„Kao žena, navikla sam da obavljam nezahvalne poslove. Ponekad se osećam kao majka, ponekad se osećam kao beskorisna supruga“, priča Marija iz Argentine kad smo od nje zatražili da opiše svoju ulogu na radnom mestu.

Ova tridesetogodišnjakinja, koja je insistirala da se umesto njenog imena u tekstu koristi pseudonim, počela je da radi još kao tinejdžerka.

Sa 19 godina, dobila je posao sekretarice političara.

Opis njenog radnog mesta navodio je da „posao uključuje kancelarijsku administraciju, organizovanje sastanaka i javljanje na telefon.“

A ona kaže da je njena svakodnevna rutina – do dana današnjeg, uprkos unapređenjima – često podrazumevala kuvanje kafe, podgrevanje hrane i služenje njenog šefa, kao i pranje upotrebljenih šolja i tanjira.

„Za rođendan šefove žene, čak je tražio od mene da joj kupim cveće, jer je on bio suviše zauzet“, ispričala je.

Ali Marija u tome nije usamljena.

• Kako reći „ne“: Četiri načina da odbijete zadatak na poslu
• Zašto radni dan treba da bude kraći
• Postoji li lep način da nekome date otkaz

Žene u Sjedinjenim Državama, na primer, imaju dvostruko veće šanse da ih neko zamoli da obave „nenagrađene zadatke“ na radnom mestu, prema Lise Vesterlund, autorki i profesorki ekonomije na Univerzitetu u Pitsburgu.

A prema izveštaju Svetske banke, uprkos tome što 2021. godine žene čine skoro 39 odsto globalne radne snage, veoma mali broj njih završi na vodećim pozicijama.

Časopis Forbs tvrdi da su 2021. godine samo oko osam procenata od 500 najvećih svetskih kompanija vodile žene.

Razgovarali smo sa ženama iz svih krajeva sveta o njihovom iskustvu i nudimo vam savete kako da odbijete takve nenagrađene, često seksističke zadatke nazvane „kućanski poslovi po kancelariji“.

„Nema šanse“ – odbijanje da pospremite kancelariju

Neki od ovih nenagrađenih zadataka umeju da budu degradirajući i ponižavajući, kaže Rafat Salami iz Nigerije.

„Kad sam počela da radim na svom prvom poslu kao novinarka, bila sam puna entuzijazma. Mislila sam da ću promeniti svet, ali moj posao je počeo spremanjem i čišćenjem radnih stolova.“

Rafat je voditeljka Glasa Nigerije iz Abudže.

Pre nego što je počela da radi za vladu, morala je da radi za razne privatne kompanije, gde kaže da se od nje očekivalo da obavlja poslove van opisa njenog radnog mesta.

U Rafatinom slučaju, bila je mlađa od jedine dve novinarke u kancelariji i dobijala je zadatak da održava kancelariju urednom i čistom.

„Pospremila bih svoju kuću pre nego što bih pošla na posao i šta je bila prva stvar koju su tražili od mene kad bih stigla tamo? Da pospremim kancelariju.“

Ali Rafat kaže da se usprotivila i rekla poslodavcima da plate čistačicu.

„Rekla sam sebi, nema šanse, neću to da radim. Počela sam da odbijam. Nisu čak mogli ni da shvate zašto.“

Rafat kaže da je njena reakcija zbunila kolege i da je kasnije napustila taj posao.

„Kad žena odbije nešto da uradi, ljudi govore da je arogantna, da zato nije udata.“

„Kod kuće se starate o mužu i deci, a kad dođete na posao svi od vas očekuju da se starate i o ostalim muškim kolegama.

„Pravite ustupke i kažete sebi da ne želite da vas dožive kao nekog nevaspitanog“, kaže ona.

Dodaje da je teško izbeći takozvani „rodno specifični posao“ u nekim društvenim okruženjima i da zato na kraju čak često sprema hranu za ljude.

Ali ona kaže da je na radnom mestu važno odbiti takve poslove, što ona sada radi.

„Imam jaku ličnost. Govorim u vlastito ime. Moje mišljenje se uvažava. Ljudi ga saslušaju i poštuju.“

Kuvanje kafe i čaja

Nana Vatarani iz Japana saoseća sa Rafatinim iskustvom.

„Moja majka je radila u kancelariji velike kompanije za proizvodnju hrane.

„U njeno vreme muško osoblje je naređivalo ženama da kuvaju čaj ili kafu. To se smatralo normalnim“, kaže Nana.

Svako u kancelariji imao je svoju prepoznatljivu šolju i od žena se očekivalo da znaju koja pripada kome i od njih se tražilo da služe čaj pored njihovih svakodnevnih poslova.

„Moja majka i druge koleginice su svako jutro na smenu kuvale čaj i kafu. To je postao deo njihove svakodnevne smene. To im je bio prvi posao ujutro.“

Slušajući majčina iskustva, to je inspirisalo Nanu da teži višim položajima na radnom mestu.

Kad je počela da radi pre tridesetak godina, primetila je da su ženama dodeljivane ono što opisuje kao „sekundarnije uloge“.

„Muškarci su dobijali važnije uloge kao što su prodaja, menadžment, marketing i tako dalje.

