Rusija: Šta je to „geto za siročad” i kako da se spreči njihovo nastajanje

U oktobru 2021. godine predstavnici najvećih ruskih dobrotvornih fondacija, koje se bave problemima dece bez roditelja, pozvali su da se ne usvaja izmena zakona „koji će dovesti do masovne pojave „geta za siročad“.

BBC na ruskom objašnjava u čemu je suština izmena i kako sada stoje stvari sa tim „getom“ u Rusiji.

Nemojte „truliti“ u neuropsihijatrijskom internatu

Darina (ime je izmenjeno, žena želi da sakrije vlastitu internatsku prošlost, u Rusiji je tema dece bez roditelja i dalje stigmatizovana – prim.ur.) vuče kolica za bebe u ulaz petospratnice u Kuznjecovu.

Petospratnicu okružuju novi svetli soliteri: na zapadu Moskve aktivno se gradi, ali Darinina zgrada je ostala netaknuta a planova za njeno preseljavanje još nema.

Darina je ovim zadovoljna, iako u staroj zgradi nema nekih udobnosti, tipa lifta ili rampe za kolica.

Ona stavlja kolica u mali predprostor i detaljno ih briše posebnom krpom, koja se tu nalazi.

Iz susednih vrata izviruje starija žena, oprezno se pozdravlja sa mnom i pita da li treba da pomogne oko deteta.

Darinina ćerka Mila, razdragano trči ka njoj, a mi ulazimo u prazan, asketski namešten stan sa drečavom mrljom u uglu.

Milin krevet je drečavo, drečavo roze i oko njega se nalazi isti takav roze zamak.

„Veronika Matvejevna brine o meni od samog početka“, objašnjava Darina izuvajući cipele i stavljajući ih na otirač u uglu.

„Čini mi se da ona još nije ni znala moju priču, ali je odlučila da pomogne, iako je u početku više psovala.“

• Žena koja se nada da će joj biti dozvoljeno da usvoji prijateljicu
• Besplatna zemlja za one koji hoće da žive u najhladnijim delovima Rusije
• Oni nemaju dom – „Mnogo je puteva do ulice“

Darininu priču prati detinjstvo provedeno u domu za decu invalide, a zatim u neuropsihijatrijskom internatu.

Pošto je odrastala u nefunkcionalnoj moskovskoj porodici, sa pet godina devojčica je polomila kičmu, i to je bio presudni događaj zbog koje se socijalna služba odlučila da oduzme Darinu roditeljima alkoholičarima.

Darina se našla u Domu za decu sa invaliditetom, otac je nestao, majka umrla, a stan u kome je devojčica živela i bila prijavljena, rodbina je zauzela bez ikakvih mahinacija.

Nisu uspeli da obezbede starateljstvo, a devojčica je odrastala u Domu za decu sa invaliditetom, u isto vreme joj je postavljena dijagnoza „mentalne zaostalosti“.

Ona nije imala nikakvih mentalnih problema dok nije dospela u sistem dece bez roditeljskog staranja.

Postavljanje nepostojećih mentalnih dijagnoza je rasprostranjena praksa u domovima za decu bez roditelja, što znači da je to put ka onesposobljavanju i odlasku u neuropsihijatrijsku ustanovu za decu.

Odatle izlaze samo neki.

„Trebalo je da trulim u Neuropsihijatrijskom internatu“, Darina sipa čaj u šoljice: ima ih dve, kao i dva tanjirića i stolice u malenoj kuhinji „hruščovke“-

„Bila sam veoma tužna kada sam se tamo preselila, da budem iskrena, postalo mi je ***** [svejedno] i za sebe, i za ovakav život.

„Međutim, u internat su došli ljudi, kojima nije bilo svejedno. Oni su me i izbavili“.

Volonteri jedne dobrotvorne organizacije tokom posete štićenicima sirotišta obratili su pažnju na tužnu devojčicu.

Godinu dana je trebalo da ponovo postane radno sposobna, a još četiri da se reši „stambeno pitanje“.

Darini nisu hteli da daju stan zbog toga što je bila prijavljena na staro mesto stanovanja.

Na sudu se ispostavilo da je to pravo na kvadraturu u centru Moskve, gde je bio stan njenih roditelja, misteriozno izgubljeno, a moglo je da dođe i do poteškoća sa pravom da dobije sopstveni stan.

