Škole u Sarajevu

Patrick Durand/Getty Images
Časovi su se tokom rata u Bosni i Hercegovini održavali u stanovima, podrumima i napuštenim objektima

Desetog aprila 1992. u podrumu mostarskog solitera napetost stanara koji su se skrili od čestih bombardovanja grada na trenutak je prekinuo – smeh.

Pogođena je Prva osnovna škola.

Đaci su počeli da slave, a skloništem je odzvanjalo gore nam dnevnici, gore nam dnevnici, priseća se tada 13-godišnji Nedim Ajanić.

„Kada si dete, brineš o kecu u dnevniku, ne razmišljaš o ratu“, dodaje on za BBC na srpskom.

Između svakodnevnih napada, sa mnogo improvizacije, školski časovi su se održavali u atomskim skloništima, porušenim hotelima, prodavnicama i praznim stanovima, dovoljno udaljenim i zaštićenim od granata.

Odeljenja su se delila po punktovima, pa su deca iz istog naselja išla u isti punkt, odnosno razred.

Prosvetni radnici su predavali gradivo po predratnom nastavnom programu, a đaci su pisali u sveskama koje su im delile humanitarne organizacije.

Bio je to paralelni svet u kome su se školske godine završavale pod svećama, dok su se svi pretvarali da se ništa ne dešava, jer život nije mogao da stane, kažu sagovornici BBC-ja.

Bosna i Hercegovina (BiH) je 1992. pošla putem Slovenije i Hrvatske koje su juna 1991. na referendumu izglasale nezavisnost i izašle iz dotadašnje zajedničke države Jugoslavije.

Referendum su bojkotovali Srbi iz BiH, a prvih sukoba je već bilo.

U centru Sarajevu je ubijen jedan od gostiju na svadbi, što Srbi smatraju početkom rata u BiH, a ubrzo su podignute i barikade u ovom gradu.

Tokom opsade Sarajeva poginulo je više od 10.000 ljudi, među njima 1.601 dete.

Nastava se u tom periodu izvodila u 23 srednje škole, položeno je 300 fakultetskih ispita i završeno 3.000 osnovnih školskih godina.

Tri decenije kasnije, sve tri strane – srpska, hrvatska i bošnjačka – navode različite podatke za početak rata, koji se ne razlikuju samo po mesecima, već i po godinama.

Škola pod opsadom

Mirza Softić živeo je u centru Sarajeva i išao u odeljenje Osnovne škole „Veselin Masleša“ koje su pohađala deca različitih nacionalnosti.

Njegova generacija bila je među poslednjim koja je prvo učila ćirilično pismo.

Pored redovnog propitivanja gradiva, učiteljica je umela da ih pita i kako se nacionalno osećaju oni, a kako njihovi roditelji.

„Da li smo Bošnjaci, Hrvati ili Srbi glasilo je njeno pitanje i sećam se da se pola odeljenja osećalo isto – jugoslovenski.“

Softić 6. aprila 1992, tada učenik trećeg razreda, nije otišao u školu.

Tog dana, ispred zgrade Predsedništva, na današnjem Trgu Bosne i Hercegovine, održavao se jedan u nizu antiratnih protesta.

Na demonstrante se pucalo iz pravca hotela Holidej In, a grupa specijalaca i policija BiH je ušla u hotel kako bi uhapsila napadače.

Snage Jugoslovenske narodne armije (JNA) i Srba u Bosni okružile su grad i tada počinje najduža opsada jednog grada posle Drugog svetskog rata.

Đaci su rančeve i sveske odložili do 1993. ali i tada nije postojao kontinuitet usled svakodnevnih napada, priseća se Softić.

Njegovo odeljenje nastavu je nastavilo da pohađa u nekadašnjoj hemijskoj laboratoriji koja je bila dovoljno zaštićena, ušuškana između zgrada.

Još dok je bio đak, jedna od zgrada škole je renovirana.

