Posao i prava radnika: Zašto šef možda ne treba da traži od zaposlenih da uključe kameru na video sastanku

„Dobro jutro, time! Kad bismo svi mogli da uključimo kamere za ovaj sastanak, to bi bilo sjajno.“

To je replika koja je postala uobičajen refren u oblasti poslovanja na daljinu – ali mnogi zaposleni je se užasavaju.

Platforme kao što su Zum postale su blagoslov kad su počela zaključavanja zbog kovida-19, omogućivši mnogim ljudima da rade od kuće.

Ali dve i po godine od početka pandemije, ista tehnologija postala je i neka vrsta prokletstva.

Ovih dana, milioni radnika provode sate i sate svakog dana na video pozivima, iscrpljujući se u pokušajima da rastumače govor tela kolega ili opsesivno prateći vlastitu sliku na ekranu.

Uključena kamera često može da se doživi kao znak angažovanosti, dokaz da je zaposleni stvarno posvećen poslu.

Ali stručnjaci sugerišu i da bi isključivanje kamera moglo, uz ublažavanje neprijatnosti zato što ste stalno prisutni na ekranu, poboljša dobrobit radnika – i da sastanci, uz to, budu efikasniji.

• Nadziranje zaposlenih koji rade od kuće – opravdano ili ne
• Zašto radna nedelja treba da bude kraća
• Šef iz pakla: Otkaz za 900 zaposlenih preko Zuma, nazivao radnike „glupim delfinima”

Kako je uključena kamera postala norma

„Na početku pandemije, imalo je smisla da ljudi žele da se nađu pred kamerama zato što smo živeli pod premisom da će to biti jedna dvonedeljna pauza u našim životima – zbog čega smo govorili sebi: ‘Želimo sve da ih vidimo, želimo da se povežemo sa njima'“, kaže Alison Gabrijel, profesorka manadžmenta i organizacije na Univerzitetu u Arizoni, u SAD, koja je proučavala posledice zasićenosti od Zuma.

Ali stručnjaci kažu da mi i danas doživljavamo „uključene kamere“ kao standard zbog dugoročnih, problematičnih normi povezanih sa „pretvaranjem da ste prisutni na poslu“ koja je prethodila pandemiji.

Istorijski gledano, radnici su osećali pritisak da budu vidljivi pred šefom.

U kancelariji, to bi moglo da znači raditi mnogo sati, umrežavati se ili prosto pronalaziti razne načine da skrenete pažnju na vlastiti doprinos.

Jednom kad je započeo rad na daljinu, taj pritisak da se bude viđen prebacio se na virtuelne sastanke.

Osoblje je osećalo da mora da ima uključene kamere kako bi šefovi videli i njih i njihovu posvećenost.

Istraživanje pokazuje da su radnici dobro pročitali poslodavce; podaci ukazuju na to da se šefovi plaše da osoblje čije su kamere isključene zabušava.

Jedno istraživanje iz 2022. pokazalo je da 92 odsto rukovodilaca smatra da ljudi koji drže isključene kamere nemaju dugoročnu budućnost u kompaniji.

Studija, koju je sprovela softverska kompanija Vajopta, saslušala je 200 rukovodilaca iz kompanija koje imaju 500 ili više zaposlenih.

Devet od deset njih reklo je da doživljava zaposlene koji drže kamere isključene na video sastancima kao manje angažovane ili nepažljive.

A tu je i elemenat mikro-menadžmenta: šefovi koji traže od radnika da uključe kamere prebacuju kontrolu iz kancelarije u virtuelni svet.

„To je najbliže onome što već poznajemo: ako ste rukovodilac, naviknuti ste na stari način rada, a to je da se prošetate hodnicima“ kako biste videli da li ljudi sede za stolom i rade, objašnjava Gabrijel.

Ali kao što radnici dobro znaju, ostaviti kamere uključene za baš svaku priliku ume da ostavi traga i pojača zasićenost od Zuma.

Umor povezan sa faktorima kao što su opsednutost vlastitim izgledom na kameri i kognitivnim naporom da se rastumače neverbalni znaci koje je mnogo lakše protumačiti uživo.

(Zum ima funkciju da sakrije vaše lice na vašem vlastitom ekranu a da ostanete i dalje vidljivi za druge.)

