Još od prvih dana invazije na Ukrajinu, ruska vojska se nije susrela samo sa žestokim otporom regularnih vojnih snaga, već i sa masovnim partizanskim pokretomi i gerilskim pokretom na okupiranim teritorijama.

BBC je uspeo da dobije ekskluzivni pristup skrivenom pokretu otpora iz Kijevske oblasti.

Rad partizana i otporaša nije bio uzrok koji je primorao rusku armiju, koja nije postigla nikakav uspeh na ovom pravcu, da početkom aprila izvrši „plansko pregrupisavanje“ sopstvenih snaga, a u stvari, da se povuče, odustajući od planova zauzimanja ukrajinske prestonice.

„Trudili smo se da to radimo što je moguće dalje od sela, da ne bismo ugrozili meštane“, priča Anatolij*, bacajući pogled u pravcu retkog drveća duž seoskog puta.

„Tamo je ostalo dosta meštana i nismo želeli da ih izložimo opasnosti da oni tamo ne bi organizovali suđenje“.

„Oni“ o kojima Anatolij govori sa neskrivenim neprijateljstvom, su ruska vojska.

Put po kome se mi krećemo se odvaja sa jedne od većih trasa koje vode u Kijev.

Odavde do samog Kijeva je otprilike dvadeset kilometara, ne više.

U martu, kada je ideja da se zauzme prestonica Kijeva propala za nekoliko dana i kada se ruska vojska odlučila za „plan B“, za opkoljavanje grada, na takvim seoskim putevima i u selima u blizini Kijeva glavna je bila ruska vojna tehnika.

Tačnije ona bi bila zadužena za to, da nije bilo onih kao što je Anatolij.

Kada Anatolij primeti drvo koje je sve ovo vreme tražio, izlazi iz automobila.

Ispod njega se nalazila prva mina. Pod sledećim – druga, a malo dalje – treća.

Ovaj žbun je bio neka vrsta nišana, a sam Anatolij je sedeo u rovu stotinu metara od puta.

A u travi, još od marta pa do danas stoji kabl koja vodi od puta do ručno iskopane rupe koja je duboka otprilike pola čovekove visine: ovaj kabl je korišćen za detonaciju ručno rađenih eksplozivnih sredstava.

Anatolijev drug je sedeo na drvetu odmah iza polja, u šumskom zasadu, sa dvogledom.

Muškarci su održavali vezu putem radio stanice koje su im dali lokalni lovci.

„Proveo sam dan u rovu. Prvo je prošao konvoj od 11 vozila tehnike, nismo ih dirali, jer im ne bismo ništa uradili“, kaže Anatolij.

„A sutradan su prošla dva borbena vozila pešadije, patrolirali su u toj oblasti svakog dana… Drug sa dvogledom, rekao mi je preko radija da nam dolaze „klijenti“, pa smo tako i uradili“.

„Propustio sam prvo vozila“, seća se on.

„Kada je drugo vozilo došlo u ravan sa pešadijskom minom, zalegao sam i napravio sam kratak spoj akumulatora.

„Tri mine su istovremeno eksplodirale… Sačekao sam pet sekundi i iskočio iz rova i potrčao paralelno sa autoputem“.

Dok priča o tom slučaju, Anatolij se smeška ali tada mu nije bilo do smeha.

Usled eksplozije uništeno je vozilo koje je išlo drugo po redu, a vojnici iz prvog vozila su se okrenuli i otvorili vatru po Anatoliju.

„Ali, Bogu hvala, nisu me pogodili“, smeje se on.

Pre početka rata, Anatolij je bio mali preduzetnik, stanovnik malog grada u Kijevskoj oblasti.

Od vojnog iskustva imao je samo služenje vojnog roka. Ali 24. februara, „kada je sve počelo“, javio se u vojni odsek bez ikakvog poziva.

Tada Anatolija nisu primili u vojsku.

