Psihologija: Kako boje utiču na način razmišljanja ljudi

Pre nekoliko godina, zatvore u Evropi i Severnoj Americi zahvatio je neobičan trend.

Počeli su da kreče zidove ćelija u ružičasto.

To je postalo toliko uobičajeno da su 2014. svaki peti zatvor i policijska stanica u Švajcarskoj imali bar jednu ćeliju za pritvor ofarbanu u drečavo ružičasto.

Dekor nije osmišljen kao estetski izbor ili da bi se milenijalska generacija prestupnika osećala ugodno, već da bi se primenila poznata naučna studija iz sedamdesetih.

Tada je istraživač Aleksandar Šaus ubedio mornaričku kaznenu ustanovu da okreči nekoliko pritvorskih ćelija u ružičasto, teoretišući na osnovu vlastitih eksperimenata da bi boja mogla pozitivno da utiče na ponašanje stanovnika, ublažavajući i umirujući njihovu agresiju.

Rezultati koje je postigao sugerisali su da je u pravu – memorandum koji je napisao Zavod za mornaričko osoblje naveo je da je pritvorenicima trebalo svega 15 minuta izloženosti ružičastoj ćeliji da bi im agresivno ponašanje i potencijal za nasilje opali.

Testovi u drugim pritvorskim centrima činilo se da potvrđuju njegove nalaze, a jednom kad je 1979. i 1981. objavljena nijansa koju je koristio – isprva napravljena pomoću 473 mililitra polusjajne crvene farbe za spoljnu upotrebu sa 4.546 mililitara čiste bele lateks boje – počela je masovno da se koristi zbog svojstava menjanja raspoloženja u zatvorima širom sveta.

• Zašto je vaša omiljena boja verovatno plava
• Da li poznajete sebe tako dobro kao što mislite
• Zamislite da možete da osetite miris iz filma ili serije

Ovaj ružičasti ton – zvaničnog imena P-618, ali ju je Šaus zvao Bejker-Milerova ružičasta po direktorima mornaričkog pritvorskog centra u kom je prvi put testirana – postala je poznata pod raznim imenima širom sveta gde je korišćena, od „ružičaste iz ćelije za otrežnjenje“ do „ružičaste za smirivanje“.

Postoji samo jedan problem: Šausovi rezultati nikad nisu uspešno ponovljeni.

„Postojala je studija iz 2015, sprovedena na pravi način u kontrolisanim uslovima, koja nije našla nijedan dokaz da ružičasta boja smanjuje agresiju“, kaže Domisel Jonauskaite, istraživačica boja sa Univerziteta u Beču, u Austriji.

Studija iz Justisvolzugsanštalt Pošvis u Švajcarskoj na 59 muška zatvorenika pokazala je da ne postoji razlika između belih i ružičastih zatvorskih ćelija kad je u pitanju nivo agresije zatvorenika.

Čak i ako se umirujući efekat ružičaste iz ćelije za otrežnjenje dovede u pitanje, spremnost sa kojom je ona usvojena govori o nečem dubokom u ljudskoj psihi kad je u pitanju moć boja.

A to možda čak nije ni pogrešno – postoje dokazi da boje mogu da utiču na naše ponašanje na neke iznenađujuće načine, a da mi toga uopšte nismo ni svesni.

Na primer, neke boje mogu da se koriste da nas navedu na delanje: pogledajte samo istraživanje koje poredi koliko puta su autostoperku, čiji se automobil pokvario, pokupili drugi auti u prolazu.

Kad je baksuzna putnica, koju je zapravo glumila članica istraživačkog tima, nosila crvenu majicu, pokupili bi je mnogo češće nego kad je nosila majicu bilo koje druge boje.

Pokazalo se da crvena izaziva neposrednije emocionalne reakcije, mada je to možda zbog nečega poznatog kao Berlin-Kejeva teorija, nastala na osnovu rada para američkih naučnika šezdesetih.

Jednostavno rečeno, oni su otkrili da je crvena uvek treća boja čije ime nastane u skoro 100 jezika koje su proučavali, odmah posle bele i crne.

Što je duže reč za crvenu bila u upotrebi, bio je veći broj asocijacija, značenja i nijansi koje ona nosi.

Na taj način, sama boja postiže jači efekat.

S druge strane, boja može da se upotrebi i za demoralisanje.

