Osluškivanje „razgovora“ moždanih ćelija moglo bi da pomogne istraživačima da bolje razumeju rane uzroke Parkinsonove bolesti.

Parkinsonova bolest je druga najčešća neurodegenerativna bolest posle Alchajmerove.

Ovu bolest izaziva progresivno oštećenje delova mozga tokom višegodišnjeg perioda.

Ali relativno se malo zna o njenim ranim stadijumima, jer se veći deo oštećenja odigrava pre nego što se jave prvi simptomi.

Sada tim sa Univerziteta u Kardifu koristi najsavremenije tehnike da bi bolje razumeo rane uzroke bolesti.

Vrativši ćelije „kroz vreme“, istraživači se nadaju da bi njihovi nalazi mogli da pomognu u potrazi za novim metodima lečenja.

„Putovanje Parkinsonove bolesti, mi verujemo, prilično je dugo“, kaže doktor Dejn Bekano-Keli, koja predvodi istraživanje.

„Simptome prepoznajemo u kasnijim stadijumima života, u proseku oko 65. godine, ali znamo da moždane ćelije koje su veoma važne za kretanje i kogniciju prestaju da rade u mnogo ranijim stadijumima.

„Imamo oko 60-80 odsto gubitka do trenutka kad ljudi dođu na kliniku, ali znamo da se to ne dešava preko noći.

„Tako da postoji vremenski okvir pre nego što ćelije počnu da odumiru tokom kog bismo mogli da pomognemo.“

Istraživači sakupljaju uzorke kožnih ćelija od ljudi sa Parkinsonovom bolešću, kao i od pojedinaca koji nemaju ovo stanje.

Tim potom „podmladi“ te ćelije – drugim rečima, vrati ih nazad kroz vreme tako da postanu matične ćelije.

Zatim koristi razne metode za podsticanje tih ćelija da se razviju u neurone – koji su moždane ćelije.

U različitim stadijumima tog putovanja, tim pokušava da presretne elektronsku komunikaciju između ćelija uz pomoć visokotehnološke opreme.

„Ideja je da pokušamo da oslušnemo unakrsne razgovore ili komunikaciju između neurona u mozgu… pomalo kao tajni agent koji prisluškuje razgovor između dvoje ljudi“, objasnio je doktor Bekano-Keli.

Proučavajući razlike koje se vremenom dešavaju u ćelijama Parkinsonove bolesti i ćelijama koje nisu zahvaćene Parkinsonovom bolešću, tim se nada da će bolje razumeti raznolike faktore koji doprinose ovom stanju.

To uključuje nesposobnost određenih moždanih ćelija da izbace proteinski otpad iz sebe, što bi moglo da dovede do odumiranje ćelija.

„To vam je pomalo kao kad najednom crkne motor automobila na putu do posla ili aerodroma.

„Razne stvari bi mogle da doprinesu tome kako se taj automobil pokvario i razumevanje koje su one i kad se dešavaju moglo bi da nam pomogne da pronađemo kad bismo tačno mogli da intervenišemo.“

Timu je Britansko udruženje za borbu protiv Parkinsonove bolesti dodelio grant od 320.000 funti da nastavi istraživanje.

Parkinsonova bolest je neurološko stanje sa najbržim rastom na svetu.

U Velsu ima proporcionalno mnogo više ljudi koji žive sa ovom bolešću nego u bilo kom drugom delu Ujedinjenog Kraljevstva.

Profesorka Džuli Vilijams, direktorka Instituta za istraživanje demencije u Kardifu, izjavila je da ovo istraživanje „pomera granice“.

„Kad bismo razumeli te mehanizme, mogli bismo da testiramo nove lekove – lekove koji već postoje i koriste se u druge svrhe – koji bi mogli brzo da stignu na kliniku.“

„Ja sam još ja u mojoj glavi“

Kenu Hauardu (76) iz Kardifa saopšteno je da boluje od Parkinsonove bolesti pre jedne decenije.

On opisuje kako mu je bezosećajno preneo poruku dežurni lekar koji mu je postavio dijagnozu.

„Rekao je: ‘Nema leka, bolest napreduje i degenerativna je, što znači da će biti samo sve gora. Najbolje što možete da učinite je da uzimate lekove koji su vam prepisani i mogli biste da dobijete dve i po ili možda čak tri dobre godine“, rekao je Ken.

„E sad, ne znam za vas, ali ja ne volim kad mi kažu da je nešto van moje kontrole, čovek je rekao: ‘dobiću možda tri dobre godine’, a to je bilo pre 10 godina. I tako sam ja dokazao da nije bio u pravu.“

Ken je nedavno skakao padobranom, spuštao se konopcem sa desetospratne zgrade i leteo u spitfajeru

Ken kaže da su mu česte vežbe i zadavanje fizičkih izazova samom sebi – kao što je skakanje padobranom i spuštanje konopcem sa planina – pomogli da ublaži napredovanje bolesti.

„Morate sebi stalno da zadajete nove izazove, zato što je apatija saveznik Parkinsonove bolesti“, kaže Ken.

Ali je Kenovo stanje ipak ostavilo traga.

Izgubio je 28 kilograma i ima vidljivo podrhtavanje ruku.

Njegovo telo ume ponekad naglo da se trzne ili potpuno zamrzne – naročito u stresnim situacijama.

„Neprijatna stvar je što sam, kao i svi ljudi koji imaju Parkinsonovu bolest, ja i dalje ja u svojoj glavi. Ja sam i dalje Ken Hauard koji je voleo da igra ragbi, bio pomalo sveznalica i umišljen tip.

„Sada imam ovaj sumorni izraz lica koji mi uopšte ne pristaje.

„Ali najgore od svega je što ti znaš ko si i šta si sve nekada radio, a tvoja ličnost se nimalo nije promenila. Ali tvoje telo je postalo odvojeno od tebe.“

Iako nije direktan učesnik u studiji sa Univerziteta u Kardifu Ken jeste učestvovao u brojnim drugim istraživačkim projektima za koje kaže da su ključni za pružanje nade ljudima.

„Govore vam da je vreme ograničeno, govore vam da će se sve pogoršati i da nema leka. I zato ljudi prestanu da se nadaju i predaju se.

„Ali ja ću dobrano da namučim ovu moju Parkinsonovu bolest. To je neurološko stanje sa najbržim rastom na svetu zato je istraživanje kao što je ovo od apsolutnog vitalnog značaja.“

Pogledajte video