Vojni odseci nisu mogli da se nose sa prilivom onih koji su želeli da ratuju, a ogroman deo dobrovoljaca jednostavno su poslali kući.

S druge strane, u prvim danima velikog rata ukrajinske vlasti su podelile hiljade automatskih pušaka „po pojednostavljenoj proceduri“ gotovo svima koji su želeli da brane svoje gradove van struktura zvaničnih Oružanih snaga.

Anatolij je takođe dobio jedan takav „kalašnjikov“. Zajedno sa svojim drugovima organizovao je „spontani“ punkt.

Desetine i stotine sličnih punktova tada su se pojavile širom Ukrajine: muškarci koji nisu primljeni u vojsku, sa i bez oružja, pokušavali su tako da zaštite svoja sela i gradove od ruskih vojnika i DIG (diverzantsko-izviđačkih grupa).

Anatolij je proveo nedelju dana na ovom kontrolnom punktu.

Kada je postalo jasno da je ruska ofanziva zaustavljena i da je malo verovatno da će stići do Anatolijevih rodnih mesta, muškarci su počeli samostalno da se kreću ka tadašnjoj liniji fronta.

Tada su se sreli sa „vilenjacima“.

„Pomogli su nam u oružju i sa nekim svojim znanjem“, neodređeno kaže Anatolij.

Od trenutka tog susreta njegov se život izmenio iz korena.

Orke je pogrdni naziv za vojnike ruske vojske koji se bore u Ukrajini.

Ime se još od prvih dana invazije ukorenilo zbog agresivnosti, borbenosti i sklonosti prema pljački, koju su ruski vojnici demonstrirali, naročito u Kijevskoj oblasti.

Koriste ga i zvanične vlasti Ukrajine: 25. februara na Fejsbuku stranici Kopnene vojske Ukrajine pojavio se post o „orkama iz Mordora“, s vremena na vreme i predsednik Vladimir Zelenski ruske vojnike naziva „orkama“.

Vilenjaci su antagonisti orki u univerzumu pisca Džona Tolkina.

Naziv za vojnike ukrajinske vojske, koje se čak koristi i na ruskim Telegram kanalima, ima pogrdnu konotaciju.

Vojska uključena u organizovanje i podršku snaga otpora na teritoriji Ukrajine naziva se i „piksel vilenjaci“ (po nazivu maskirne boje na uniformi).

Partizani i gerila

Ukrajinska vojna nauka do izvesnog trenutka nije obraćala pažnju na organizaciju i delovanje pokreta otpora, kaže Nikolaj*. Partizanska i gerilska borba, sve su to bili pojmovi koji su kod Ukrajinaca više izazivali asocijacije na vreme Drugog svetskog rata, prepade kovpačkih odreda ili skrovišta (zemunice) boraca Ukrajinske ustaničke armije.

Sve se promenilo 2014. godine.

„Tada smo shvatili da takvog neprijatelja kao što je Rusija je nemoguće pobediti simetričnim metodama“, kaže Nikolaj.

I tada su proukrajinski nastrojenin otporaši iz podzemlja pokušavali da organizuju neku vrstu akcija na Krimu i na teritorijama Donjecke i Luganske oblasti koje nisu pod kontrolom Kijeva, ali, nastavlja Nikolaj, nije bilo doslednosti u njihovim akcijama.

Kada se linija fronta u Donbasu stabilizovala, rukovodstvo Ukrajine, i političko i vojno, ozbiljno se pozabavilo ovim pitanjem.

Najpre se to odvijalo poluformalno, a u leto prošle godine – još pre nego što je rat počeo – Vrhovna Rada je usvojila zakon o nacionalnom otporu.

U ovom zakonu, odgovornost za organizovanje partizanske borbe u Ukrajini dodeljena je Snagama za specijalne operacije, posebnom rodu vojske, stvorenom u sastavu Oružanih snaga Ukrajine po zapadnim obrascima 2016.

