Priča o omiljenim namćorima: Zašto nam se čini da nam mačke nisu naklonjene

Mačke su jedine nedruštvene životinje koje smo uspešno pripitomili. Da li nam, kada smo razočarani što sa njima ne osećamo povezanost tako lako kao sa psima, prosto nešto promiče?

Psi kao da su biološki nesposobni da sakriju svoja raspoloženja.

Geganje, njuškanje, mahanje repom – pokazatelji su zadovoljstva, nervoze ili puke, iskrene radosti. Uprkos ideji poznate slike, psi bi grozno igrali poker. Previše lako prepoznajemo znake koje odaju.

• 16 zanimljivosti o mačkama: Od špijuniranja, preko uticaja na izumiranje vrsta do Isaka Njutna
• Mačka se posle 11 godina lutanja vratila vlasnici
• Mače iz Bosne obilazi svet na biciklu

Mačke takođe poseduju složen govor tela – raspoloženja pokazuju trzanjem repa, nakostrešenim krznom i položajem ušiju i brkova. Predenje uobičajeno (ali ne uvek) signalizira prijateljska osećanja ili zadovoljstvo.

Ovi znaci obično su pouzdana metoda za utvrđivanje da li je mačka prijateljski raspoložena ili ju je najbolje ostaviti na miru.

Dok je povezanost koju imamo sa psom nešto u vezi sa čim možemo da budemo prilično sigurni, mačke i dalje imaju donekle lošu reputaciju, iako nam pripitomljene mačke prave društvo već hiljadama godina.

Samostalnost koju mnogi smatraju prednošću, drugi doživljavaju kao hladnoću, ravnodušnost ili sebičnost.

Oni koji ih omalovažavaju tvrde da one jedino zapravo pokazuju privrženost kada im je posuda za hranu prazna.

Vlasnici mačaka će naravno tvrditi da je to sve glupost i da je njihova povezanost sa njihovom mačkom podjednako jaka kao ona koju oseća i svaki vlasnik psa.

Zašto, pak, opstaje taj utisak o mačkama, da su hladne i da nisu prijateljski nastrojene? I da li u njemu ima imalo istine?

U najmanju ruku, predstava o mačkama kao „samostalnim“ nije naškodila njihovoj popularnosti kao kućnog ljubimca.

Veruje se da samo u Ujedinjenom Kraljevstvu ima i do 10 miliona mačaka kućnih ljubimaca. U studiji koja je sprovedena 2012. godine, procenjeno je da otprilike 25% domaćinstava ima barem jednu mačku.

Jedan razlog za reputaciju koju mačke imaju možda potiče od načina na koji su prvobitno pripitomljene.

Proces pripitomljavanja je bio mnogo više postepen nego sa psima, a u tom procesu su mačke uveliko vodile glavnu reč.

• Uginula mačka Grampi, legenda interneta
• Zašto mačke u Americi nemaju kandže
• Pohlepna mačka „na prevaru“ dobija hranu u supermarketu

Pripitomljene mačke su počele da se pojavljuju u selima na Bliskom istoku u doba Neolita, pre otprilike 10.000 godina.

Nisu zavisile za hranu od svojih ranih ljudskih domaćina, već su ih podsticali da je nađu same, čime su obezbeđivale da u usevima i skladištima hrane ne bude pacova i drugih štetočina.

Naša veza sa mačkama je od samog početka bila udaljenija nego sa psima, koji su nam pomagali u lovu i zavisili od nas da im damo deo ulova.

Mačka koja je trenutno sklupčana na vašem kauču ili vas gleda popreko iz svoje osmatračnice na vrhu police sa knjigama, zadržala je mnoge instinkte koje su imali i njeni preci pre pripitomljavanja – želju za lovom, za kontrolisanjem i čuvanjem teritorije od drugih mačaka; mačke su mnogo bliskije nekadašnjim verzijama sebe nego što su psi.

Kroćenjem mačaka smo ih samo delimično odvojili od divljine.

