Jednog dana prošle nedelje sam se probudio ujutru, pogledao kroz prozor i video kako sunce sija. Moj komšiluk u Njujorku je bio miran i normalan.
„Okej, sve je dobro“, rekao sam sebi, „prošla je još jedna noć bez nuklearnog rata“.
Radim za Global Catastrophic Risk koji se nalazi u Americi.
Moj posao je da se bavim najvećim pretnjama po čovečanstvo.
Ipak, poprilična je retkost da odem na spavanje pitajući se da li će nam sledeće jutro doneti razmenu nuklearnih projektila.
- Nuklearne greške koje su umalo izazvale Treći svetski rat
- Bomba bačena na Hirošimu: Dan kad je Mičiko zamalo propustila voz
- Ko može da ima nuklearno naoružanje
U prvim danima ruske invazije na Ukrajinu, konflikt je toliko brzo eskalirao da je bilo čak i zamislivo da se sve završi nuklearnim ratom.
Moja zemlja, Sjedinjene Države, podržava Ukrajinu i tako je i sama meta potencijalnog ruskog nuklearnog napada.
Na svu sreću, to se nije dogodilo.
Bez obzira na to da li će invazija na Ukrajinu ili neki drugi događaj rezultirati nuklearnim ratom, očajnička i važna pitanja se samo množe.
Tako pojedinci razmišljaju ovako: da li da odem u neko relativno sigurno sklonište?
Društvo u celini se pita da li bi sistemi za proizvodnju hrane trebalo da se pripreme za nuklearnu zimu?
Po najgorem mogućem scenariju, nuklearni rat bi mogao da izazove kolaps celokupne civilizacije i da potencijalno izazove ogromne probleme i u dalekoj budućnosti.
U svakom slučaju, neizvesno je da li bi ova sadašnja situacija mogla da se završi nuklearnim sukobom, baš kao što je teško predvideti posledice takvog scenarija.
Ublažavanje ovakvih tenzija i komplikovano procenjivanje rizika od nuklearnog rata predstavljaju primarni cilj mog istraživanja.
Kako, dakle, da pristupimo ovim nejasnoćama i šta sve to može da nam kaže o načinu na koji bi trebalo da interpretiramo sadašnje događaje?
Rizik se generalno meri mogućnošću da se neki štetan događaj dogodi, pomnožen sa dejstvom koje on može da izazove.
Uobičajeni rizici se mogu izmeriti na osnovu podataka iz prošlosti.
Na primer, ukoliko bismo želeli da izmerimo rizik od umiranja u saobraćajnim nesrećama, možemo da iskoristimo veliki broj podataka koje već imamo, a koji se tiču automobilskih udesa i da ih izdvojimo u zavisnosti od toga gde živimo ili koliko godina imamo.
Vi lično nikada niste poginuli u saobraćajnoj nesreći, ali mnogi drugi jesu i ti podaci su pouzdan faktor bitan za merenje rizika.
Bez takvih ili sličnih podataka, sama industrija osiguranja ne bi mogla da radi svoj posao.
Rizik od smrti tokom nuklearnog napada ne može da se računa na taj način.
Do sada smo imali samo jedan nuklearni rat u istoriji – Drugi svetski rat – a jedan primer nije dovoljan.
Takođe, atomski napad na Hirošimu i Nagasaki se desio pre 77 godina i to pod uslovima koji danas ne mogu da se primene.
Kada je Drugi svetski rat počeo, nuklearno oružje još uvek nije ni postojalo, a kada je počelo bombardovanje Japana, Sjedinjene Države su bile jedina zemlja sa nuklearnim oružjem.
Nije postojalo međusobno zastrašivanje, niti pretnje od međusobnog uništenja.
Nije postojala ni zabrana korišćenja nuklearnog oružja, niti su postojali bilo kakvi međunarodni sporazumi koji bi regulisali njegovo korišćenje.
Da je Drugi svetski rat jedino što imamo u procesu procene rizika eventualnog nuklearnog rata, naše razumevanje ovog problema bi bilo limitirano.
Ipak, iako imamo samo jedan podatak sa kojim raspolažemo, postoji i mnoštvo relevantnih informacija koje mogu da nam ukažu na stvari koje bi mogle da nam pomognu da razumemo rizik.
Jedan od primera su događaji koji su zamalo doveli do nuklearnog sukoba, kao što je kubanska raketna kriza.
