Radojica Konić izlazi iz prigradskog autobusa, navlači zimsku kapu sa ruskom zastavom i drži kinesku torbu u ruci. Onu koja ne puca.
Subota je uveče, a on ide pravo ka Narodnom pozorištu.
Ne da bi otišao na neku od predstava – Radojica je zapravo samo jedan od brojnih uličnih preprodavaca.
Iako ne preprodaje karte za Narodno pozorište, tvrdi da prodaje – „ideje za neku bolju kulturu“.
„Prodajem piškaljke, bedževe, nekad nalepnice i maske za proteste.
„I to je kultura, ali ne ona što se uči u pozorištu. Nego ulična kultura. Oni koji ne znaju šta da kažu – kupe moju piškaljku i pokažu da se ne slažu. Tako nekako.“
Radojica je samo jedan od brojnih uličnih prodavaca koji se šestu nedelju za redom skupljaju na istom mestu i dočekuju povorku uličnih demonstranata na protestima protiv vlasti.
Među morem maski, pištaljki, kuvanog vina, ali i vudu lutkica sa likom Aleksandra Vučića, ulični prodavci govore zašto izlaze – zbog ideala ili zarade?
Ovo su njihove priče.
Najbolje je bilo 5. oktobra
Radojica, kaže, radi sve i svašta, ali proteste ne propušta.
„Na ulici sam od kada su ono studenti još izašli protiv Miloševića. Tada su jurišali, nisu mnogo mislili o tome da treba da se opreme.
„Onda su izgubili glas, pa su došli po pištaljke. Tako je sve počelo.“
Ne izlazi svaki put kada centar Beograda skupi veliki broj ljudi. Kaže – mora i da se slaže sa onim što se traži na protestima.
Stidljivo se pohvali da tačno može da zna – koliko će protesti da traju – po tome koliko ljudi kupuju rekvizite.
„Devedesetih se baš nije imalo puno para, pa su često donosili pištaljke od kuće ili one šerpe za udaranje. Ali su uvek kupovali novo.
„Sad malo mrzi ljude da baš sve vuku. Ali su postali kreativni u onim sloganima. Shvatili su da to bolje pali.“
Ipak je, kaže, profesionalac. Ne viče parole, ne podržava otvoreno bilo koga, jer je došao – da radi i zaradi.
„Najbolje je bilo za 5. oktobar – tad si mogao i 20.000 dinara (današnjih na primer) da uzmeš. Ovo je sad dosta mlako.“
Nosi zimsku kapu sa ruskom zastavom. Kaže, to mu se čini skroz logičnim.
„Većina ovog naroda na ulicama nije za Ruse ili Amerikance, već da nama bude bolje. Šta ima veze koju ja državu volim? Najviše volim svoju.“
Vudu Vule i vuvuzele
Veliki hit na nekim od prethodnih protesta bio je prodavac vudu lutkica sa likom Aleksandra Vučića koji je svoje rekvizite prodavao sa autentičnim sloganom – ‘vudu Vule’.
Ipak, na narednom protestu nije ga bilo ispred Narodnog pozorišta, što su ožalili i kolege prodavci, a i potencijalni kupci.
„Planirala sam za kuću da kupim lutku. Ne zbog nekih vudu gluposti, već jednostavno da obeležimo jedno vreme“, kaže Sanja, 25-godišnjakinja, koja se zajedno sa mnom raspituje za prodavca lutki i ujedno kupuje bedž od Nenada, oca troje dece.
On je, kaže, vikendom na protestima, a radnim danima – na građevini. Prodaje bedževe, a za veče zaradi nekoliko hiljada. To mu ipak mnogo znači.
„Imam kod kuće troje dece i nezaposlenu ženu. To nije neka tako tužna priča, već moja. Šta da radim, snalazim se.“
Kaže, na protestima radi još od devedesetih.
„Ispadne još dobro, malo osetim šta narod priča, a malo i zaradim.“
- Zahtevi sa protesta – od sprečavanja nasilja do boljeg zdravstva
- Čekaju li nas nove šetnje nezadovoljnih
- „Jedan od pet miliona“ šesti put
- Metle, parole i „pet minuta buke“ – nov protest u Beogradu
Nenad poredi dnevni i večernji posao:
„Ako je nešto slično, to su priče ljudi. Svaki dan slušam kolege kako nemaju para i nemaju gde da se leče.
„Onda uveče dođem ovde i slušam mlade kako mi slično pričaju. Jedino što ovi što protestuju nekako nisu digli ruke, ili bar imaju takav osećaj.“
Postoje neka pravila, objašnjava on.
„Slično kao opozicija, i mi ulični prodavci se držimo zajedno, ali svako radi za sebe.
„Mada se ipak, čini mi se, više solidarišemo nego političari. Ako policija krene da privodi ili da nas sklanja, odmah javljamo jedni drugima.“
Ivan je tek prva godina Matematičkog fakulteta. Prodaje pištaljke za, kaže, 50 ili 100 dinara.
„Kažem im 100, pa ako se neko baš nećka, dam mu za 50.“
On je na ulici – isključivo da bi zaradio.
„Bili su ti protesti studenata pre godinu i više. Mi smo bili još u srednjom školi i nismo imali para. Onda smo došli na ideju – kupimo pištaljke kod Kineza i ovde ih preprodajemo. Nije loša zarada, a traje samo par sati.“
Na pitanje da li mu se poklapaju ideali i težnja za zaradom, kratko odgovara:
„Ne slažem se ja sa ovim ljudima, ali šta sad. Ali, to je računica i čist račun.“
Prodaja na leđima
Među šetačima je i Vojvođanin koji prodaje kuvano vino. Nosi bure na leđima sa točilicom.
Podseća na one promoterke koje toče alkohol po masovnim žurkama i muzičkim festivalima. Jedino se vidi je točilica ipak domaća radinost, a i Vojvođanin ima barem dvaput više godina od tih promoterki. Vino koje toči je takođe domaće.
„Vino pravi moj otac, on ima na selu vinograde.
„Dobro mu je vino, ali ne može nigde da uđe – u radnje ili restorane. Sve je to neka štela. Ja mu ovako bar malo pomognem.“
Proda, kaže, tokom protesta to jedno bure od 10 litara. I da kupuju više, za sada je jedini prodavac, pa ne bi imao ni ko da mu nosi drugo bure. Moli da ga ne fotografišemo, da mu se otac ne potrese.
Kažu, policija ih ne dira.
„Prođu, pogledaju šta piše – ako nije uvredljivo, puste nas“, kaže Radojica.
„Jednom sam i dobio po glavi, ali to je bilo 1997. Posle toga sam naučio kad da pobegnem.“
Poslednjih godina na protest ide, kaže, po malo kao da i ulazi u Narodno pozorište.
„Ili je narod finiji, ili je policija finija. Ili, možda, još nema te prave ljutnje.
„Nije ni to loše, manje se viče i trči, a više gleda okolo i kupuju pištaljke.“
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