„Tako da sam ja, od granata u šestom razredu, došao do toga da imam nastavu u opremljenom kabinetu“, priča Softić, koji danas živi u Holandiji.

Tri decenije kasnije i dalje smatra da je imao srećno detinjstvo, uprkos četvorogodišnjoj opsadi rodnog grada.

„Bili smo dovoljno mali da nam ne ostanu traume, a opet veliki da se svega sećamo“, kaže on.

Škola Sarajevo

Mirza Softić
Zgrada škole u koju je pre rata išao Mirza Softić danas je renovirana

‘Najteže je kada se gotovo ništa ne govori, a svi znaju šta se desilo’

Sve pamti i Nihada Čolić.

Uspomene na buđ, ledene zidove podruma, sveće i grupu radoznalih mališana ovoj sarajevskoj učiteljici ne blede ni posle tri decenije.

Uprkos gladi, hladnoći i svakodnevnim hicima snajpera, ulazila je u skučene prostorije i trudila se da decu opismeni i da ih nauči da se nadaju.

„Učili smo ih da pišu na leđima, u travi, na drvetu, gde god smo mogli, takvo učenje slova ne može da zameni nijedan današnji računar“, kaže ona za BBC na srpskom.

U grupi je bilo dece svih uzrasta, „stariji su mlađima prenosili znanje, dok su mlađi učili starije da ne zaborave šta je igra“.

„Deca više prihvataju od vršnjaka nego od nas odraslih.

„Moj zadatak je više bio da ih okupim, sklonim ako granata padne, da budem neko ko će se pretvarati da je sve u redu, a zapravo ništa nije bilo u redu“, priseća se Čolić.

Najteže bi, međutim, bilo kada bi u improvizovanoj učionici vlažnog podruma zatekli prazna mesta.

Prećutno su znali da već sutra možda nekog više neće biti.

Jednog jutra 20. stolica bila je prazna – učenica Ilvana se nije pojavila.

„Sećam se tog teškog osećaja koji nas je pratio, ne dozvoljavajući nam da dišemo, kada se gotovo ništa ne govori, a svi znamo šta se desilo.

„Danas pričamo o njenom mestu koje više niko nije mogao da popuni, jer bez nje, ništa nije bilo isto“, kaže ova prosvetna radnica.

Škole u ratu

Patrick Durand/Getty Images

‘Da se ne puca, da ima kolača i da može da se ide na more’

Anis Krivić iz Sarajeva školu je pohađao u ispražnjenoj prodavnici donjeg rublja.

Improvizovana tabla, peć u uglu i oronuli stolovi postali su scenografija prosvetne ustanove.

Dežurni đaci – redari održavali su higijenu, unosili drva i išli po užinu za čitav razred.

Mleko iz plastičnih kesa grejali su u lončićima, a pola hleba i maslac činili su drugi deo obroka.

„Nema vode, struje, kolača, ljudi ginu, ti ideš po užinu, vidiš neko gine pored tebe.

„Da je mene neko tada pitao da napišem karakteristike mira, napisao bih ‘da se ne puca, da ima kolača i da se može ići na more’ – to su mi bile glavne stvari, a više bih znao da pišem o karakteristikama rata“, priča Krivić.

Učilo se iz starih knjiga koje su se kupovale kod uličnih preprodavaca.

Mirza Softić se seća da je cena udžbenika bila do tri marke i da se za većinu predmeta koristila literatura iz perioda bivše Jugoslavije.

Kontrolnih zadataka je bilo, ako „nešto ne znaš – dobiješ keca u dnevnik“, a nastavnici nisu bili blagi, bez obzira na vanredne okolnosti, priseća se ovaj 39-godišnjak.

Grad je bio pod opsadom, ali su se ipak održavale i razne vanškolske aktivnosti.

Anis Krivić redovno je posećivao časove latinoameričkog plesa, a seća se da je bilo i takmičenja.

