uloži novac, zahtevala je garanciju da će škola vratiti uloženo ukoliko se projekat ne sprovede, ali „Drinka Pavlović“ nije imala to punomoćje.

„Škola ne može da daje nikakve novčane garancije. Mi nemamo pravo kreditnog zaduživanja. Za tako nešto neko mora da stoji iza vas. Na primer, grad“, kaže direktor Bulatović.

„Penziju zamišljam na tropskom ostrvu“

Marina Drndarski je prošlogodišnja dobitnica priznanja „Zeleni list“, koje se dodeljuje za pozitivan doprinos ekologiji.

Diplomirala je biologiju na Biološkom fakultetu u Beogradu, završila specijalističke studije ekološkog prava na Pravnom fakultetu i stekla zvanje pedagoškog savetnika.

Pored nastave biologije u Osnovnoj školi „Drinka Pavlović“ i „Gimnaziji plus“, odnedavno drži i časove primenjenih nauka u Sedmoj beogradskoj gimnaziji.

Poseban doprinos pružila je u svetu izdavaštva i pokretanjem brojnih obrazovnih aktivnosti u „Drinki Pavlović“.

Sa Gordanom Subakov Simić, vanrednom profesorkom algologije i mikologije na Biološkom fakultetu u Beogradu, napisala je udžbenike iz biologije za nastavu u osnovnim školama, koje je objavila izdavačka kuća „Novi logos“.

Ova sredstva za sticanje znanja izdvajaju se po dobijenoj dozvoli da upotrebljavaju logo „Nacionalne geografije“ i priznanju – udžbenik za peti razred nagrađen je nagradom „Belma“, koja je prošle godine dodeljena najboljim evropskim udžbenicima na Frankfurtskom sajmu knjiga.

Zahvaljujući angažovanju Marine Drndarski učenici „Drinke Pavlović“ imaju i mogućnost da budu u grupi „Eko-musketari“, koja je otvorena za prihvatanje svih učenika koji vode računa o životnoj sredini.

Ova škola je 2013. godine prva u Srbiji dobila status eko-škole, čime je postala deo najveće globalne mreže za održavanje školskog programa o održivosti.

Pet godina kasnije škola je postala i deo zajednice ambasadorskih škola zaštićenih područja.

Jednom godišnje, ostvaruje se i razmena sa učenicima i nastavnicima iz Hrvatske i Slovenije, inicirana poznanstvima koje je Drndarski ostvarila na konferencijama.

„Iako se Marinini projekti razlikuju od drugih, bar kada je reč o ambicioznosti, ona ne dolazi za zahtevima, već sa polugotovim rešenjem.

„Sa ciljem, ali i načinom na koji bi on mogao da se realizuje“, kaže direktor škole Jole Bulatović.

Ovegodine, međutim, Marina Drndarski odlazi u penziju.

Kaže da kao pedagoški radnik nema mnogo neispunjenih želja i veruje da je uradila onoliko koliko je mogla, ali sada priprema drugu etapu u karijeri.

Ako uspe da je ostvari, vratiće se aktivnostima koje se u većini biografija nalaze na početku radnog angažovanja, a ne na kraju – obavljaće posao na terenu besplatno.

„Imam veliku želju da budem volonter u istraživačkoj stanici na tropskom ostrvu Aldabra.

„Tu se nalazi najveći koralni greben u Indijskom okeanu i volela bih da radim za stan i hranu“, kaže profesorka Marina Drndarski.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]