Upravo za „partizanske“ zadatke povećana je brojnost Snaga specijalnih operacija na hiljadu ljudi, a u avgustu prošle godine SSpO su na svom Fejsbuk profilu izvestile o početku obuke novih ukrajinskih partizana.

U realnosti, u ukrajinskim organima za sprovođenje zakona, u „partizanske redove“ su uključene i druge agencije za sprovođenje zakona – Služba bezbednosti Ukrajine, obaveštajci i „obični“ vojnici.

Nikolaj, koji je pristao da razgovara sa nama, visoki je oficir jedne od ukrajinskih specijalnih službi, čija je odgovornost organizovanje i podrška pokreta otpora na ukrajinskim teritorijama.

Pokret otpora, kaže on, sastavljen je iz tri dela.

Prvi deo čini stvarna gerilska borba.

To je kada se oni koji su do juče bili civili hvataju za oružje i odlaze „u šumu“, vršeći odatle prepade, sabotaže ili napade.

Anatolij i njegov saborac, koji su digli u vazduh borbeno vozilo pešadije kod Kijeva, u tom smislu su klasični partizani.

Drugi deo je gerila.

Savremeni otporaši iz podzemlja nastavljaju da žive u svom rodnom gradu i selu nakon što tamo uđu ruske trupe.

Možda čak i uđu u organe okupacione vlasti.

Ali u isto vreme daju ukrajinskoj vojsci dragocene informacije o tome šta se dešava , sabotiraju rad „nove vlade“, a takođe organizuju vojne akcije u rodnim mestima.

Niz pokušaja atentata na zvaničnike okupacionih uprava u oblasti Harkova, Hersona i Zaporožja delo je lokalnih podzemnih boraca, jasno ističe Nikolaj.

Treća komponenta pokreta otpora su pomoćne snage.

Ovi ljudi saosećaju sa Ukrajinom, ali ne uzimaju u ruke oružje: pomažu partizanima i gerilcima novcem, hranom, odećom, skloništem, ko kako može.

„Ima mnogo neustrašivih ljudi. Ali naš zadatak nije da iskoristimo njihovu neustrašivost, da ti ljudi mogu da stvaraju legende i konspirativno da iskoriste svoje sposobnosti u interesu pokreta otpora, Oružanih snaga Ukrajine i bezbednosti [države] u celini“, kaže Nikolaj.

Kako se postaje partizan

Deo sadašnjih partizana i gerilaca bili su obučeni i pre ruske invazije, kaže Nikolaj.

Kada je Rusija napala Ukrajinu, oni su već bili spremni za dejstva, a upravo su oni sada najaktivniji, priznaje naš sagovornik.

„Ali ima i ljudi koji nemaju [takvo] iskustvo. Mi im dostavljamo i oružje i eksploziv kroz određene procedure…

„Montiramo specijalne video snimke sa instrukcijama iz kojih ljudi direktno na lokaciji uče da prave zasede ili diverzije tako da sebe ne povrede, već da nanesu maksimalnu štetu neprijatelju. Svi uče u hodu, i vojska i [članovi] pokreta otpora“, kaže Nikolaj.

Prema njegovim rečima, „sistematski rad“ na organizovanju partizanskog pokreta i gerile nastavlja rad i sada, pre svega na verovatnim pravcima mogućeg novog napada Rusije.

„Trenutno su svi napori koncentrisani na levoj obali Ukrajine ali osim toga, tu su još i Kijevska, Žitomirska, Odeska i Nikolajevska oblast“, priča Nikolaj.

Kako „vilenjaci“ pronalaze takve partizane i gerilce?

Pre svega, kaže oficir, funkcionišu lične veze.

Upravo na ovaj način su pronašli Anatolija, kaže Nikolaj:

„Naši momci su otišli na liniju fronta, počeli da razgovaraju sa rođacima, poznanicima, poznanicima poznanika, i tako su našli ljude.