„Spremali smo se kao da ćemo ići negde, a zapravo se nije znalo hoćemo li sutra biti živi.

„Imali smo i putujuće pozorište koje je išlo od haustora do haustora, pa se skupe deca iz nekoliko ulaza i naprave publiku“, seća se Krivić tih godina.

Napuštena zgrada, bez plate, ali sa puno elana

Na istočnom kraju Bosne i Hercegovine, u Potočarima, šest kilometara od Srebrenice, đaci su se okupljali u oronuloj zgradi.

Koraci koji su odzvanjali hodnicima trospratnog objekta mešali su se sa zvucima granata.

U hladnim prostorijama svako mesto bilo je popunjeno, umesto prozora ‘visile’ su plastične folije.

Neki su u starim cipelama pešačili i po osam kilometara, kako bi prisustvovali 30-minutnim časovima.

Pešačili su i nastavnici, u odeći koju su im delile humanitarne organizacije.

Tih godina nisu primali platu.

Pored para, nije bilo ni prosvetnih radnika u dovoljnom broju, pa su se u ulozi predavača našli i oni bez nastavničkog staža.

Ekonomisti su ih učili kako da sabiraju i oduzimaju, a inženjeri su ih upoznavali sa gravitacijom i šta se dobije kada se pomešaju kiseonik i voda.

„Trebalo je pojaviti se pred tom decom u nekom iole pristojnom stanju, pružiti im neko znanje, pomoći im.

„Tokom dvoipogodišnjeg rada u ratnim uslovima radili smo gladni i bosi, ali smo nastavili da predajemo“, priča Abdurahan Omić, tada nastavnik opštetehničkog obrazovanja.

Koristio je predratnu literaturu, plana i programa nije bilo.

abduarahan omić

BBC/Katarina Stevanović
Omić ispred škole u kojoj je nekada radio

Neposredno uoči pada Srebrenice 1995. stigao im je i prvi formalni nastavni program, pravi dnevnik za ocene i obrasci za popunjavanje svedočanstava.

„Plan je poslat iz Tuzle, stranice su bile krvave i slepljene, pa smo ih razdvajali lenjirom, mada nama to i nije bilo potrebno.

„Svedočanstva su čekala spremno da ih uručimo, ali 6. jula počeli su sve jači napadi,“, priseća se Omić tih dana.

Srebrenicu su 11. jula 1995 zauzele jedinice Srba iz Bosne koje su za manje od dve nedelje, sistematski ubile više od 8.000 Bošnjaka (bosanskih muslimana).

Zločin u Srebrenici jedini je na prostoru bivše Jugoslavije koji je pred međunarodnim sudovima okarakterisan kao genocid.

Pred sudovima, ali u tuzlanskom kantonu, u ulozi svedoka našao se i nastavnik Omić kako bi potvrdio da li je neki đak pohađao i završio razred ili školu.

‘Nadrealna škola’ u atomskom skloništu

Nedim Ajanić živeo je u mostarskom naselju Tekija i imao je 13 godina kada su počeli prvi napadi.

U Mostaru je najpre izbio sukob hrvatskih snaga – HVO i Armije BiH sa jedne i Jugoslovenske narodne armije (JNA) sa druge strane.

Povlačenje srpskih snaga nastupilo je posle operacije hrvatskih snaga „Čagalj“, u junu 1992, ali je mir potrajao nešto kraće od godinu dana.

U maju 1993. zaratili su HVO i Armija BiH, a grad je podeljen na zapadni – hrvatski, i istočni – bošnjački.

U toku dana je važio policijski čas, a noću se išlo po vodu, seća se Ajanić.

„Kada smo ponovo pošli u školu, imali smo bar mogućnost da se družimo, jer smo preko dana stalno bili u stanu ili sopstvenom haustoru – bio je to zatvoreni svet.

„Ovako si upoznavao decu iz drugih haustora, a i sam razred se menjao, jer su dolazile izbeglice iz drugih gradova i zato je škola više služila za druženje“, priča on.