Jedna od svlačionica na fudbalskom stadionu Univerziteta u Ajovi bila je ozloglašeno okrečena u ružičasto, između ostalog i toaleti, u pokušaju da se priguši borbeni duh gostujućeg tima – zasnovano na Šausovim eksperimentima.

Koliko je to tačno bilo efikasno i dalje je otvoreno pitanje.

Čini se da statistika ukazuje na to da su, dok je ružičasta svlačionica bila u upotrebi, Ajova Hokajz imali natprosečnu stopu pobeda kod kuće, ali mogli bi da postoje i mnogi drugi razlozi za taj učinak (mogli su prosto da budu bolji tim, na primer).

Veći deo istraživanja o tome kako boje utiču na ljudsko ponašanje je kontroverzno, doduše.

Neke studije sugerišu da one mogu da utiču na sve, od našeg raspoloženja i naših osećanja do toga koliko nam brzo kuca srce, pa čak i na našu fizičku snagu.

Jarke nijanse crvene, na primer, pokazalo se da dovode do viših stanja uzbuđenosti i da čak mogu da odagnaju pospanost.

Eksperimenti takođe sugerišu da monotoni zadaci kao što su lektura mogu efikasnije da se postignu u crvenim kancelarijama, dok se kreativni zadaci, kao što su pisanje eseja, bolje rade u plavim sobama.

Ali drugi poslovi pokazali su da crvena i plava mogu da odvlače pažnju dok se neko trudi nešto da radi.

Drugi opet sugerišu da određeni tipovi ličnosti, kao što su introverti, mogu da budu podložniji spoljnim uticajima kao što je boja njihovog okruženja.

Ove kontradikcije navele su neke istraživače da upozore da se ne pridaje toliki značaj tvrdnjama o terapeutskim i psihološkim svojstvima različitih boja, tvrdeći da još uvek nema dovoljno dokaza koji bi ih potkrepili.

• Kada sme da se veruje instinktu
• Iznenađujuće pozitivne strane neraspoloženja
• Medicinska moć hipnoze

Ali ima nekih oblasti u kojima se pokazalo da boje imaju očigledan uticaj na naš mozak.

Na primer, one mogu da utiču na način na koji doživljavamo vlastita čula, kao što je čulo ukusa na primer, ili čak na naše preferencije u muzici.

Jedna od stvari koju crvena izgleda da priziva prilično dosledno je slatkoća.

Jedna studija sprovedena na više od 5.300 ljudi iz čitavog sveta pokazala je da će se pića crvene boje najčešće doživeti kao najslađa, bez obzira na poreklo učesnika u eksperimentu.

Mari Rajt, glavna naučnica zadužena za ukuse u ADM Nutrišn, multinacionalnoj fabrici hrane i pića, priseća se jednog konkretnog testa proizvoda za ukus jagode koji je osmislila kompanija.

Dobrovoljci su imali problema da prepoznaju promene u slatkoći dok su testirali ukuse.

Ali kad su Rajt i njene kolege pojačali crvenu boju tečnosti umesto da pojačaju količinu šećera u njoj, učesnici su počeli da govore kako ona ima slađi ukus.

„Otkrili smo da možete da učinite da nešto deluje slađe ako je jarkijih boja“, kaže Rajt.

„Baš kao jarkocrvena jabuka: pre nego što zagrizete u nju, očekujete da će ona biti slađa.“

Ona kaže da pojačavanje jačine neke boje može u tolikoj meri da prevari mozak da im je to omogućilo da smanje nivo šećera u nekim receptima i za 10-20 odsto, mada rezultati ovih testova još nisu objavljeni ni u jednom naučnom časopisu.

Važno je, međutim, biti oprezan kad su u pitanju boje i hrana – postoje neki dokazi da boja može da promeni naš doživljaj hrane, ali ne i da utiče na naš nivo njenog unosa na duže staze.

Čarls Spens, psiholog sa Univerziteta u Oksfordu koji proučava kako čula imaju interakciju jedna sa drugima i autor knjige o nauci hranjenja, kaže da većina unakrsnih uticaja između boje, ukusa i osećaja u ustima potiču od stečenih društvenih asocijacija koje gradimo tokom svakodnevnih života.

Većina njih potiče od marketinga i pakovanja, kaže on, ali i od naših iskustava sa hranom koju jedemo svaki dan.

Jedna stvar je jasna: mi zaista prvo jedemo očima.

Kad vidimo veštački obojen proizvod, mi mu pripisujemo razne pretpostavke i očekivanja pre nego što se on uopšte približi našim ustima.