Aktuelna invazija na Ukrajinu će se, nadamo se, takođe završiti samo kao kriza – osim ako se sve ne okrene tako da se ipak suočimo sa atomskim ratom.
Ja sam upoznat sa 74 delimična sukoba: 59 ih je pobrojano u studiji koju je moja grupa izradila kada se bavila verovatnoćom otpočinjanja atomskog rata, dok se dodatnih 15 događaja bavi udarima asteroida koji bi mogli pogrešno da se protumače kao nuklearni napadi.
Sasvim sigurno postoji još sličnih događaja, a među njima su i neki o kojima ne postoje zvanični podaci.
Još jedan važan izvor informacija predstavlja konceptualno mapiranje različitih scenarija pod kojima bi mogao da se dogodi nuklearni rat.
Generalno govoreći, postoje dve vrste scenarija: namerni nuklearni rat u kojem jedna od strana donese odluku da prva pokrene nuklearni napad, što se već desilo tokom Drugog svetskog rata.
- Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke
- Šta bi se desilo da je bomba direktno pogodila nuklearnu elektranu – odgovori na pitanja čitalaca BBC-ja
- Mali vodič kroz ruski nuklearni arsenal – koliko oružja ima i čemu ono služi
Drugi je nesmotren nuklearni rat, u kojem jedna od strana greškom poveruje da je napadnuta nuklearnim oružjem i potom lansira svoje oružje.
Primer za to je Ejbl Arčer incident iz 1983, kada je Sovjetski Savez pogrešno protumačio vojne vežbe NATO saveza, kao i norveški raketni incident iz 1995, kada je lansiranje tokom jednog naučnog eksperimenta greškom bilo protumačeno kao ispaljivanje atomskog projektila.
Konačno, postoje i informacije o određenim događajima koje bi mogle da nam posluže kao neka vrsta priručnika.
Tako je, na primer, u aktuelnoj ruskoj invaziji na Ukrajinu, važan parametar i mentalno stanje Vladimira Putina.
Nuklearni rat je verovatniji ukoliko je on besan, uzbuđen, ponižen ili čak i ako ima samoubilačke namere.
Drugi faktori bi mogli da budu vojni uspesi Ukrajine u borbi sa ruskom vojskom, pitanje umešanosti NATO saveza u direktan vojni sukob ili pojava eventualnih lažnih uzbuna.
Ovakvi detalji – pod uslovom da smo u stanju da ih spoznamo – vredni su parametri za shvatanje verovatnoće po kojoj bi pojedini događaji mogli da rezultiraju atomskim ratom.
Sve gore pobrojano se tiče verovatnoće da se nuklearni rat zaista i dogodi.
Da bismo procenili mogući rizik, potrebna nam je i procena ozbiljnosti napada.
Ovaj proces ima dva dela.
Prvi predstavljaju detalji koji se tiču samog rata.
Koliko nuklearnih projektila je lansirano? Sa kakvim eksplozivom?
Sa kojih lokacija i na kojoj visini? Koji su drugi, ne-nuklearni napadi koji su se dogodili tokom ovog rata?
Ovakvi detalji određuju početno razaranje.
Drugi deo se bavi onim što se dešava u sledećem koraku.
Da li su preživeli u stanju da dođu do bazičnih stvari – hrane, odeće, skloništa?
Koliko su razorni sekundarni efekti, kao što je nuklearna zima? Da li su preživeli, s obzirom na različite posledice, u stanju da održe bilo kakav privid moderne civilizacije ili se civilizacija urušila?
Ako se to desilo, da li preživeli i njihovi naslednici mogu ikada da je obnove?
Ovi faktori određuju totalnu i dugotrajnu štetu koju je izazvao nuklearni rat.
- Rat u Ukrajini – kakav je rizik od nuklearnog oružja
- Može li nuklearni rat biti moralno opravdan
- Džinovska atomska bomba koja je bila prevelika da se upotrebi
Bilo kakav nuklearni rat, ma kako „mali“ bio, izaziva katastrofu na mestima na kojima se odigrava.
Ipak, ono što kod atomskog oružja najviše brine nije samo šteta koju mogu da izazovu pojedinačne eksplozije.
Već je i to previše, ali i dalje može da se poredi sa štetom koju mogu da naprave i konvencionalne, ne-nuklearne eksplozije.
Drugi svetski rat je dobar primer za ovu tvrdnju: od ukupno 75 miliona žrtava nastalih tokom ovog konflikta, samo 200.000 ih je ubijeno atomskim oružjem.
