Typewriter with 'This year I will..' message — Ove godine ću…

Mnogi ljudi iskoriste Novu godinu da okrenu novi list – da se ponašaju racionalnije i da rade više u vlastitom interesu.

A opet svi moramo da priznamo da je to teže nego što izgleda.

Evo tri primera iz mog serijala – Mislite sa Pinkerom – za česte zamke iracionalnog ponašanja i kako ih izbeći.

1. Budući vi

Kad ljudi upoređuju ono što „misle“ s onim što „osećaju“, oni često govore o razlici između neposrednog i dugoročnog uživanja.

Na primer – gozba danas ili vitko telo sutra; drangulija danas ili dovoljno novca kad sutra dođe stanarina na naplatu; noć strasti ili životne posledice devet meseci kasnije.

Ovaj kontrast između dva vremena možda deluje kao borba sa samim sobom, kao da imamo jedno ja koje uživa u strimovanju TV serija i drugo ja koje uživa u dobrim ocenama na ispitu.

U jednoj epizodi crtanog filma Simpsonovi, Mardž upozorava muža da će zažaliti zbog svog ponašanja, a on na to odgovara: „To je problem budućeg Homera. Čoveče, kako samo ne zavidim tom tipu.“

To postavlja pitanje: da li treba da se žrtvujemo sada da bi naše buduće ja od toga imalo koristi?

Stiven Pinker je profesor psihologije sa Harvardskog univerziteta, autor knjige Racionalnost: Šta je to, zašto deluje kao retkost i zašto je važna.

Odgovor je – ne nužno.

„Diskontovanje budućnosti“, kako to nazivaju ekonomisti, racionalno je do određene mere.

Zato toliko insistiramo na kreditu od banke, da nam nadomesti gotovinu sada u zamenu za gotovinu kasnije.

Na kraju krajeva, možda ćemo umreti i naša žrtva neće biti ni za šta.

Kao što popularna nalepnica na automobilu poručuje: „Život je kratak. Pojedite prvo desert.“

Možda obećana nagrada nikad ne stigne, kao kad penzioni fond presuši.

I, na kraju krajeva, samo jednom ste mladi.

Nema smisla štedeti decenijama da biste kupili skupi muzički stub u vreme kad više nećete moći da čujete razliku.

I zato naš problem nije to što diskontujemo budućnost, već što je diskontujemo preskupo.

Mi jedemo, pijemo i veselimo se kao da ćemo umreti za samo nekoliko godina.

I diskontujemo budućnost kratkovido.

Znamo da u jednom trenutku moramo da počnemo da štedimo za crne dane, ali novac koji posedujemo sada kao da nam curi između prstiju.

Borba između ja koje više voli malu nagradu sada i ja koje više voli veliku nagradu kasnije utkana je u ljudsku prirodu.

Ona je odavno prisutna u umetnosti i mitologiji.

Imate biblijsku priču o Evi koja je pojela jabuku uprkos tome što ju je Bog upozorio da će ona i Adam biti prognani iz raja ako to učini – pa je zatim tu cvrčak iz Ezopove basne, koji peva čitavo leto dok mravi vredno rade na skladištenju hrane i otkriva da je ostao gladan u zimu.

Ali u mitologiji imate i primere slavne strategije samokontrole.

Odisej se vezuje za jarbol da ga opojna pesma sirena ne bi navela da okrene brod na njihovu stranu.

To je naše sadašnje ja koje može da nadmudri buduće ja suzivši mu opcije.

Kad smo siti, mi uvek možemo da bacimo čokoladu kako ne bismo imali na šta da navalimo kad smo gladni.

Kad prihvatimo posao, mi ovlašćujemo naše poslodavce da izdvajaju deo naše plate za penziju kako ne bi bilo šta da se proćerda od viška na kraju meseca.

To jedan od načina na koji možemo da iskoristimo racionalnost da bismo pobedili iskušenje, a da ne moramo da se oslanjamo na sirovu demonstraciju snage volje – koju je, pokazalo se, suviše lako pobediti u datom trenutku.

2. „Ja bih rekao da liči na lasicu“

Cloud formation showing a dog — … ili u ovom slučaju, na psa

Hamlet nije bio jedini zagledan u nebo prepoznajući razne stvari u „dalekim oblacima“ – to je omiljeni hobi naše vrste.

Mi tražimo obrasce u kaleidoskopu iskustava zato što su oni možda znaci nekakvog skrivenog smisla ili pokretača koji stoji iza svega.

Ali to nas čini podložnim haluciniranju o lažnim uzročnicima u haotičnom šumu.

Kad se događaji dese u nasumična vremena, oni će se neizbežno grupisati u grozdove u našoj glavi – sem ukoliko ne postoji neki nenasumični proces koji ih jasno razdvaja.

I zato kad u životu doživimo haotično tempirane događaje, skloni smo da pomislimo kako se loše stvari dešavaju u trojkama, da su neki ljudi rođeni pod nesrećnom zvezdom ili da Bog iskušava našu veru.