Devojci su pomogli advokati i volonteri, i na kraju je dobila mali stan u starom moskovskom stambenom kvartu.

Darina kaže da nije računala na to, a kada su joj dali ključeve, jednostavno nije mogla da veruje.

„U početku nisam kupovala krevet, samo sam spavala na dušeku“, seća se ona.

„Sve vreme mi se činilo da to nije moje i da će me, pre ili kasnije, iseliti iz tog stana, i da ću se vratiti nazad u internat.

„A onda se pojavila Mila i tada sam shvatila da ne mogu da idem u internat.“

Mila se rodila pre dve godine, a Darina živi u stanu već tri godine.

• Fotografija koja je obišla Srbiju: Ko su brat i sestra zagrljeni u svratištu
• Bebe su gladne – otvorena prva javna kuhinja za najmlađe u bivšoj Jugoslaviji
• Deca siročići „dobrovoljno rade“ u rudnicima u Severnoj Koreji

U početku je bilo teško, kaže ona, a njen prvi kritičar bila je Veronika Matvejevna, ista ona starija komšinica koja sada često čuva njenu ćerku.

„Jednostavno nisam znala da đubre treba negde da se baci“, priča Darina osmehujući se.

„Pakovala sam ga u kese i stavljala ga pored vrata. Znaš li samo kako je Matvejevna vikala? A ona može da viče i te kako“.

Onda se desilo da Darina umalo nije izazavala požar, zaboravivši na upaljenoj ringli prazan lonac.

Zatim je potrošila sav novac od invalidske penzije i nije znala od čega da kupi hranu.

Potom je našla posao, na kome su je prevarili za platu, i opet je morala da pozajmi pare od Veronike Matvejevne, one su se do tada već sprijateljile i ova je počela da se brine o njoj.

Darinu i Milu ne napuštaju predstavnici dobrotvorne organizacije koja pomaže deci bez roditeljskog staranja, iako već ima 26 godina i već duže vreme živi sama.

Od četvrtine do polovine

U oktobru 2021, predstavnici najvećih ruskih dobrotvornih fondacija, „Volonteri za pomoć deci bez roditelja“, „Naša deca“, „Aritmetika dobrote“ i drugi, organizovali su peticiju „Ne usvajati izmene zakona koje će dovesti do masovne pojave „geta za decu bez roditelja“.

Dobrotvorne fondacije se pribojavaju da će biti usvojen predlog amandmana na savezni zakon koji reguliše proces i obim izdavanja socijalnih stanova za decu bez roditelja i decu bez roditeljskog staranja.

Projektom se predlaže povećanje procenta izdatih stanova u jednoj zgradi sa 25 na 50 odsto.

Peticija još nema uspeha, potpisalo ju je nešto manje od 2.000 ljudi.

Nedavno je na kanalu „Redakcija“ pušten film o „getima u kojima žive deca bez roditelja“, i ako biste čitali komentare na film, odmah bi vam postao jasan razlog njegove nepopularnosti.

„Ceo život rintam, niko mi nije pomagao da kupim jednosoban stan u Salarjevu na hipoteku, a ovima je sve vreme kriva država“, ogorčeno komentariše jedan od korisnika.

Njegov komentar i drugi sličnog sadržaja imaju mnogo lajkova.

„Da bismo razumeli koja je razlika između čoveka koji zarađuje da bi kupio jednosoban stan u Salarjevu, i dece iz sirotišta, koja su dobila stan posle napuštanja ustanove, moramo mnogo da se vratimo unazad“, kaže Elena Aljšanskaja.

Ona je direktorka fondacije „Volonteri za pomoć deci bez roditelja“.

Dete koje se nalazi u domu nije došlo na privremeno banjsko lečenje, njega su izvukli iz određene situacije ili teškog zlostavljanja, ili gubitka mesta stanovanja.

To su veoma teška dramatična iskustva, koja utiču na celokupan dalji razvoj.

Ono je samo kao ranjena zver, i još dospeva u situaciju iskrivljene stvarnosti, kolektivnog stanovanja, što nema apsolutno nikakve veze sa životom koji mi vodimo.“

Pogledajte video: Život jednog beskućnika

Alšanskaja skreće pažnju na to da dete u sirotištu ne može da se upozna s tim kako ljudi zarađuju za život, za njega je koncept novca i prihoda potpuno iluzoran, baš kao i koncept elementarnih svakodnevnih veština.

