Čuvena akcija grupe Pussy Riot u Hramu Hrista Spasitelja održana je pre osam godina, a za sve to vreme javnosti su bila poznata imena samo tri učesnice.

Nadežda Tolokonikova, Marija Aljohina i Ekaterina Samucevič su za to izvedene pred sud. A nedavno je Tolokonikova otkrila ime četvrte učesnice.

Četvrta devojka koja je stajala na amvonu (uzvišenju) bila je Diana Burkot, moskovska umetnica, muzičarka i kompozitorka.

Tolokoninkova je prvi put razotkrila njenu ličnost u intervjuu za izdanje The Village.

Diana se odavno bavi muzikom.

Svirala je bubnjeve u nojz rok grupi „Fani Kaplan“, a sada se bavi elektronskom muzikom i solo projektom Rosemary Loves a Blackberry, u okviru koga je objavila nekoliko albuma. Njen album Weirdberry izašao je 12. juna.

U početku je Pussy Riot upoznao Dianu baš kao profesionalnu muzičarku.

Pomagala im je da snimaju muziku. Zatim su joj ponudili da učestvuje u aktivističkim delatnostima grupe i ona je pristala.

Burkot je učestvovala u dve akcije grupe Pussy Riot, na spomeniku Lobno mesto 20. januara i u Hramu Hrista Spasitelja 21. februara 2012. godine

U trenutku kada je održana pank moleban imala je 27 godina.

Producentkinja BBC-ja na ruskom, Amalija Zatari razgovarala je sa Dianom Burkot o tome kako se upoznala sa Pussy Riot, kako se skrivala od istrage i šta joj je ovo iskustvo pružilo.

BBC: Kako sam shvatila iz tvog intervju za izdanje The Village, ti prvobitno nije trebalo da učestvuješ u toj akciji, trebalo je da učestvuje druga devojka, Nastja iz grupe Asian Women on the Telephone (AWOTT), međutim ona je otkazala u poslednjem trenutku.

Diana Burkot: To nije tačno. Prvobitno je trebalo da učestvujemo i Nastja i ja u akciji. Međutim Maša [Aljohina] i Nastja su imale razgovor noć uoči akcije, u kojem je Maša iznela svoje strahove i sumnje.

Međutim, uprkos svemu rešila je da dođe na akciju, a Nastja nije došla. Ne znam koji je razlog, možda se predomislila, možda jednostavno nije ustala na vreme, jer su razgovarale celu noć i nije imala snage da ustane. Nisam bila zamena, ionako bih došla.

BBC: Kako si tada odlučila da učestvuješ u tome i zašto?

D.B.: Neko vreme devojke su same pisale muziku, sklapale je iz semplova nekih pomoćnih sredstava. I u jednom trenutku su odlučile da im trebaju profesionalni snimci instrumenata uživo, pa su počele da traže muzičare preko prijatelja i poznanika, koji bi mogli da im pomognu da snime muziku.

Nataša Evstigejeva mi je napisala da sada ima grupu „Džuna“ koja je devojkama pomogla da napišu muziku za akciju u Sočiju. Bacila mi je linkove da pogledam, rekla da postoje devojke i da im treba pomoć da nasnime muziku, i pitala da li ja hoću da učestvujem.

Sve to me je zainteresovalo iako sam isprva pomislila kako je sve to neviđeno čudno i šta to one uopšte rade. Ali me je zaintrigiralo i rekla sam: „da, hajde.“

Došla je Nadja [Tolokonikova], Katja [Samucevič] i još devojaka koje su učestvovale u akciji na Lobnom mestu. Snimile smo muziku i vokal. Prvobitno su mi dolazile više kao muzičaru koji može da pomogne da se napiše muzika.

A već nakon što smo snimile muziku, Nadja i Katja su mi predložile da učestvujem u akciji, rekle da će mi možda biti interesantno da se uključim i u aktivistički deo rada grupe. I u tom trenutku sam zaista poželela.

Može se čak reći da sam čekala tu ponudu ali me je bilo sramota da sama pitam, ne znam. Kada su mi predložile sa radošću sam prihvatila. Nakon toga pridružila sam se grupi i učestvovala sam na dve akcije. Na Crvenom trgu i u Hramu Hrista Spasitelja. I još sam pomagala oko muzike, pisala sam muziku za bubnjeve i vokal.

BBC: Odnosno učestvovala si u snimanju pesme „Bogorodice, prognaj Putina“, i pevala, i svirala bubnjeve?