Možda očekujemo da jarkoplavi sladoled na štapiću, na primer, ima ukus maline, zato što smo naučeni da to očekujemo od sladoleda na štapiću te boje koje smo već jeli ranije.

Da sve bude zanimljivije, tajvanski potrošači bi umesto toga mogli da asociraju jarkoplavu boju sa ukusom mente, dok britanska omladina očekuje ukus maline.

A kad se šefovi kompanija za proizvodnju hrane igraju sa tom automatskom asocijacijom, to može da utiče na naš doživljaj hrane, kaže Spens.

Kad bi jarkoplavi sladoled imao ukus narandže, verovatno bi vam trebalo više vremena da prepoznate taj ukus.

Da li to može da izmeni intenzitet ukusa koji osećamo još se donekle osporava u naučnoj literaturi – neke studije pronalaze taj efekat, neke druge ne.

Jedna druga studija bavila se time kako boja etikete na flaši vina utiče na to kako dobrovoljci doživljavaju ukus crvenog vina u njoj: crvene i crne etikete, na primer, činile su verovatnijim da oni opišu vino kao „oporo“.

• Zašto vrištimo iz zadovoljstva
• Šest pokazatelja kako pamćenje može da vas prevari
• Zašto se osećamo dobro kad psujemo

Da sve bude čudnije, boja može da dočara i druge tipove čulnih informacija.

Zamislite da vam se na internet stranici odjednom pojavi oglas za peškir – odmah mekoća postaje opipljiva, gotovo kao da možete da je osetite preko ekrana.

Ali doživljena plišanost možda ne zavisi od gustog tkanja koje vidite na ekranu, već od njene pastelne boje, makar prema radu Atefeh Jazdanparaste Aredestani, vanredne profesorke u školi menadžmenta na Univerzitetu Klark u Vorčesteru, u Masačusetsu.

„Kad zatvorim oči i pomislim na mekoću, na pamet mi padaju određene boje – one su obično svetlije, svetloružičasta, svetoplava“, kaže ona.

„To je pitanje koje sam imala u glavi: kakva je veza između našeg čula vida i našeg čula dodira?“.

Jednostavno rečeno, da li boje mogu da dočaraju mekoću ili tvrdoću bez iskustva dodira?

I tako je Ardestani izvršila neke testove.

Zatražila je od dobrovoljaca da zapišu boje koje su zamislili kad su zamišljali mekoću i, očekivano, one su odslikavale njen izbor, naginjući ka svetlijim tonovima.

Potom je zamolila dobrovoljce da pogledaju različite boje, tri istovremeno: svaka je bila iste saturacije, iliti intenziteta, ali su varirale od svetlijih do tamnijih.

Kad su dobili prideve da ih opišu, u 91,2 odsto slučajeva dobrovoljci su birali najsvetliju nijansu kao najmekšu.

Iako njeni nalazi tek treba da budu objavljeni i prolaze kroz stručni pregled u sklopu šire naučne studije, ona navodi slične radove sa turskim i libanskim dobrovoljcima koji su doneli slične nalaze.

Ardestani je proučavala i američke dobrovoljce, tako da ako njeni rezultati budu potvrđeni, to onda sugeriše da je mekoća strukturalna asocijacija sa svetlijim bojama pre nego semantička ili lingvistička.

„Što je tamnija boja koju vidimo, intenzivnija je taktilna senzacija“, kaže ona.

U evolutivnom smislu, moglo bi da bude da su tamniji tonovi služili kao neka vrsta upozorenja našim precima, „pripremajući ih da budu oprezni“, spekuliše Ardestani.

Širi rad Ardestani bavi se donošenjem odluka potrošača, pa je ona želela da vidi kako ovi nalazi mogu da se primene izvan laboratorije.

Ponovo, ona je osmislila test, ovaj put tražeći od dobrovoljaca da pogledaju proizvode na ekranu u parovima – svaki iste boje, ali jedan mnogo svetlije nijanse.

To su bili namerno odabrani proizvodi kod kojih se taktilnost može pokazati važnom kod donošenja odluke o kupovini – zamislite peškire, posteljinu, sofe.

„Primetili smo da svetlina boje dovodi do većih očekivanja mekoće, što se odražava na veću verovatnoću kupovine.“

Dobrovoljci su takođe bili spremni da plate više za predmete koje su doživljavali kao meke.

Izgleda da naš mozak koristi boju kao vizuelni signal koji kompenzuje dodir.