„Mi razumemo da se socijalne veštine formiraju pod uticajem sredine u kojoj mi živimo, učimo unutar realnosti u kojoj se nalazimo.

„A deca u domu se ne nalaze u situaciji običnog života u stanu, u socijalnom miru i ne uče svakodnevne stvari koje svi znaju“, dodaje Aljšanskaja.

Ona ističe, da u većini slučajeva sa 16 ili 18 godina „dete iz porodice“ se nikada ne nađe u situaciji potpunog nedostatka podrške, kada u blizini nema nijednu blisku osobu.

„Ljudi obično stupaju u samostalan život veoma postepeno, objašnjava Aljšanskaja.

„Neke roditelji tokom studiranja finansijski podržavaju, neko može da računa samo na tanjir boršča i poverljivi razgovor.

A to je mnogostruko više od onoga što ima jedan prosečni štićenik deoma za decu bez roditelja koji je napustio ustanovu.“

Pošto napusti dom za decu bez roditelja, sudbina dojučerašnjeg deteta, koje je postalo punoletno, veoma retko zanima neke državne i nadzorne institucije.

Od nedavno, štićenici doma za decu bez roditelja, koji su izašli odande, mogu da se prate do 23. godine, ali to nije obavezno.

Centri za adaptaciju dece koja napuste dom ne rade svuda, a pomoć koju nude je najčešće u vidu konsultacija – pravnih ili socijalnih.

„Ovo nije situacija kada dete rida mami na ramenu zato što ga je devojka ostavila i zato što su ga izbacili sa prvog posla, pa nema od čega da plaća kiriju za stan, pa se vraća kući.

„Ne, to nije takva situacija“, priča Aljšanskaja.

„Kod drugara“

Reč „Njekrasovka“ izgovaraju sve dobrotvorne fondacije koje se protive „getima za decu iz sirotišta“.

U stambenom bloku iza moskovskog kružnog puta prvenstveno su izgrađeni socijalni stanovi i izgradnja još nije završena: vikendom radi traktor, radnici skidaju asfalt kako bi postavili sledeću liniju instalacija.

Posmatra ih društvo sa pivom na klupici dečijeg igrališta.

Niko ne želi da razgovara.

Kada pokušam da slikam okolinu, jedan od mladića pokušava da mi oduzme telefon, međutim, posle reči:

„Vi ste verovatno lokalni, policija vas poznaje i brzo će vas pronaći“ povlači se.

Ulazi u zgradu uglavnom nisu zatvoreni, iako postoje elektronske brave.

Na stepenicama je jako zadimljeno, okolo leže prazne kutije cigareta i flaša.

Na sofi jednog odmorišta leži čovek koji se predstavio kao Ivan, prema njegovim rečima, on nije lokalac, već je „došao da poseti ortaka“.

Ivan je takođe dete iz sirotišta, stan koji je dobio nalazi se na drugoj strani Moskve, ali on tamo ne živi: uglavnom je „kod drugara“.

Stan, prema njegovim rečima, izdaje za 20.000 rubalja (oko 240 evra) nekolicini migranata i kako kaže „uglavnom ga nije briga šta oni tamo rade“.

• Zlatni toalet pronađen prilikom istrage o korumpiranim ruskim policijcima
• Šta se najviše krade u ruskim prodavnicama – ne, nije alkohol

„U takvim stanovima ulazi su uvek razvaljeni, u stanovima uvek jedni kod drugih prave žurke, ova deca su ceo život živela sa nekim i teško im je da ostanu sami, praktično nepodnošljivo“, objašnjava Marija Poljanskaja, mentor za decu iz doma.

Njeni štićenici žive u Njekrasovki, i u stambenom kompleksu Severni, i, u nekim drugim sličnim novogradnjama.

Često žive po nekoliko njih u jednom stanu i oko njih nema normalnog okruženja.

Niko im neće reći da nema potrebe da slušaju glasnu muziku.

Da nije uobičajeno da se priređuju noćne zabave.

„Društvo uči ljude koji su godinama bivali izbačeni iz njega kako da žive, a u takvim mestima zajedničkog stanovanja oni su uskraćeni za ovu obuku.