D.B.: Da.

BBC: Kada si pristala da ičestvuješ u akciji u HHS, da li si potpuno razumela da ona može da ima ozbiljne posledice?

D.B.: Pa, u tom trenutku naravno da nisam sve to razumela, takođe sam mislila da je to ništa više od sitnog huliganstva, a o nekim superozbiljnim posledicama nisam ni razmišljala. Nisam ni pretpostavljala da za to mogu da me pošalju u zatvor na dve godine.

„Našle smo se u metrou i pošle u hram“

BBC: Da li možeš da opišeš iz svog ugla kako se sve odvijalo? Da li se sećaš šta si radila u hramu, a šta posle akcije?

D.B.: Našle smo se u metrou i otišli do hrama, ušli smo u njega. Nije bilo nikakvih poteškoća. Imali smo manje više odgovarajuću garderobu, mada smo, naravno, ispod gornje odeće sve nosile hulahopke i haljine u boji.

Ušle smo u crkvu i zadržale se tamo neko vreme, šetale smo okolo, gledale ikone, želele smo da se orijentišemo u prostoru, kako najbolje da priđemo amvonu. Pošto lično nisam išla na preliminarne izlaske da vidim mesto, devojke su predvodile. Osvrnule smo se oko sebe da vidimo da li postoji obezbeđenje, i u nekom trenutku, ne sećam se ko je bio prvi, popeo se na amvon i sama akcija je započela.

Sve je, naravno, pošlo po zlu. Muzika je gotovo odmah prestala da svira, Katji su čini mi se, odmah oduzeli gitaru, obezbeđenje je počelo da nas sklanja odatle jednu po jednu i odvodi. Kada su pokušali da me uklone sa amvona, nisam pružala otpor, čovek me je jednostavno uzeo, odvukao i pustio. Kada je otišao dalje za nekim, ja sam se vratila i pokušala da nastavim akciju.

Zatim su sve devojke oterali sa amvona i one su otišle ka izlazu a ja sam iz nekog razloga malo oklevala i, čini mi se, ostala tamo sasvim sama. Obezbeđenje nije obraćalo pažnju na mene, a devojke su odlazile u nekakvom uzbuđenom i uplašenom stanju. I tamo su ostavile jakne. Veoma je smešan detalj da su potpuno zaboravile na gornji deo odeće.

Pogledajte naš video sa Marijom Aljohinom – jednom od članica grupe Pusi Rajot

Posle nastupa Pusi Rajota u Beogradu, razgovarali smo sa jednom od istaknutih članica popularne aktivističke grupe iz Rusije.

Skupila sam sve naše jakne i krenula da izlazim, sustigla sam ih i to je bilo to. Izašle smo nesmetano, prodavačica sveća je pokušala da me povuče za kosu ali niko nas nije tukao, nije zadržao. Prešli smo ulicu, niko nas nije pratio i činilo se da je sve dobro prošlo, da je sve u redu i da se ništa loše nije dogodilo. I da nema nikakvih posledica.

Pred akciju jako sam loše spavala. Pre akcija uvek postoji neka vrsta uzbuđenja, u svakom slučaju to je rizik i niste potpuno svesni kako to može da se završi. Ipak bilo je neviđeno strašno. Spavala sam vrlo malo i nemirno, a nakon akcije, gotovo odmah, nakon 20-30 minuta, otišla sam kući.

A devojke su ostale i zajedno sa ostalima iz ekipe počele su da prave video snimak, dale su video intervju u kojem su bile samo tri devojke. I čini mi se da je to jedan od razloga zašto se niko u potpunosti ne seća, ili ne zna, ili jednostavno nije obratio pažnju da nije bilo tri, već pet devojaka.

BBC: Tamo je bio i Petja Verzilov koji je glumio stranog turistu i nosio kroz hram gitaru u rancu, a devojaka je, znači bilo pet a ne četiri?

D.B.: Da, bila je još jedna devojka. Na amvonu je bilo pet devojaka: Maša, Nadja, Katja, ja i još jedna devojka, koja je takođe ostala anonimna. Javnost ne zna ko je ona.

BBC: Kakav je tvoj utisak o toj akciji, da li ti se čini da je bila uspešna ili nije? Činilo se da se prema njoj odnosilo dvosmisleno čak i među onima koji su podržavali Pussy Riot ali verovalo se da je, dok su devojke bile u zatvoru, bilo neetično kritikovati akciju.