„Uglavnom se radi o ljudskom nerazumevanju mačaka kao vrste“, kaže Karen Histend, veterinar i upravnik organizacije koja se bavi negom mačaka „Internešnl ket ker“.

„Psi i ljudi veoma su slični i žive zajedno već veoma dugo. Na neki način, to je uvek bila koevolucija. Sa mačkama se sve dešavalo mnogo skorije. One potiču od usamljenog pretka koji nije društvena vrsta.“

Afrička divlja mačka – Felis lybica – čiji pripitomljeni potomak je današnja kućna mačka, najčešće živi usamljenički i sastaje se sa drugim mačkama uglavnom samo radi parenja.

„Mačke su jedine nedruštvene životinje koje su pripitomljene. Sve druge životinje koje smo pripitomili imaju društvenu vezu sa drugim pripadnicima svoje vrste.“

Zbog toga što su mačke toliko različite od drugih životinja sa kojima živimo, nije iznenađujuće što smo možda pogrešno shvatali njihove signale.

„Zato što su toliko samovoljne i umeju da se staraju same o sebi, mačke postaju sve popularnije“, kaže Histend.

„Ali sasvim je drugo pitanje da li njima odgovara takav način života. Ljudi očekuju da mačke budu kao mi i kao psi. A one prosto nisu takve.“

• Posao iz snova – ako volite mačke
• Povratak spasioca mačaka iz Alepa
• Stare veš mašine kao „vile za mačke“

Istraživanje emocija i društvenosti mačaka već dugo zaostaje za takvim istraživanjima o psima, ali je u novije vreme dobilo ubrzanje. Veliki deo istraživanja je još u ranim fazama, ali se već pokazalo da društvenost mačaka u odnosu sa ljudima ima zaista komplikovan opseg.

„Vrlo je raznolik, uzrokovan genetikom, a društvena strana mačaka može da potiče od onoga što iskuse u prvih šest ili osam nedelja života. Ako su iskustva koja imaju u ranom periodu života pozitivna, verovatno će im se dopadati ljudi i želeće da se druže sa nama.“

Čak i samo pritompljavanje mačaka može biti različitih razmera.

Lutalice koje su prethodno bile kućne mačke često se sakrivaju ili beže od ljudi, odnosno ponašaju se više nalik svojim divljim precima.

Na nekim mestima, na primer u mediteranskim zemljama i u Japanu, kolonije „zajedničkih mačaka“ žive u blagostanju u ribarskim selima jer su dovoljno prijateljski nastrojene da bi se dodvorile meštanima koji ih hrane.

U Istambulu, recimo, stanovnici hrane i vode brigu o mačkama koje su polu-lutalice i koje su postale deo obeležja tog grada, o čemu je čak nedavno snimljen i dokumentarni film.

Zatim postoje mačke koje žive sa nama, ali čak i ta potkategorija je veoma šarolika – neke održavaju ljude na relativnoj distanci, dok druge savršeno napreduju u ljudskom društvu.

Dakle, ako želimo snažnu povezanost sa svojim mačkama, na šta bi trebalo da obratimo pažnju?

Baš kao i psi, mačke u većoj meri komuniciraju telima, nego putem zvuka.

„Mislim da je ljudima mnogo teže da tumače njihov govor tela, nego govor tela pasa“, kaže Kristin Vitale, doktor nauka koja se bavi istraživanjem i izučava ponašanje mačaka. Za to ne mora biti kriva mačka.

Jedna ključna odlika je možda omogućila psima da preteknu mačke u nadmetanju za ljudsku naklonost.

Studija sa Univerziteta u Portsmutu pokazala je da su psi naučili da oponašaju izraze lica sasvim male dece, što izaziva želju za negovanjem kod njihovih vlasnika.

Čini se da je do te promene došlo razvijanjem mišića za podizanje unutrašnjih strana obrva, koji nije prisutan kod njihovih vučjih predaka.