„Ispada isto sirotište, samo bez i najmanjeg nadzora.“

Ni sami Marijini štićenici iz sirotišta nisu previše srećni kada se nađu u takvom okruženju.

Jedna od njih, Ljubov (nije htela da kaže svoje prezime, jer se plaši sukoba sa komšijama) žali se da je nemoguće studirati u Njekrasovki.

Neko vreme pre useljenja u stan živela je sa mladićem i nije bila navikla na to.

„Muzika je od jutra do mraka, to iritira. Ti otvoriš udžbenik, a nad glavom urlanje i lupanje.

„Odeš da se žališ, možeš još i da nadrljaš zbog toga“, žali se ona i priseća se kada su joj jednom prilikom zalili stan fekalijama, pošto su komšije mokrile sa prozora.

Ljubov se ne oseća bezbedno kada se vraća sa nastave, pogotovo ako se „parovi“ razvlače do kasno u noć.

Prema njenim rečima mogu da te „uvuku“ u razgovor i da budu agresivni i u ulazu i u dvorištu.

„Dođite uveče“, kaže devojka „i skoro sigurno ćete videti policjski auto koji tuda stalno prolazi“.

Prema mišljenju stručnjaka koji rade u sferi dece bez roditelja, ovakav zajedniči boravak izuzetno je štetan za rehabilitaciju bivših siročadi.

Urbanisti se slažu sa njima.

„Povećanje udela stanova za siročad sa 25 na 50 odsto u jednoj zgradi će najverovatnije otežati socijalizaciju mladih, njihovu organsku adaptaciju kroz integraciju u prirodnu urbanu sredinu“, kaže Mihail Aleksejev rukovodilac Centra za gradsku antropologiju KB Strelka.

„Deca se nađu zatvorena u sopstvenoj društvenoj zajednici, ostaju sama sa problemima, koje će rešavati eksperimentalnim putem, a ne pomoću pozitivnog primera.

„Iskustvo na svetskom nivou pokazuje, da je lakše sprečiti takve situacije nego kasnije rešavati njihove probleme.“

On naglašava da je tema socijalnog stanovanja usko povezana sa pitanjima nejednakosti i segregacije.

Opšti konsenzus urbanista i društvenih istraživača je u tome, da svaka segregacija negativno utiče na društvenu klimu grada, a socijalno stanovanje može biti upravo takvo sredstvo, koje bi olakšavalo mešanje ljudi iz različitih socijalnih grupacija.

Da bi se to postiglo, ljudi različitog porekla, socijalnog i ekonomskog statusa moraju da žive u istoj zgradi ili bloku.

Smatra se da to ima blagotvoran efekat i na urbanu sredinu i na društvenu klimu.

„Koliko god to bilo iznenađujuće za nas, mnogi strani urbanisti se dive ruskim gradovima, u kojima je još od sovjetskih vremena nivo segregacije bio veoma nizak.

„Tome je doprineo i sistem raspodele stambenih jedinica, kada su u istoj zgradi stan dobili i direktor, i inženjer i bravar iz iste fabrike.

„U postsovjetskoj eri, nivo segregacije je prirodno počeo da raste, kako se pojavilo slobodno tržište.

„Ipak, društvena segregacija u Rusiji ostaje na niskom nivou u poređenju sa ostatkom sveta“, dodaje Aleksejevski.“

Pogledajte video: „Moram da podelim tabletu leka za moje dvoje dece“

„Kuće iz vanbudžetske serije“

Norma za oko 25 odsto naseljenosti važi samo za naselja sa više od 10.000 ljudi i to tek od 2018. godine.

Ljudi često pokušavaju da zaobiđu ovo pravilo, kaže Pavel Dmitriev, advokat koji radi na slučajevima nekretnina „za decu iz domova“.

Prema njegovim rečima, nedavno je u Irkutsku počeo da se koristi objekat koji je počeo da se gradi početkom 2018.

Regionalne vlasti su ga kupile pre uvođenja regulativa i i sa ponosom su izvestile da je „dom za siročad“ pušten u rad, i da je više od 200 stanova dato deci bez roditelja.

Dmitriev smatra da je to još jedan način da se zaobiđe zakonodavna norma, i da se obezbedi stanovanje u malim gradovima.