D.B.: Koliko se ja sećam unutar grupe nije bilo nikakve oštre kritike akcije, postojala je sumnja u to da li je moguće da se preuzme na sebe tako velika odgovornost. Ja nisam vernik i prilično sam kritički nastrojena prema Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Tako da nikakve sumnje u vezi sa time nisam imala.

Sama akcija bila je vrlo aljkava, može se reći da je potpuno propala. Ali nisam sigurna da je tako tehnički složena akcija mogla da bude bolje izvedena. Takva akcija ne može trajati duže od jednog minuta.

„Postoji pretnja i ona je realna“

BBC: Maša Aljohina je pisala u svojoj knjizi „Riot days“ da je policija prvo došla kod nje. Kada se vraćala sa sinom iz obdaništa policija u civilu je stajala ispred njenog stana. To je bilo 22. februara, dan posle akcije. Obavezali su je da se sutradan pojavi u policiji (umesto Aljohine tog dana u policiju je otišao njen advokat), ali je uspela da nazove Nadju i da kaže da su došli kod nje. Odmah nakon toga, 23. februara u kafeteriji Starbaks u Kamergerevskom sokačetu organizovan je hitan sastanak Pussy Riot, na kojem je odlučeno šta dalje. Da li si bila na njemu?

D.B.: Ne, nisam bila tamo. Određeni broj ljudi se našao i razgovarali su o tome. Imale su informaciju da je stiglo naređenje, odnosno neka vrsta pretnje i da je stvarna. Počeli su da razmatraju kako dalje da reaguju.

Posle tog zasedanja kod mene je došao Pjotr Verzilov sa advokatom. I rekao da se sutra rano ujutru svi nalaze na nekom mestu, u toliko i toliko sati kako bi otišli iz grada na bezbedno, i boravili tamo, pošto se ne zna šta će se dalje dešavati. Da moram tamo da dođem i da je najbolje da ne odlazim kući, kako bi se razmotrilo šta će se desiti i kakve su moguće posledice.

BBC: Da li si otputovala sa njima u Podmoskovlje?

D.B.: Nisam. To je verovatno bio ključni razlog zašto me nisu uhapsili. Devojke su se našle i skrivale na istom mestu. I kada su ih uhapsili bile su zajedno.

„Ja sam se krila na drugom mestu“

BBC: Njih tri? Da li je peta devojka bila sa njima?

D.B.: Ne znam detalje ali koliko mi je poznato peta devojka je takođe otišla da se sakrije na neko drugo mesto, otputovala je negde na selo. Koliko razumem odlučila se za isto rešenje kao i ja. Tada sam mislila: „zašto da se skrivamo na istom mestu“. Nije logično. I kada se osvrnem na neke filmove, svi se uvek raziđu na različite strane i ne kontaktiraju jedni sa drugima.

I ja sam se sakrivala na drugom mestu. Čini mi se da od tog trenutka i nekih dva tri meseca nakon toga uopšte nisam bila u kontaktu sa devojkama i Petjom. Prvo sam se skrivala na jednom mestu, gde smo imali probe i snimali pesme. Tamo mi je bilo užasno neudobno, pošto to nije bio stambeni prostor već suteren. Nije bilo zdravo da se tamo spava, pošto je bilo prilično prljavo, a noću su pretrčavali pacovi. Bilo je jezivo.

Tamo sam boravila dva, tri dana, a posle toga sam praktično odmah otputovala iz Moskve na Krim da provedem nekoliko nedelja.

Još dok sam učestvovala u akciji na Lobnom mestu imali smo strategiju, da nađemo u bazi podataka vozačkih dozvola neke čiji su nam podaci bliski po godištu i da ih zapamtimo. I kada su nas priveli posle akcije na Lobnom mestu, Maša je, na primer, kako piše u knjizi, dala svoje prave podatke iz pasoša. I ja sam u tom trenutku bila tako uzbuđena da sam isto dala prave podatke iz pasoša.

I u tom trenutku kada sam počela da se krijem [posle akcije u hramu], imala sam sledeću logiku: da organi verovatno znaju da sam bila na Lobnom mestu ali to ne znači da sam bila u HHS i najispravnija strategija bila je da se drži izvesna distanca, da se ne komunicira sa ostalima, kao da to nema veze samnom.

