Nisu samo ljudi bili povređeni i preplašeni posle ogromne eksplozije. Kad je bejrutsko skladište sa visoko eksplozivnim đubrivom odletelo u vazduh, mnoge životinje su pobegle spasavajući živote. Uložen je veliki koordinisan napor da se vlasnici ponovo nađu sa nestalim ljubimcima – ali neki, kao što je Lejla Molana Alen, morali su da čekaju dug i i srceparajući period.
Beli užareni bljesak bacio me je u ćošak sobe. U mom perifernom vidu bio je more letećeg stakla i napuklog drveta.
Dok mi je još zujalo u ušima, došla sam k sebi i popela se preko ruševina onoga što je samo nekoliko sekundi ranije bila moja soba. Prvo sam pomislila na moju porodicu.
Ne na moju biološku porodicu, koja se nalazila bezbedno sa druge strane Mediterana, već moju odabranu bejrutsku porodicu, sa kojom sam izgradila život među tim izbeljenim zidovima.
- U fotografijama: Haos i ruševine u Bejrutu
- Bejrut i Balkan: „Libanci su kao feniks koji se diže iz pepela“
- Neki novi Lesi: Pas prepešačio 80 kilometara da bi se vratio kući
Videla sam kako je nešto crno i zlatno projurilo kroz zjapeću rupu naših urušenih ulaznih vrata, što mi je govorilo da su krzneni članovi našeg čopora uspeli da se izvuku živi.
Zgrabila sam svoju cimerku Lizi i dali smo sve od sebe da zaobiđemo oštre komade stakla na opasnom putu iz ruševina.
Sledećih nekoliko sati bili su izmaglica od krvi, telefonskih poziva, prve pomoći i teskobe.
Dvostruka eksplozija mnoge od nas je podsetila na vazdušni napad, i dalje u našem vrlo živom sećanju na rat iz 2006. godine. Plašili smo se novog napada i pokušavali da sakupimo ošamućene i prestravljene komšije ispod najčvršćih zaštitne konstrukcije, stepeništa.
Odjednom se tu našao Fred, stariji od naših dvoje pasa, koji je našao put do kuće.
Narednih nekoliko dana sedeo je verno i tiho uz mene, braneći ruševine našeg doma nakon što nas je dobrodušni komšija sa sprata iznad primio u njegov stan.
Međutim, štene nazvano Bunduk (lešnik na arapskom) – zbog njegovog običaja da se uvije u loptu samo s repom koji viri kao vrh lešnika – nismo mogli nigde da nađemo.
Kliše kada spasite životinju sa ulice glasi: „Nisam ja odabrao mog ljubimca, on je odabrao mene“.
Fred me je pronašao jednog dana nakon što ga je prijatelj spasao sa ulice i doneo u kafić u kom sam radila.
Ležerno je došetao do mene, sklupčao mi se u krilu i odjednom sam imala psa.
Dve godine kasnije, u martu ove godine, na kućnom pragu mi se pojavilo uplašeno, bolesno štene; dok se širila panika od korona virusa, njegovi vlasnici su se plašili bacila i želeli su da ga se reše.
- Pas na aerodromu nanjušio 250.000 evra
- Eksplozija u Bejrutu: Šta je amonijum nitrat i koliko je opasan
- Psi vodiči – stvarno najverniji prijatelji slepih ljudi
Pristala sam da ga primim na nekoliko dana, ali od trenutka kad se prevrnuo na leđa tražeći da ga čekšam po stomaku, postalo je jasno da to neće biti samo privremeni boravak.
Oduvek sam bila spremna da se spakujem i krenem dalje dok trepneš.
Ove ljupke, nestašne krznene lopte najstabilniji su element koji sam dopustila sebi u životu još od detinjstva.
Osećaj otvaranja vrata posle dugog radnog dana, ili zahtevnog poslovnog puta, kada vas dočekuje cvileći, mazni stvor koji vas obožava, jedna je od najvećih uteha sa kojima sam se srela u životu.
A odjednom je dom koji sam izgradila i napravila od njega bezbedno mesto za sebe i ove spašene životinje bio uništen.