To mogu biti predgrađa velikih gradova koja imaju status samostalne opštine.

I Dmitriev, i predstavnici dobrotvornih organizacija veruju da se to radi u korist izvođača radova i regionalnih vlasti.

„Mnogo je povoljnije kupovati stambeni prostor na veliko u fazi izgradnje, a izvođačima radova je lakše da izgrade čitave zgrade nekakve vanbudžetske serije i da ih obezbede za decu koja su izašla iz domova bez roditelja“, kaže Pavel Dmitriev.

Socijalna geta u provincijama se javljaju prilično često.

Poznati su čitavi disfunkcionalni kvartovi u Njižnjem Tagilu, Njižnjevartovsku, istoj toj Irkutskoj oblasti.

U njemu su vlasti izgradile posebno selo za decu koja su izašla iz sirotišta, na tako nepristupačnom mestu da se posle nekoliko godina u njega zaista niko nije nastanio.

Nema ni posla, ni vrtića, ni bilo kakvih uslova za socijalizaciju.

Prema istraživanju portala „Važne priče“ (koje u Rusiji važe za špijunske medije) i portala „Takvi slučajevi“, samo 15 odsto siročadi u Rusiji koja po zakonu imaju pravo na stanove ih dobije svake godine.

Ostali godinama stoje u redu ili tuže državu.

Istovremeno, u nekim regionima budžet nije ispunjen ni do pola – zbog problema sa nabavkom i izgradnjom stanova, regioni nemaju vremena da procesuiraju novac koji im je dodeljen.

U Omsku su, na primer, pokušali da zamene stanove stambenim sertifikatima, ali sa rapidnim rastom cena nekretnina ništa se ne može kupiti a redovi za stan stoje.

„Da, u Rusiji je takva situacija, bolje je stanovati u getu, nego biti bez stana uopšte“, kaže mentorka Marija Poljanskaja.

„Ako deca izlaze iz doma, a nemaju gde da stanuju, onda je to 100 odsto put nizbrdo.

Međutim, da li ćemo mi pokušati da radimo sve normalno i da ne rešavamo probleme građevinskih kompanija i onih koji se bave nabavkom na račun dece i njihovih beneficija?“.

Aleksandra Čečetkina, generalni direktor projekata Konsultantske kompanije „Strelka“, kaže da se raznolikost i pomešanost smatraju ključnim prednostima modernog gra

„Radni format je kada je jedna stambena zgrada u potpunosti projektovana za socijalno stanovanje, uzimajući u obzir sve karakteristike realizacije i eksploatacije i nalazi se u aktivnom centru gradske sredine, nije isključena iz opšteg života grada.

„Istovremeno, obezbeđena je podela društvenih grupa, a mešanje se vrši u okviru četvrti i okruga.

„Ovo je dovoljno da se sačuva raznolikost koja je potrebna gradu bez narušavanja ličnih granica ostalih stanovnika“, objašnjava ona.

Dakle, prema rečima Čečetkine, u Ficroviji, delu Londona, 30 odsto ljudi ili poseduje sopstveni stan ili ima hipoteku, još 30 odsto živi u iznajmljenim stanovima, još 30 odsto u socijalnim stanovima, a oko 10 odsto ljudi živi u hostelima okruga.

Ako socijalni stanovi počnu da zauzimaju više od jedne ili dve zgrade u nekom kraju, postanu ceo blok ili niz blokova, onda je to već druga krajnost koja podrazumeva nastanak getoizovanog prostora u gradu.

Darina kaže da je često posećivala prijatelje na različitim periferijama Moskve, kao što je Njekrasovka, a onda je prestala.

„Imam običan život, kaže ona, moram da se bavim Milom, uskoro polazimo u vrtić, imam smenski posao, nemam vremena da trpim đubre.

„U početku su mi falile žurke, a onda sam shavtila, da imam svega nekoliko pravih prijatelja, radije ćemo da mirno proslavimo Novu godinu ili odemo u bioskop, nego da satima ločemo pivo i pričamo ni o čemu“.

Jedna od Darininih najboljih prijateljica živi u Njekrasovki i zaista se nada da će se odseliti odatle.

Druga je iz Kurske oblasti.

Ona takođe ima 26 godina, a posle izlaska iz sirotišta nikada nije dobila stan.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]