Šanel Miler: Žrtva seksualnog napada na Stenfordu koji je uzburkao svet

Znate li ko je Emili Dou? Znate li da ju je jedne januarske noći 2015, na Univerzitetu Stenford, Brok Tarner seksualno napastvovao ispred kuće u kojoj je studentsko bratstvo organizovalo žurku. Pronašli su je bez svesti i delimično odevenu blizu jednog kontejnera.

On je dobio kaznu od šest meseci, za seksualni napad na žrtvu koja je bila pod dejstvom alkohola, seksualni napad na onesvešćenu žrtvu i pokušaj silovanja.

Odslužio je tri meseca i dobio trogodišnju uslovnu kaznu, koja ističe ovog meseca. Sudija Aron Perski, koji je kasnije uklonjen s položaja, kao argumente u korist napadača naveo je Tarnerov „uzoran karakter“ i činjenicu da je bio pod uticajem alkohola.

U vestima se tada često isticalo i da je Tarner vrhunski plivač.

Emili Dou je onda objavila izjavu koju je dala pred sudom, a koja je promenila mnogo toga – javio se niz devojaka koje su nekada bile žrtve seksualnog zlostavljanja u kampusu, o čemu se ranije nije pričalo.

• Hiljade Rusa podržalo zlostavljane sestre koje su ubile oca
• Dženi je u glavi stvorila 2.500 ličnosti da bi preživela očev teror

A znate li ko je Šanel Miler? Moguće je da još uvek ne znate. Ona je zapravo ta Emili Dou – to joj je, zbog zaštite identiteta žrtve, bilo ime u sudskim dokumentima.

Evo šta bi trebalo da znate o Šanel.

Ona je apsolvent na katedri za književnost i napisala je knjigu Moje pravo ime (Know My Name). Talentovana je umetnica i volela bi da ilustruje knjige za decu, njeni radovi su nadrealni i – kako ona tvrdi – mračni. Proučavala je i grnčarstvo i stripove, a bavila se i stendap komedijom.

Voli pse. Sebe smatra stidljivom. Poreklo joj je delom kinesko i njeno kinesko ime je Zang Sjao Ša. Lako ju je nasmejati, pametna je i zabavna.

Ona je nečija ćerka, sestra, devojka. Mogla bi da bude neko koga poznajete.

Upozorenje: ova priča sadrži elemente koji mogu biti potresni za čitaoce.

Šanelini memoari su ispunjeni besom zbog onoga kroz šta je prošla.

Zašto ih je uopšte napisala, ako je zbog toga morala iznova da se suoči s bolom, pročita sudske dokumente i izjave svedoka koji joj – sve dotad – nisu predočeni?

Kaže da je osetila obavezu da unese svetlost u tamu kroz koju su prošle mnoge žene.

„Bilo je dana kada sam neverovatno teško ustajala iz kreveta“, tvrdi dvadesetsedmogodišnja Šanel, u rodnom gradu San Francisku.

„Bilo je dana kada zaista nisam videla nikakav put pred sobom. Ti trenuci su bili izuzetno teški. Bilo je strašno. Nisam mogla da crtam, nisam ništa pisala. Želela sam samo da spavam, kako ne bih morala da budem pri svesti. Takav život ništa ne vredi.

„Razmišljala sam o drugim mladim ženama koje su prošle kroz isto. Vidite ih kako se povlače, venu, odvajaju od stvari koje vole. I pomislila sam – zašto, zašto dozvoljavamo da se to dogodi?“

Njen glas je jasan i glasan, ali je prepun emocija i tihog besa, zbog nepravde kojoj su izložene žene širom sveta. Zbog beskrajnog niza drugih ljudi koji znaju kako je to kad si Emili Dou.

„To su mlade, talentovane žene, uzbuđene zbog svoje budućnosti, žene koje mnogo toga imaju da daju i ponude. A onda se ponekad desi nešto ovakvo“, kaže Šanel.

„I one odu kući, ispunjene stidom, koji drže u sebi i on ih izjeda iznutra.

„I onda misle ‘sve bi bilo u redu da sam ostala zatvorena u sobi’, ‘možda će sve biti bolje ako ne progovorim ni reč’, ‘možda ne zaslužujem da budem voljena ili da me neko nežno grli’.

„Apsolutno je nenormalno da dozvoljavamo da se to dešava. Da ih puštamo da gaje negativan stav o sebi. Da ih puštamo da se izoluju od okoline. Umesto da ih privolimo nazad k sebi, da kažemo ne, ti zaslužuješ ispunjen život. Zaslužuješ sjajnu budućnost.“

Šanel u to vreme nije bila student na univerzitetu – već je završila studije. Njena mlađa sestra Tifani je došla kući za vikend i pozvala je da zajedno odu na žurku.

Njena ispovest je proširila priču o silovanjima u kampusu i ona posebno želi da vidi promene na univerzitetu Stenford, gde, na primer, forenzičke analize ne mogu da se vrše u univerzitetskoj bolnici, već žrtve moraju da prevaljuju put od šezdeset kilometara.