Desetine pasa izgubljeno je u eksploziji i u našoj Vocap grupi „pseća mama“ i na fidovima društvenih mreža, jedan po jedan su pronalaženi.
„Svi se oni kriju i moraju da čuju vaše glasove da bi izašli“, govorili su ljudi.
Moja stopala su bila isečena u eksploziji i nakon što su ih ponovo zašili iznemogli, predivni doktori u bolnici, nisam mogla da hodam nekoliko dana.
Osećala sam se bespomoćno. Šepajući do vrata svaki put kad bih čula lavež, molila sam se da Lešnik nađe put do kuće.
Reakcija moje zajednice bila je dirljiva.
Prijatelji su pretraživali kraj sa fotkama Lešnika u rukama, pronalazeći svedoke koji su ga videli kako juri gradom posle eksplozije.
Slala sam plakate i fotografije svuda gde bih se setila, a oni su deljeni po svetu i vraćali se u Liban nebrojeno puta iznova.
Lokalno sklonište za životinje slalo je timove dobrovoljaca da češljaju ulice satima, formirajući „odred potrage za Lešnikom“.
Gledala sam i nadala se, ali nije bilo nikakvih znakova.
Posle nekoliko dana, za mojim Lešnikom, jednim od retkih kojih su još bili izgubljeni, počela sam da gubim nadu.
Možda su ga udarila kola ili je pretrpeo toliko ozbiljne posekotine od stakla da je uginuo, sam i uplašen, napolju na ulici.
Nekoliko dana kasnije radila sam na priči, pišući o psima tragačima koji traže preživele po ruševinama. Snimajući ih rasplakala sam se dok sam se trudila da ne mislim na Lešnika.
Odjednom, pojavila mi se poruka na telefonu: „Jeste li vi izgubili psa?“
Misleći da je to samo jedan od desetine ljudi koji su me kontaktirali tražeći još mojih fotografija kako bih im pomogla u potrazi, rekla sam da jesam.
„Mislim da je kod mene“, napisao je sagovornik.
„Gde?“
„U Tripoliju.“
Nije delovalo moguće. Tripoli, drugi najveći grad u Libanu, bio je udaljen 80 kilometara od nas.
„To sigurno nije on“, odgovorila sam. „Mi živimo u Bejrutu.“
Pojavio se video snimak, skidajući se bolno sporo na faličnoj internet vezi razrušenog grada. I bio je to on. Uplašen, pomalo krvav, ali živ.
Njegov spasilac ga je pronašao, prestravljenog i povređenog, samog na ulici, nedugo posle eksplozije.
On je odlazio iz Bejruta da bi se vratio porodici u Tripoliju i, nemajući drugog izbora, prosto pokupio Lešnika i strpao ga u kola.
Narednih dana je postavljao slike, baš kao što sam to ja radila, a neko je konačno povezao stvari.
Lešnik je prestravljen, rekao mi je spasilac, i zamolio me je da mu se obratim preko telefona.
Kad je čuo moj glas, najednom je samo počeo da maše repom.
Olakšanje je bilo ogromno, ali nemajući kola i s ograničenom sposobnošću kretanja, nisam imala načina da ga dovučem kući.
Pokrenuli su se brojni ljubitelji životinja Libana.
U narednih nekoliko sati, primila sam desetine poziva i poruka dok su smišljali plan kako da mi ga vrate.
I potom još jedan: nalazio se u kolima, sa još jednom osobom koju nikad pre nije sreo, na putu do kuće.
U dva izjutra bio je ponovo u mom naručju, nakon što ga je spasla mreža ljudi koja je uradila sve što je mogla kako bi ga spasla, istovremeno izlazeći na kraj sa posledicama katastrofe po vlastite živote.
Trenutno smo ponovo razdvojeni, nakon što je pse odvela u planine moja cimerka Lizi, dok ja čekam na operaciju koja će mi ponovo spojiti tetive u stopalu koje je presekla eksplozija.
Još uvek ne znamo da li je zgrada dovoljno stabilna da se ponovo uselimo u nju, ali negde ćemo izgraditi novu i bićemo kod kuće, jer dom je tamo gde su psi.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