Opasnost se krije u samoj ideji o „nasumičnosti“ – koja je zapravo dve ideje.

Nasumičnost može da se odnosi na anarhični proces koji izbacuje podatke bez reda i rezona – kao bačena kocka ili novčić.

Ali može da se odnosi i na same podatke koji se opiru jednostavnom sažetku.

Na primer – „glava, pismo, pismo, glava, pismo, glava“ deluje nasumično, dok „glava, glava, glava, pismo, pismo, pismo“ ne deluje tako, zato što ovo drugo može da se sažme u „tri glave, tri pisma“.

Ljudi procenjuju da je drugi niz manje verovatan, iako je svaki niz pri bacanju novčića podjednako moguć.

Oni bi čak mogli i da se opklade da nakon dugog niza dobijanja glava, novčić mora da se okrene na pismo, kao da on ima sećanje i želju da se ponaša pravedno – što je ozloglašena kockarska zabluda.

Ono što često zanemarujemo je da nasumični proces može da generiše podatke koji ne deluju nasumično.

I zaista, to će se garantovano tokom vremena i desiti.

Impresioniraju nas slučajnosti zato što zaboravljamo koliko mnogo mogućnosti za slučajnosti postoji.

Na primer, vi ste na žurki sa dvadesetak gostiju – kolike su šanse da dvoje ljudi deli isti rođendan?

Odgovor je „veće od 50-50″. A sa 60 gostiju, one su 99 odsto!

Visoke šanse nas iznenađuju zato što znamo da je malo verovatno da će nasumični gost imati naš rođendan ili rođendan nekog drugog gosta.

Ono što zaboravljamo je koliko rođendana zapravo ima – u nekim godinama 366 – i stoga koliko je mogućnosti za slučajnost.

Život je prepun takvih mogućnosti.

Možda će registarska tablica na automobilu ispred mene sadržati deo mog telefonskog broja unazad.

Možda se neki san ili proročanstvo ostvare – na kraju krajeva, milijarde takvih vam prolaze kroz glavu svaki dan.

Opasnost od preteranog tumačenja slučajnosti eksplodira kad ih izdvojimo nakon što su se već dogodile – poput vidovnjaka koji se hvali svojim tačnim predviđanjima specijalno izvučenim sa dugog spiska promašaja za koje se nada da su ih svi zaboravili.

To se zove „Zabluda teksaškog revolveraša“ – a odnosi se na strelca koji ispali metak u ambar, a potom nacrta kružnu metu oko rupe da bi izgledalo kao da sjajno gađa.

Primećivanje obrazaca posebno je privlačno kad odaberemo obrazac tek nakon što smo ga posmatrali – kad možemo da kažemo, kao Hamlet sa svojim oblacima, da je to lasica, kamila ili kit.

Preterivanje u tumačenju nasumičnosti je profesionalna deformacija kad pratite nasumične tokove finansijskih tržišta, dok opiranje svakom izazovu pruža priliku kognitivno verziranom investitoru.

To pruža priliku i da živite svoj život spokojno – i ne mislite da se sve dešava s razlogom i izbegnete da se u svojim izborima rukovodite razlozima koji ne postoje.

3. Biti u pravu ili raditi ispravno

Kad god se upustimo u intelektualnu raspravu, naš cilj bi trebalo da bude da se približimo istini.

Ali ljudi su primati – a cilj je često postati alfa diskutant.

To može da se postigne neverbalnim putem – nadmen stav, napadno zurenje, duboki glas, kategorički ton, neprestano prekidanje i drugi nagoveštaji dominacije.

Dominacija može da se traži i u kontekstu argumenta, uz pomoć niza prljavih trikova čiji je cilj da protivnik ispadne slabašan ili glup.

U njih spadaju:

Argument „ad hominem“ – napadanje osobe umesto samog argumenta
Rušenje „ljudi od slame“ – izvrtanje argumenta druge osobe a potom napadanje te izvrnutosti
Krivica putem asocijacije – umesto isticanja manjkavosti argumenta, skretanje pažnje na neprimerene ljude koji ga podržavaju

Intelektualna borba, ne smemo da zaboravimo, ume da bude uzbudljiv sport za praćenje.

Čitaoci književnih časopisa uživaju u oštrim replikama koje razmenjuju intelektualni gladijatori.

U popularnom žanru video snimaka na Jutjubu imate heroja koji „uništava“ ili „ponižava“ ili „ruši“ bespomoćnog izazivača (obratite pažnju na metafore).

Ali ako je poenta rasprave da nam istinski razjasni neke stvari – a ne klanjanje alfi – morali bismo da pronađemo način da kontrolišemo te loše navike.

Svi možemo da poradimo na svojoj racionalnosti menjajući karakteristike intelektualne rasprave, tako da ljudi svoja uverenja tretiraju kao hipoteze koje treba testirati umesto slogane koje treba odbraniti.

Pratite Stivena Pinkera na mreži @Twitter