„Anatolij nam je odmah rekao: da, momci, ja dobro poznajem ovaj kraj, imam kolege koje su isto zainteresovane, spremni smo da se branimo od Moskalja, ali nemamo čime“.

Za kratko vreme, „vilenjaci“ su obučili Anatolija i njegove poznanike, pomogli im da organizuju prvu zasedu i baš o njoj je pričao odmah sa lica mesta.

„Usled toga je uništen rusko borbeno vozilo pešadije BMP-2 sa posadom. Posle eksplozije, oni (partizani – BBC) su se, poznavajući to područje, povukli kod nas (u pozadinu), a nakon njihovog odmora smo počeli da pripremi sledeću akciju“, priča Nikolaj.

Kaže: mnogi njegovi drugovi, profesionalni vojnici, hteli bi da sami postave zasede i unište neprijatelja.

Ali u jednom trenutku „vilenjaci“ su shvatili da bi njihovi napori bili efikasniji ako bi se koncentrisali na pripremu ljudi poput Anatolija: onda neće biti jedna takva zaseda, već desetine.

Osim toga, kaže Nikola, svaka od partizanskih ćelija nakon obuke postaje prilično autonomna jedinica: na primer, takvi partizani mogu da traže druge Ukrajince koji su spremni da se bore u pozadini okupatora.

„Komunikacija [sa partizanskim odredima na okupiranim teritorijama] je nekad stabilna, nekad u prekidu, ali postoji.

„Mi pre svega radimo ne da bi se uputsva jasno sprovela, na primer „uradite određenu stvar na određenom mestu, dajemo im zadatak, a oni sami određuju kada i kako će [to] da izvrše.

„Ili sami procene prozor mogućnosti, kada je najbolje da izvrše zadatak koji im mi čak nismo ni zadali“, kaže Nikolaj

Oficir odlučno odbija da navede broj partizana i gerilaca koji trenutno deluju na okupiranim teritorijama i koji se spremaju „za svaki slučaj“ u drugim delovima zemlje.

Uostalom, čak i ukrajinski zakon osnovne informacije o pokretu otpora svrstava u državnu tajnu.

Međutim, njen obim ne treba potcenjivati.

„Pokret otpora je jedan od glavnih, uz HIMARS i Oružane snage, metoda borbe protiv neprijatelja upravo na okupiranim teritorijama.

„Tamo gde HIMARS ne može da stigne, gde ne može da prođu grupe obaveštajaca ili specijalaca, tamo rade naši gerilci i partizani“, naglašava Nikolaj.

Sa sekirom i čekićem

Stambeni kompleks na samo nekoliko kilometara od kijevskog kružnog puta.

Tipične višespratnice novije gradnje.

Zajedno sa Aleksandrom*, stanovnikom ovog kompleksa, spuštamo se u prostrani podrum ispod jednog od njih.

U prvim danima velikog rata ovaj podrum se pretvorio u sklonište za one koji nisu uspeli da napuste grad.

Početkom marta, kada su ruske granate pucale veoma blizu, ovde je istovremeno bilo oko tri stotine ljudi, među njima i deca.

Muškarci koji su tu stanovali organizovali su nekoliko punktova na ulazima u ovaj kompleks i stajali na njima na smenu „sa sekirama i čekićima“, kaže Aleksandar.

Upravo je on tajnim redom predvodio improvizovani odred samoodbrane vlastitog mikrookruga.

„Tek kasnije sam shvatio koliko smo bili samouvereni. Ali mi smo već tada shvatali da ćemo uložiti maksimum, a ništa se neće desiti. Zaista smo bili spremni na sve“, seća se on.

Jednog dana do kontrolnog punkta prišli su ljudi u vojnim uniformama.

Tražili su komandanta.

„Vilenjaci“ su procenili stratešku poziciju stambenog kompleksa i raspoloženje njegovih branilaca i ponudili Aleksandru da pomogne u „specijalnoj opremi i obuci“.

Posle konsultacija sa kolegama, pristao je.