A oni koji žele da nam prodaju stvari to koriste sa sjajnim rezultatima – rolne toalet papira su, na primer, obično zaštićene od naših dodira najlonskim pakovanjem u supermarketima, ali su skoro uvek svetlih pastelnih nijansi.

„90 odsto naše prvobitne procene proizvoda vrši se na osnovu boje“, kaže Ardestani.

Ali dok blede nijanse mogu da sugerišu mekoću, intenzitet boje sugeriše kvantitet, prema Karen Šlos, psihološkinji sa Univerziteta u Viksonsin-Medisonu i jednoj od najvećih proučavateljki boja na svetu.

Ona je pomogla u nastanku teorije o ekološkoj valenci zašto favorizujemo neke boje u odnosu na neke druge.

Ona ukazuje na legende na grafikonima sa podacima ili mape.

Odabrane boje – konkretno, njihov intenzitet – možda za nameru ima da iskoristi tu asocijaciju kako bi se manipulisalo načinom na koji vi tumačite te informacije.

„Ljudi pripisuju mape sa tamnijim bojama većem kvantitetu, što je veoma dobro iskorišćeno u većini mapa pandemije koje sam videla – više slučajeva ili smrtnih slučajeva predstavljeno je tamnim bojama“, kaže ona.

Slične asocijacije mogu da dovedu do problema, upozorava Šlos.

Ako su podaci predstavljeni na način koji koristi svetlije boje za veće kvantitete, to može da dovede do toga da ljudi pogrešno razumeju ono što vide.

Ako se mapa pojavi na ekranu na samo delić sekunde, „tumačićete da je tamno više, a ne da je svetlo više“, čak i ako to nije ono što podaci govore, kaže ona.

Ali Šlos je takođe pokazala da boje mogu da se koriste i za dobro – kao što je podsticanje na uzornije građansko ponašanje.

Njeno najskorije istraživanje bavilo se značenjem koje pripisujemo bojama.

„Želeli smo da razumemo kako asocijacije sa bojama utiču na očekivanja ljudi – tako da bismo mogli da ih anticipiramo i radimo dizajne koji se s tim poklapaju, da bismo im olakšali tumačenje“, kaže ona.

Ona i njene kolege koristili su kante za reciklažu kao osnov jednog konkretnog eksperimenta.

Zamislite šest takvih kanti, identičnih veličina i oblika, ali svaku određenu za drugu kategoriju otpada sa znacima koji glase „staklo“, „metal“, „mešavina“, i tako dalje.

Šlos je pretpostavila da menjanje boje kante može suptilno da nagovesti njenu svrhu, pomažući da se olakša ponašanje građana i minimizuju greške u razvrstavanju.

Kad su ona i njen tim pokazali volonterima slike šest različito obojenih kanti i zamolili ih da ih označe kako oni misle da treba, na površinu je isplivao obrazac.

Neke boje su bile tesno povezane sa nekom kategorijom: smeđa i žuta su momentalno sugerisale smeće, na primer.

Druge su, međutim, imale slabije asocijacije: crvena, na primer, nije momentalno prizvala nijednu kategoriju.

Postojala je, međutim, blaga sklonost da se crvene kante označe sa „plastikom“ kad je trebalo da se izabere između njih šest.

Značenje boje je, dakle, kontekstualno, dodaje Šlos.

Usamljena bela kanta očigledno sugeriše papir, dok usamljena crvena kanta ne znači ništa.

Kad se uzmu zajedno, međutim, niz šest različito obojenih kanti za smeće mogu da utiču jedna na drugu i komuniciraju mnogo više i suptilnije.

Druge studije pokazale su da boje mogu direktno da utiču na učinak, naročito među decom.

Kad su osmogodišnjaci i devetogodišnjaci izvršavali niz zadataka u prisustvu različitih boja, naučnici su otkrili da je njihov celokupni učinak bio značajno lošiji oko crveno-sivih boja, koje su korišćene kao osnova.

I zaboravite na razmišljanje pod plavim nebom, pokušajte sa razmišljanjem u zelenom prostoru – makar ako je jedna studija o kreativnosti tačna, koja je pokazala korelaciju između kreativnosti među decom i prisustva te boje ili predmeta te boje kao što su biljke.

A ako želite da se dete koncentriše, možda treba da ofarbate učionicu u živopisne palete i tako unapredite njegove rezultate u učenju.

„Sve to sugeriše da su boje mnogo moćnije nego što smo mislili“, kaže Šlos.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]