Jer mi se čini, da sam počela sa njima da kontaktiram, bilo bi lakše da dođu do mene. Iako postoji mišljenje da većinu devojaka i nisu hteli da uhapse, da su, grubo govoreći, uhapsili onoga koga je trebalo.

pussy riot — Akcija Pussy Riot na Lobnom mestu. Diana Burkot sa leve strane, u crvenoj haljini sa gitarom

BBC: Pa, da, hapšenja Nadje, Maše i Katje bila su dovoljno indikativna. U stvari, kada su ih uhapsili, da li te je to više uplašilo ili uznemirilo? Kako si se osećala?

D.B.: Praktično nisam bila u Moskvi, nisam išla na akcije podrške, nisam komunicirala sa opozicionom zajednicom. Razgovarala sam uglavnom sa drugom ekipom, sa drugim ljudima. Provodila sam dosta vremena na Krimu. U svakom slučaju, pomoglo mi je da ne potonem u sav užas koji se događao.

Do mene su došle neke vesti da su devojke uhvaćene, da su u zatvoru. Bila sam zaista uplašena i u tom trenutku sam pomislila, pa ako nisam uhvaćena, onda radim sve kako treba, ostajem dalje na Krimu, neću da trčim nazad.

Nisam htela da sedim i da čekam, nisam želela da me uhapse. Sve je bilo nekako nadrealno i trudila sam se da se držim podalje od svega.

U jesen kada sam se vratila u Moskvu i nisam imala gde posebno da se sakrijem postalo je zaista neviđeno zastrašujuće i supernervozno. Nisam imala ni priliku da se negde preselim. Vratila sam se u Moskvu, a onda je, samim tim što sam bila više u epicentru, postalo zastrašujuće.

„Započela sam svoj život“

BBC: Koliko dugo si se krila i kada si prestala to da radiš?

D.B.: Oko pola godine. Otprilike negde od proleća pa do kraja leta praktično nisam bila u Moskvi i krila sam se. Zatim sam se vratila u Moskvu i trudila se da živim život. Tada sam se upisala u Moskovsku školu za fotografiju i multimedije Rodčenka i počela da sviram bubnjeve u novoj grupi.

Započela sam neki svoj život a udaljenost između mene i Pussy Riot je ostala, ni sa kim nisam naročito kontaktirala.

U periodu suđenja, u jednom trenutku kada sam u Moskvi provela oko nedelju dana Petja me je kontaktirao. Rekao je da su imali ideju da naprave akciju podrške [uhapšenim], međutim ja nisam mogla da učestvujem u njoj jer ako me uhapse, u mom slučaju to može vrlo loše da se završi. Međutim, bila im je potrebna moja pomoć u pisanju pesme i snimanju vokala.

Neko vreme sam komunicirala sa Petjom i on me je obaveštavao o onome što se događalo. Snimili su pesmu „Putin pali vatre revolucije“. Sama akcija nije održana, osujetili su je. I to je sve, prekinula sam kontakt.

Pravi užas započeo je u jesen, pošto nisam imala kuda da bežim i nisam znala šta dalje da radim. Bilo je mnogo paranoičnih trenutaka. Imala sam anksioznost, paranoje čak i halucinacije. Mislila sam da me u metrou prati policija u civilu, prisluškuju mi telefon… To je bilo veoma teško emotivno stanje, a nisam imala nikoga sa kime bih mogla o tome da popričam.

U tom trenutku sam bila muzičar, a 2012. godine u muzičkom okruženju nekako nije bilo baš kul da se priča o politici. Odnosno, ljudi iz muzičkog okruženje me nisu podržavali. A u savremenom umetničkom okruženju, gde sam studirala, kada sam upisala prvu godinu, nekome se takođe dopalo ono što Pussy Riot radi ali bilo je puno negativnog. I pokušavala sam da se manje prisećam, manje razmišljam ali bilo je veoma nelagodno i uopšte mi nije bilo jasno šta da radim.

Ali onda sam stupila u komuniciju sa Katjom Samucevič, tada su je već pustili. I sve je postalo nekako lakše, jer sam mogla da razgovaram sa njom.

BBC: Da li si i dalje u kontaktu sa Katjom i nekom od devojaka?

D.B.: Dosta sam u kontaktu sa Mašom Aljohinom, zato što je ona posle napisala tu knjigu i prema knjizi je kasnije napravljena predstava. Ja sviram u toj predstavi, elektronsku muziku (ne svoju, muziku su napisali ljudi iz benda AWPOTT), sviram bubnjeve i pevam. Poslednjih godinu i po dana glumim u predstavi i dosta sam u kontaktu sa Mašom.