Do tada su skoro sve žene i deca izvedeni iz podruma u bezbednije ukrajinske regione, a tamnica je pretvorena u pravi štab.

Po savetu „vilenjaka“, ovde su stavili bure od dva kubika vode za piće, kupili namirnice za par stotina ljudi, opremili apoteku, srećom, jedan od pripadnika odreda samoodbrane ispostavilo se da je lekar.

Krovovi visokih zgrada pretvoreni su u osmatračnice, u šumi pored kompleksa zgrada instalirana su skrivena mitraljeska gnezda.

Za skladištenje oružja odredili su posebnu prostoriju u podrumu.

„Dobili smo zadatak da, u slučaju približavanja neprijatelja, izvršimo masovni napad na njega sredstvima koja su nam dali momci, a sredstva su bila jednostavno odlična.

„Posle napada da se grupišemo i povučemo prema Kijevu za dalja uputstva i kako bi dobili novo oružje. Kako reče jedan od vilenjaka, ‘vaš zadatak je da zauzmete položaje, zeznete sve što možete i vrlo brzo pobegnete’. Spremali smo se za to. Momci su nas naučili“, kaže Aleksandar.

Tada, u martu, Rusi nisu ni stigli do stambenog kompleksa Aleksandra. Ali štab u podrumu nastavlja da funkcioniše, osim što su „vilenjaci“ iz njega izneli oružje.

Do danas, Aleksandar i njegove kolege stalno unapređuju taktičku obuku na bazi jedne od vojnih jedinica koje se nalaze u blizini.

„Smatram da se samo budala u našem vremenu ne sprema za novu invaziju. Ja se najviše bojim, časna reč, to mi je noćna mora, da će se 24. februar ponoviti, a mi smo se opustili i moja grupa nije spremna“, priča Aleksandar.

Zbog toga, uprkos činjenici da sada ovaj stambeni kompleks odaje utisak apsolutno mirnog mesta u kome ništa ne podseća na rat, Aleksandar s vremena na vreme sprovodi iznenadne „vežbe“ za tim.

Snabdevanje hranom, vodom i lekovima za nekoliko stotina ljudi u podrumu se redovno ažurira.

U upotrebnom stanju se održavaju i vatreni položaji u šumi.

„Niko ništa nije razumeo, jer shvatamo da rat nije završen“, kaže Aleksandar.

‘Spreman da se vratim‘

Krajem marta rusko Ministarstvo odbrane saopštilo je da sprovodi „plansko pregrupisavanje snaga posle ostvarenih ciljeva na kijevskom pravcu“.

Ukrajinski i zapadni stručnjaci su kao pravi razlog za povlačenje Rusa nazvali teške gubitke koje su pretrpeli, računajući i akcije lokalnih partizana.

Za Anatolija su vremena partizanstva, kada je morao da spava sa granatom u ruci, da ne bi živ pao u ruke neprijatelja, prošlost.

Čovek je potpisao ugovor sa redovnim oružanim snagama Ukrajine, razgovaramo sa njim tokom planirane rotacije.

Ako Rusi ponovo pokušaju da napadnu Kijev, kaže Anatolij, spreman je da se vrati u svoja rodna mesta i ponovo postane partizan.

„Što nas bude više, brže ćemo to završiti. Jedan auto sam digao u vazduh tamo, drugi negde drugde: oni (Rusi – BBC) ne bi trebalo da se osećaju bezbedno nigde na ovoj zemlji: ni u jednom selu, ni u jednom gradu. Zato su nam takvi ljudi potrebni“, objašnjava on.

Zar mu nije strašno?

„To je strašno, – odgovara Anatolij. Svaki psihički zdrav čovek se uplaši kada pucaju na njega, kada po njemu padaju mine.

„Ali još više se bojim da će moja deca biti porobljena, da neće imati slobodu. Toga se sve vreme plašim“.

*Imena sagovornika su izmenjena zbog njihove bezbednosti.

Pogledajte video