„Umiljat pseći pogled“ nije samo kliše, već je evolucioni trik koji je pojačao vezu između pasa i ljudi.

Loša vest za mačke je da one nemaju taj mišić.

Usled toga, kada vas mačka netremice gleda, to se može činiti hladnim ili neprijateljski nastrojenim, a kada se dve mačke tako posmatraju, to često ume da bude uvod u tuču.

Međutim, zurenje sa sporim treptanjem – a verovatno vas tako vaša mačka gleda sa druge strane sobe – sasvim je druga priča.

To je njihov način iskazivanja ljubavi. Čak i okretanje glave na jednu stranu ne mora nužno da označava nadmenost ili prezir, već je znak da se opuštaju.

Vitale skreće pažnju na studiju koju je sprovela na Univerzitetu Države Oregon, u kojoj su vlasnici ostavljali mačke i pse u sobi, a potom se iznenada vraćali nešto kasnije.

„Jedna zanimljiva stvar je da su mačke koje su se osećale bezbedno sa svojim vlasnicima većinom ih pozdravljale kada se vrate, a zatim nastavljale da istražuju po sobi, dolazeći nakratko ponovo do njih. Psi su se ponašali slično“, kaže Vitale.

„Kada bi pas trčao po sobi igrajući se igračkama, i povremeno dolazio do svog vlasnika, ne bismo se toliko brinuli.“

Istraživači su to nazvali „bezbednim vezivanjem“, što podrazumeva smirenost kada se vlasnik vrati, koja ukazuje na snažnu emotivnu vezu.

Mačke koje su opuštene verovatnije će želeti da se sprijatelje

„Predubeđenja koja ljudi imaju u svojim očekivanjima u odnosu na životinje, utiču na njihovo ponašanje“, kaže Vitale.

Kada pokušavamo da nateramo mačke da se ponašaju više nalik psima, odnosno da nas obasipaju pažnjom, zapravo nastojimo da ih udaljimo od njihovog prirodnog ponašanja.

Histend smatra da deo problema predstavlja naša večita nesposobnost da sagledamo da je temperament mačaka drugačiji od temperamenta pasa.

Čak i stručnjaci koji su se godinama obučavali, suočavaju se sa ovim problemom.

„Otišla sam na jednu konferenciju 2007. godine i osećala sam se kao potpuni idiot“, kaže Histend.

„Dati su nam svakakvi elementarni podaci o mačkama, koje nisam znala, na primer da vole da im se voda i hrana daju na odvojenim mestima. To su sve prilično nova istraživanja, ali ako pristupite sa skromnom svešću da je ono što ste mislili da znate o mačkama u stvari pogrešno, počećete da učite zanimljive stvari.“

Uzmimo za primer način na koji se mačke trljaju o svoje vlasnike.

Ranije se smatralo da je to jedna vrsta obeležavanja teritorije, kao što divlje mačke čine sa drvećem i drugim istaknutim mestima na svojoj teritoriji.

Ali kada mačke to rade sa ljudima, uobičajeno je znak savezništva i povezanosti – mačka prenosi svoj miris na vašu kožu, a istovremeno i vaš miris na svoje krzno.

Tako i divlje mačke postupaju sa drugim mačkama koje su im saveznici. To je način stvaranja „zajedničkog mirisa“, kako bi se razlikovali prijatelji od neprijatelja.

Na kraju krajeva, kaže Histend, jedna stvar je ključna – mačke koje su opuštene verovatnije će želeti da se sprijatelje.

„Žele da im voda i hrana i mesto za spavanje i posuda za pesak budu tačno kako treba, a kada je to kako treba, onda su spremne da istražuju društvene veze.“

Stoga, sledećeg puta kada dođete kući i primetite da vas mačka mirno proučava sa kauča ili da lenjo zeva dok polako laganim korakom ide ka hodniku, nemojte biti razočarani.

Tako vam na svoj, blagi način, stavlja do znanja da se raduje što vas vidi.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]