„Žene su dobijale samo asistentske, činovničke i potčinjene uloge. Većina kompanija nije imala ženu na nivou direktora ili rukovodilaca.“

I zato je odlučila da radi kao slobodnjak, organizatorka događaja i prevoditeljka, i kaže da se odrekla porodice da bi se skoncentrisala na karijeru.

Nana kaže da stvari još uvek moraju da krenu nabolje, mada priznaje da su se stvari popravile od vremena njene majke.

Japanska vlada je, na primer, 1986. godine usvojila Zakon o jednakim mogućnostima zapošljavanja, zabranivši diskriminaciju žena u obuci za posao, povlasticama, penziji i otpuštanju – ophodeći se prema ženama i muškarcima kao jednakima što se tiče angažovanja, poslovnih zadataka i unapređenja.

Nana se nada da zbog ovih promena koje se odigravaju u japanskoj radnoj kulturi sledeća generacija žena neće morati da pravi izbore između zadržavanja posla i zasnivanja porodice.

„Dva veka da bi se smanjio jaz u rodnoj ravnopravnosti“

Novi izveštaj o globalnoj rodnoj ravnopravnosti kaže da će ovim ritmom biti potrebne 132 godine da bi se postila puna ravnopravnost.

Izveštaj o Globalnom rodnom jazu koji je izdao Svetski ekonomski forum u julu 2022. godine kaže da kriza troškova života ne pomaže u svemu ovome i da neproporcionalno pogađa žene.

Južna Azija ima najveći jaz i biće potrebno oko dva veka da bi se postigla ravnopravnost.

On kaže da je kovid-19 vratio unazad rodnu ravnopravnost za jednu generaciju, a Južna Azija ima najviši jaz i procenjuje da će biti potrebno oko dva veka da bi se ona postigla.

A Lise Vesterlund, profesorka ekonomije sa Univerziteta u Pitsburgu, tvrdi da će se ovaj jaz samo dodatno produbiti ako žene nastave da prihvataju te „kućanske poslove po kancelariji“.

Ona je sarađivala sa troje prijatelja na pisanju knjige Klub ne: Okončanje ženskih nezahvalnih poslova.

Ona tvrdi: „Ako radite mnogo tih nenagrađenih poslova, doživećete i mnogo više emocionalnog stresa, sagorevanje, iscrpljenost, zato što ne koristite svoje veštine.“

Primeri „kućanskih poslova po kancelariji“:

Ove žene podelile su svoja iskustva sa BBC Mundo:

Edit iz Meksika: „Kad je šef mog odeljenja tražio od mene da mu zakažem sastanak za obnavljanje dozvole, požalila sam se kadrovskom. Ali dobila sam otkaz tri nedelje kasnije zato što je kompanija rekla da nisam umela da poštujem autoritet šefa i rad u timu.“

Gabrijela iz Argentine: „Sekretarski/asistentski posao u mnogim advokatskim kancelarijama uključuje kuvanje kafe, kupovinu ručka, pranje i čišćenje posuđa, spremanje stola u sali za sastanke, i još mnogo toga izvan administrativnog posla, za smešno niske plate.“

Silvija (nije joj pravo ime) iz Čilea: „Radila sam u velikoj međunarodnoj kompaniji za flaširanje i jednog dana nam je šef doneo tortu da je podelimo. U to vreme je žensko-muški odnos u kancelariji bio otprilike jedan naprema četiri. Uprkos toj brojci, šef se obratio meni i zatražio od mene da isečem tortu i poslužim je. Ukočila sam se.“

Kako uspešno odbiti slične poslove

Mariji, sekretarici iz Argentine koju smo pomenuli ranije kaže da joj je zbog dodatnih, kućnih poslova u kancelariji, odnos sa šefom neugodan.

„Poznajemo se dugo. To je sada više odnos oca i ćerke. Mogla sam sve to da odbijem ljubazno i bez sukobljavanja sa njim, ali nikad to nisam učinila. Ne znam zbog čega“, kaže ona.

„Znam da sam prekvalifikovana za ovaj posao. Često se zapitam zašto to radim.“

Lise priznaje da odbijanje nije lako i savetuje žene da pregovaraju.

„Umesto da samo prihvatite, kažite: ‘Uradiću ovaj zadatak, ali ako prihvatim taj posao, neću provesti dovoljno vremena na lansiranju proizvoda, itd.

„Prebacivanje na temu posla je najbolji način, jer kad se sve sabere i oduzme, to škodi samoj organizaciji.“

Ona kaže da će do promene doći samo kad menadžeri shvate da dodeljivanje ovih dodatnih zadataka utiče na standard samog posla.

Marija, koja uči za doktorat, planira da napusti trenutni posao, ali se zariče da će odbijati slične poslove u svakoj budućoj ulozi koju budu prihvatila.

Rafat iz Nigerije rekla je za BBC da, iako često ima vrlo malo prostora za žene da pregovaraju u nekim socio-kulturnim okruženjima, se slaže da otpor i odbijanje funkcionišu, dajući nam primer na njenom poslu u volonterskom sektoru.

„Bila sam jedina žena na sastanku i bila sam najiskusnija. I opet su od mene tražili da vodim zapisnik. Pogledala sam ih i rekla im da moraju da angažuju sekretaricu da vodi zapisnik.“

I znate šta? Na kraju su to i učinili.

Možda će vas zanimati i ovaj video:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]