Ove distrakcije mogu isto tako da smanje produktivnost, ako su radnici „usredsređeni na sebe i kako su doživljeni“ umesto na sam sastanak, kaže Vini Šen, vanredna profesorka organizacionih nauka na Univerzitetu Jork, u Kanadi.

Isključivanje kamera može da eliminiše ove distrakcije i omogući radnicima da budu posvećeniji sastanku.

A kad su izvan vidokruga, radnici bi mogli i da rade produktivnije, multitaskujući dok slušaju.

„Zapravo, ono što želim da radim dok slušam je da hvatam beleške, potražim nešto, pokušam da proberem tabove i vidim da li mogu nečim da doprinesem sastanku“, kaže Gabrijel.

Plus, pristup bez kamere ima potencijal da stvori inkluzivnije organizacije, kaže Gabrijel.

Istraživanje pokazuje da novopridošli u organizacijama mogu da dožive veće zasićenje od Zuma zato što misle da je češće prikazivanje vlastitog lica kolegama važno, kaže ona.

To utiče i na žene, zato što su one sklonije da rade od kuće zbog staranja o deci.

Uz to, isto istraživanje pokazalo je da introverti zasićenje od Zuma doživljavaju akutnije od ekstroverta.

Isključivanje kamere moglo bi da pomogne da se ublaži stres za radnike u ovim mnogim grupama koje bi mogle biti najviše pogođene.

• Dugotrajni rad „godišnje ubije i do 745.000 ljudi“
• Kako reći „ne“: Četiri načina da odbijete zadatak na poslu
• U Holandiji zakonom dozvoljen rad od kuće
• Postoji li lep način da nekome date otkaz

Koja je najbolja praksa za budućnost?

Dobra vest je da bi stvari mogle da se menjaju.

Iako Gabrijel veruje da videti ljude na kameri istinski pomaže ljudima kojima nedostaju njihove kolege, sagorevanje od video poziva i veća inicijativa za fleksibilnost radnika može da pomeri Zum etikeciju u novom pravcu.

Neke kompanije su već učinile kamere opcionim, naročito budući da sve više istraživanja zaključuje da je pristup sa opcionom kamerom bolji za mentalno zdravlje ljudi.

Gabrijel kaže da smo u „tački infleksije, da dozvolimo ljudima da sami oblikuju radno okruženje i radno mesto koje najbolje rade za njih umesto protiv njih.“

Ljudi će pronalaziti drugačiju ravnotežu.

Šen kaže da iako ima koristi od gledanja ljudi tokom video poziva, „to možda nije uvek neophodno“.

Ona predlaže da tim radi tri dana sa kamerama i dva dana bez kamera, ili nešto slično, kako bi se ublažilo zasićenje od Zuma.

„Mislim da je to nešto oko čega bi kompanije mogle da budu malo razboritije, ili makar da daju veću slobodu ljudima“, kaže ona.

Šefovi takođe moraju malo više da veruju radnicima i prihvate da ako su kamere isključene, to ne znači da ljudi ne paze.

„Često se oslanjamo na kameru kao na jedini pokazatelj posvećenosti, ali šta ako bismo pažljivije koristili neke druge funkcije, kao što su ankete i čet, gde nije važno da li je nečija kamera uključena ili nije?“, kaže Gabrijel.

Ona kaže da Zum ima mnogo funkcija, sem kamere, koje demonstriraju da radnici aktivno učestvuju na sastancima.

Takođe je ključno, veruje ona, da ko god vodi sastanak definiše pravi ton i saopšti učesnicima da uključena kamera nije obavezna – bilo da se radi o lideru jednokratnog sastanaka ili čitavoj kompaniji kad uvodi dalekosežne politike ili pravila.

Kompanije i šefovi još posvećeni „uključenim kamerama“ treba da se zapitaju zašto misle da su im one potrebne.

Ako je to zato što se plaše da bi radnici mogli da traće vreme, Gabrijel i Šen ističu da je radna snaga decenijama dobro funkcionisala na staromodnim telefonskim konferencijskim pozivima.

Dostupnost novih platformi kao što je Zum ne znači nužno da je sve u vezi sa starom praksom zastarelo.

„Samo zato što tehnologija nešto može, ne znači da to uvek ima smisla za nas“, tvrdi Šen.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]