Diana and Masha — Diana i Maša u vreme predstave Riot Days u Milanu

Katja i ja smo vrlo blisko komunicirale i bile bliski prijatelji do 2015. ili 2016. godine, a komunikacija sa njom mi je bila podrška. Sada smo daleko manje u kontaktu pošto su nam se putevi nekako skroz razišli, ali ipak održavamo kontakt. A najmanje komuniciram sa Nadjom pošto ona malo vremena provodi u Moskvi, ona vodi zaseban život. U kontaktu smo ali nismo bliske.

„Neprimerena tema“

BBC: Spomenula si muzičku scenu i savremenu umetničku scenu. Nakon što je Nadja razotkrila tvoj identitet za izdanje The Village, rekla si da tvoji prijatelji smatraju da je to „neprimerena tema“. Da li ti je jasno otkud takvo mišljenje i šta ti o tome misliš?

D.B.: U 2012. godini praktično svaka druga osoba mi je o tome govorila. I dalje pričaju. Bukvalno, pre četiri dana moj drugar mi je rekao, kao, hajde da malo manje pričaš o Pussy Riot. Ne znam, čini mi se da je to sticaj različitih faktora. Na prvom mestu bila je neviđena propaganda i prolivena je ogromna količina govana.

Bila sam izbezumljena kada su neki moji poznanici koji nisu znali da sam učestvovala u akciji, u toku nekog razgovora rekli da je Pussy Riot sranje, i šta je to uopšte, guraš sebi kokošku u vaginu. A bilo je puno takvih glasina i mitova. Iz nekog razloga ljudi ne razumeju šta je istina, a šta neistina, ali veruju u sve što čuju.

Sada mi se čini da se u Moskvi sve vrlo primetno menja, počinje da se javlja neka vrsta cehovske solidarnosti. Ljudi su počeli da se podržavaju na muzičkoj sceni, na feminističkoj i u umetničkim krugovima… Tako da i toga ima malo.

Grupu Pussy Riot oduvek su doživljavali kao nešto dvosmisleno. To je nešto kao i za savremenu umetnost ali ova ekipa kaže da ovo nije umetnost. A kad je reč o muzici, muzička ekipa kaže: dođavola, kakva je to muzika, niko tamo ne ume da peva i svi samo neumesno viču.

Verovatno je i ovaj faktor u pitanju, da neke devojke uopšte nisu profesionalci ni u čemu, ugrabile su neku vrstu medijske slave i pažnje. I sama sam pokušala da shvatim zašto to u vezi sa Pussy Riot izaziva toliko negativnih asocijacija. I, ako dobro razmislite, to je potpuno nerazumno.

„Bend Pussy Riot je izvršio veliki uticaj na moj život“

BBC: Da li te je cela ta priča nečemu naučila? Da li ti je pomogla kao umetnici ili ti je nanelo štetu?

D.B.: Ovde se opet radi o tome zašto sam se odlučila da priznam da sam deo Pussy Riot. To što se dogodilo sa tom grupom, na mene je ostavilo veoma veliki uticaj, veoma veliki. Da nije bilo Pussy Riot moj život bi možda otišao u drugom pravcu. 2012. godine, kada se sve ovo dogodilo, u meni se pojavila želja da se dodatno obrazujem.

U tom trenutku imala sam završenu srednju ekonomsku školu, srednju muzičku, odsek za bubnjeve i više obrazovanje za PR i advertajzing. Međutim, to nije bilo dovoljno. Upisala sam Moskovsku školu za fotografiju i multimedije A. Rodčenka. Tada mi je postalo očigledno da ne živimo u državi, već u nekoj vrsti strogog zatvora, a od 2012. godine šrafovi se samo zatežu.

Otprilike pre godinu i po dana, kada sam počela da glumim u predstavi, uticaj Pussy Riot na moj život opet je postao veliki. Na primer, bila sam na turneji na Novom Zelandu. To je fantastično mesto! Tamo je prelepo, priroda je strava. I da nije Pussy Riot ja se, možda, nikada u životu ne bih našla tamo.

Neke od ovih stvari počele su da mi se dešavaju zahvaljujući grupi Pussy Riot. Možda sam zato konačno prestala da se stidim zbog toga. Prijatelji mi uveliko govore, da je ovo sumnjiva reputacija, šta će mi to, da sam već muzičar i da mi sve dobro ide. Sad me konačno nije briga.

Plus, nakon 2012. godine postala sam aktivnija u feminističkim pokretima. Počela sam da glumim u grupi „Fani Kaplan“, i mi smo bile prve devojke koje se nisu stidele što su feministkinje. Tada uopšte nije bilo toga, nije postojala zajdnica.