Razaranja koja mogu da se porede sa ovom katastrofom su se desila prilikom tepih-bombardovanja Berlina, Hamburga i Drezdena.
Nuklearno oružje je strašno, baš kao i konvencionalno oružje kada se koristi u adekvatnim količinama.
Ono što najviše brine kod nuklearnog oružja je što tako lako dovodi do toliko obimnog razaranja.
Samo jednim nuklearnim lansiranjem, napadnuta zemlja može da pretrpi više razaranja nego tokom Drugog svetskog rata i to može da se učini bez angažovanja jednog jedinog vojnika koji bi bio poslat na ratište.
Dovoljno je jednostavno isporučiti nuklearne bojeve glave interkontinentalnim balističkim projektilima.
Masovno uništenje je već duže vremena dostupno, ali nikada ga nije bilo jednostavnije ostvariti.
Zbog toga je zabrana korišćenja nuklearnog oružja toliko važna.
Zabrana služi da pomogne zemljama da se odupru iskušenjima da iskoriste nuklearno naoružanje.
Ako je za nekoga u redu da iskoristi jedan nuklearni projektil, onda je možda u redu i to da se iskoriste dva, tri ili četiri… i tako sve do masivnog globalnog razaranja.
U kontekstu rizika, razlika između „malog“ i ,,velikog“ nuklearnog rata je važna.
Bilo koja osoba na svetu – vi, na primer – ima mnogo više šansi da izgubi život tokom nuklearnog obračuna u kojem se koristi 1000 nuklearnih projektila u poređenju sa ratom u kojem se upotrebi samo jedna atomska bomba.
Štaviše, civilizacija u celini može spremno da izdrži eksploziju jedne bombe ili manjeg broja nuklearnih projektila, kao što se to već desilo tokom Drugog svetskog rata.
Kod većeg broja bombi, mogućnost civilizacije da izdrži efekte njihovih eksplozija je upitna.
Ako civilizacija propadne na globalnom nivou, onda uticaj ovakvog rata potpada pod mnogo ozbiljniju kategoriju razaranja i situaciju u kojoj su krupnija slika i opšta održivost čovečanstva pod znakom pitanja.
Nije ni potrebno isticati da je broj nuklearnih projektila koji je potreban da bi se ovako nešto ostvarilo i dalje veoma teško proceniti.
S obzirom na svu neizvesnost, logično je pretpostaviti čemu sve služi analiza rizika.
U skladu sa tim, istraživanje o rizicima od nuklearnog sukoba koje je moja grupa sprovela, naišlo je na dve uobičajene vrste kritike.
Neki ljudi misle da je previše kvantitativno. Drugi misle da nije dovoljno kvantitativno.
Ovi prvi smatraju da je atomski rat rizik koji suštinski ne može da bude izračunljiv ili da makar ne može da se temeljno kvantifikuje, pa je stoga pogrešno uopšte pokušavati tako nešto.
Ona grupa ljudi koja misli da istraživanje nije dovoljno kvantifikovano smatra da je procena rizika od ključnog značaja za razumno donošenje odluka i da su neke procene, ma koliko bile manjkave i nesigurne – bolje od nikakvih.
Po meni su oba ova gledišta značajna i za pristup analizama procene rizika od atomskog rata.
Neke bitne odluke zavise od rizika koji donosi nuklearni rat, kao što je na primer odluka o tome kako bi zemlje naoružane ovom vrstom naoružanja trebalo da pristupe i ovom problemu i samom razoružavanju.
To je već dovoljan razlog da se pozabavimo kvantifikacijom rizika.
Ipak, pri ovakvim pokušajima, važno je ostati skroman i ne tvrditi da o riziku znamo više nego što zaista razumemo.
Lažni proračuni procene rizika stvaraju drugu vrstu problema – pojavu rizika od donošenja pogrešnih odluka.
S obzirom na visinu uloga, veoma je važno da ovu procenu donesemo na pravi način.
I šta onda sve ovo znači u kontekstu trenutne situacije i ruske invazije na Ukrajinu?
Kolike su šanse da se sve ovo završi nuklearnim ratom?
Na ovakva pitanja ne mogu da odgovorim sa preciznom brojkom zbog brojnih, raznolikih nejasnoća koje permanentno menjaju stanje stvari.
Ono što se sa sigurnošću može tvrditi je da je ovo situacija koja zahteva da joj se pristupi sa ekstremnom pažnjom.
Pogledajte video o nuklearnom arsenalu ruske vojske
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