Njegovo odeljenje imalo je časove u atomskom skloništu solitera u kom je živeo.

„Ti nisi mogao da vidiš osobu do sebe i da si želeo da prepišeš nešto, eto takvo nam je bilo svetlo“, priča on.

Mostar

Getty Images
Centar Mostara, 1994. godine

Osmi razred završava u dvosobnom, prethodno spaljenom stanu.

Na prozorima su umesto zavesa bili najloni, kako bi ih štitili od hladnoće, a bilo je i starih stolova – tek da se kaže da ima školskih klupa.

Njegovi sedmi i osmi razred trajali su skoro dva meseca i zato ih on naziva „nadrealnim školstvom“.

„U tim razredima se dobijala hemija, a ja sve što znam iz hemije su H2O (jedinjenje vode) i H2SO4 (jedinjenje sumpora)“, priča on kroz smeh, trideset godina kasnije.

Leta 1994. dok su granate letele, Ajanić, tada 16-godišnjak, sa vršnjacima se kupao u Neretvi.

„Navikneš se na taj zvuk, vidiš da negde u daljini dimi, znaš da je neko i poginuo, ali to je nama bilo svakodnevno.

„Meni je Neretva tada bila isto što je ljudima danas Grčka“, priseća se.

U septembru polazi u građevinsku srednju školu, a lekcije o mostovima, konstrukcijama, fizici, dinamici i statici sluša u razrušenom hotelu Ruža.

Škole u ratu

GABRIEL BOUYS/Getty Images

‘Bilo je jako teško vratiti se starim navikama’

Potpisivanjem Dejtonskog sporazuma 1995. rat u Bosni i Hercegovini formalno je završen.

Država je podeljena na dva entiteta – Republiku Srpsku i Federaciju BiH, uz distrikt Brčko.

Đaci su ponovo sedeli u pravim školskim klupama, a nastavnici su držali dnevnik i kredu.

Posleratni period doneo je, pak, nove traume, ali su, ratne generacije, kako ih mnogi danas nazivaju, uspešni ljudi, kaže Nihada Čolić.

„Veliki su to životni borci i jedna hrabra generacija“, dodaje učiteljica iz Sarajeva drhtavog glasa.

Jedan od razloga zbog čega se deca lakše prilagođavaju teškim situacijama jeste taj što su ona u tom periodu života znatno fleksibilnija, pojašnjava Dragana Sotirović, psihološkinja.

„Naš mozak radi kao mišići na telu, imamo određeni potencijal, ali ako ne učimo nove stvari, ne rešavamo bilo kakve logičke probleme, potencijal se ne ostvaruje i tu nastaje problem“, dodaje Sotirović.

Obrazovanje je u BiH danas podeljeno između različitih nivoa vlasti.

U entitetu Republika Srpska, za tu oblast nadležno je Ministarstvo prosvete i kulture, dok u Federaciji BiH Ministarstvo obrazovanja i nauke ima više savetodavnu i ulogu koordinacije, dok je ključna nadležnost u rukama ministarstava obrazovanja svakog od deset kantona.

Propise o obrazovanju ima i Distrikt Brčko.

Osnovno obrazovanje sada traje devet godina, godinu dana duže u odnosu na predratni i ratni period.

Mostarac Nedim Ajanić završetak rata dočekuje kao učenik drugog razreda srednje škole.

„Posledice sam uočio kada sam upisao Građevinski fakultet i posle godinu dana shvatio da ne mogu postići taj nivo, jer to što smo mi učili posle rata, to nije bilo temeljeno.

„Mi više nismo imali naviku učenja i bilo je jako teško vratiti se starim navikama“, objašnjava Ajanić.


Pogledajte kako je hotel Holidej In tokom rata postao novinarski dom

Tokom rata u BiH, hotel je postao drugi dom novinarskim ekipama iz celog sveta.
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.