Ja podržavam različite inicijative, na primer, glumila sam na humanitarnom događaju za podršku sestrama Hačaturijan, na festivalu „NIJE KRIVA“ 8.marta, imam dosta takvih aktivnosti i to je sastavni deo mog rada.

BBC: Kada si se uopisivala u Školu Rodčenka da li si navodila da si imala akcije sa grupom Pussy Riot? Kakav si portfolio priložila prilikom upisa?

D.B.: Ne, nastupi sa Pussy Riot nisu bili deo portfolija. U to vreme sam se već bavila snimanjem videa, bavila se video umetnošću. U mom portfoliju je bilo oko tri videa i nekoliko foto projekata.

BBC: Zašto si rešila da se razotkriješ baš sada?

D.B.: Bilo je to sasvim neplanirano. Sve se desilo vrlo spontano. Tako se dogodilo da su u nekom intervjuu Nadju ponovo pitali za četvrtu učesnicu, rekla je da ne otkriva imena, a ja sam pomislila: dođavola, zašto kad je prošlo toliko vremena.

I čini mi se da svi u karantinu prolaze kroz neku vrstu ponovne procene vrednosti, mnoge stvari kao da počinješ da gledaš na drugi način. I ja sam pomislila na Pussy Riot, ja tamo kao učestvujem, a istovremeno mogu nešto loše da kažem o njima. Mislila sam da to nije ispravno, zašto onda ja tamo učestvujem, trebalo bi da se opredelim.

I, zapravo, videla sam Nadjin intervju, onda smo se nas dve malo dopisivale i došle do zaključka da više nisam u opasnosti i da mogu da kažem. To je bilo pre jedno dve, tri nedelje. Nismo razgovarale o tome šta da kažemo, kada da kažemo, nismo se dogovorile da ona kaže to u intervjuu ili nešto slično. Samo sam joj rekla da nemam ništa protiv da kaže javno moje ime, ali nisam imala vremena da se pripremim na to.

„Ponekad nam uopšte nije potrebno životno iskustvo“

BBC: Ne mogu a da ne postavim ovo pitanje. S jedne strane, nisu te uhapsili i poslali u zatvor. S druge strane, Maša i Nadja su puštene iz zatvora kao svetske zvezde, moglo bi se reći. Da li si ikada razmišljala o tome?

D.B.: U odeređenoj meri jesam. Jasno mi je da je pitanje o tome, da Maša i Nadja mogu da se bave onime što žele, i već su uveliko prave svetske zvezde, a ja sve to nemam. Ne mogu da kažem da zbog toga mnogo patim i da osećam zavist.

Kao prvo, da, važna je činjenica da su devojke odslužile dve godine zatvora. Ja nisam bila dve godine u zatvoru. Nisam sigurna da bih želela da provedem dve godine u zatvoru da bih imala to što one sada imaju. Ponekad životno iskustvo uopšte nije obavezno. Možeš dobro da proživiš i bez njega i da imaš manje trauma.

Devojke i same pričaju o tome, tako da i ja mogu ukratko da kažem, vrlo često mentalno osećaju da im nije lako. Nadja uzima antidepresive, Maša ima nekakve poteškoće u ličnim odnosima, jer su joj nervi veoma osetljivi.

Ukratko, ne želim da sedim dve godine u zatvoru. Nisam siguran da li bih mogla uopšte to da preživim.

Plus, ja imam neki drugi put, poštujem ga, zanimljiv je. Nije nužno da postanem izuzetno popularna. Imam svoj život, prihvatam ga i ne vidim razlog da usmeravam energiju na nekog drugog. Možda sam ja više u andergraund fazonu i to je neviđeno vredno i drgoceno. Ja imam svoj put.

Dok su devojke bile u zatvoru ja sam učila. Naučila sam gomilu strava stvari a mogla sam jednostavno od beznađa da štrajkujem glađu i razmišljam da ću preživeti ili neću.

Ljudi ponekad rade neke lude stvari radi slave ali to apsolutno nisu vrednosti koje su u mojoj biti. Mnogo mi je gotivnije što mogu nešto da radim i da budem zanimljiv ljudima zahvaljujući ovome. Ja sam muzičar, volim muziku, želim da se bavim muzikom. Bavim se video umetnošću, podržavam feministički pokret i još mnogo toga.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

Ostali komentari (0)