„Treba li da se voziš Uberom četrdeset minuta, sa potpunim neznancem, dok si još u odeći koju si nosila za vreme napada? Ili treba da šalješ poruku prijateljici koja ima kola i tako otkriješ informaciju?“

Mnoge žene su progovorile o iskustvima nakon što su pročitale Šanelinu izjavu, ohrabrene da ispričaju svoju priču – u nekim slučajevima prvi put.

Nacionalna mreža za žrtve silovanja, zlostavljanja i incesta (RAINN) – najveća organizacija u SAD koja se bori protiv seksualnog nasilja – objavila je da jedna od šest žena u SAD postane žrtva silovanja ili pokušaja silovanja. Svake 92 sekunde jedna Amerikanka je seksualno napadnuta. U 1.000 seksualnih napada, 995 počinilaca bude oslobođeno.

Pomislite na to pored koliko žena prođete svakog dna. Zatim pomislite na svaku šestu od njih.

„Mi stalno govorimo nešto tipa, o, pa zašto ništa nije rekla. Zašto nije prijavila napad?“, kaže Šanel.

„Zato što ne postoji sistem preko kojeg može da prijavi napad. Zašto bi imala poverenja u nas da ćemo je zbrinuti ako kaže nešto? Moramo učiniti mnogo više kako bismo pomogli preživelima nakon nečeg ovakvog.“

U vreme kada je Tarner osuđen, taj zločin nije opisan kao silovanje – ali zakon se u Kaliforniji promenio i to upravo zbog Šanelinog slučaja.

Sada postoji bezuslovna zatvorska kazna od najmanje tri godine za penetraciju u osobu koja nije pri svesti ili osobu koja je pod uticajem alkohola, objašnjava Alaleh Kjanerči, Šanelina advokatica.

Donet je još jedan zakon kako bi se definicija silovanja proširila na svaku vrstu penetracije („trauma koju doživljavaju preživeli ne može se procenjivati na osnovu toga čime se tačno prodrlo u njih bez njihove dozvole“, tvrdi ona, braneći taj zakon).

Šanel je bila toliko utučena tokom suđenja („sve vreme sam se osećala poniženo i prazno“, kaže ) i šokirana Tarnerovom kaznom da je, kada ju je advokatica pitala za dozvolu da objavi njenu izjavu pred sudom, samo rekla: „Naravno, ako smatraš da će to nešto pomoći“.

Mislila je da će to završiti na nekom lokalnom forumu ili na sajtu lokalnih novina – nije ni sanjala koliki će uticaj izvršiti.

Kada se njena izjava pojavila, a prvi put je objavljena na Bazfidu, pregledalo ju je 11 miliona ljudi za četiri dana i Šanel je primila stotine i stotine pisama i poklona iz celog sveta.

Sve ih je pročitala, izjavivši da su je ona „naučila da budem nežnija prema sebi, pokazala su mi šta predstavljam za te druge ljude“, i dodavši sledeće: „Počela sam da posmatram sebe kroz njih.“

Čak je primila pismo iz Bele kuće – Džo Bajden, potpredsednik, napisao je: „Podarili ste im snagu potrebnu za borbu. Na taj način ćete, verujem, sačuvati živote.“

Pošto je istupila anonimno, prijatelji su joj često prosleđivali izjavu, ne znajući da ju je ona napisala. Šanelin psiholog je znao da je seksualno napastvovana, ali mesecima nije znao da ona stoji iza imena Emili Dou, te ju je pitao: „Jesi li pročitala izjavu žrtve sa Stenforda?“

U sudu se stalno čuju priče poput Šaneline – menjaju se samo imena, mesta, detalji. Zbog čega je baš njena priča tako snažno odjeknula?

„Možda zato što ne preza od najmračnijih delova“, kaže Šanel.

„Gotovo da osetite olakšanje kad neko prihvati vašu tamu, zato što osećate da je to nešto ružno i prljavo što treba sakriti.

„Ako je pokažete, ljudi će se sablaznuti i udaljiti od vas. Bila sam u stanju da iskažem sva ta teška osećanja i otvorim se, izbacim ih iz sebe, a da ne osetim stid zbog toga što sam ih iskusila.“

Pošto je prošla kroz sudski sistem, Šanel je rekla da oseća obavezu da izvesti o svemu, da pokaže ljudima kako je to.

„Znam da sam imala mnoge prednosti, pod znacima navoda“, kaže ona.

„Uradila sam testove u slučaju silovanja [komplet testova za forenzičko prikupljanje dokaza u slučaju seksualnog napada], dobila sam pomoć od policajaca i medicinskih sestara. Dodeljen mi je advokat, imala sam tužioca, imala sam sve ono što se podrazumeva da treba da imate.

„I svejedno sam s velikom mukom i uz emocionalni stres prošla kroz to. Mislila sam: ‘Ako to ovako izgleda, čak i kad ste dobro opremljeni, kako će, dođavola, bilo ko drugi preživeti proces?’

„Osetila sam da je moja dužnost da napišem kako je to kada se nađete između zidova sudnice, bez ijednog prozora, na šta liči vaš unutrašnji pejzaž, kako se osećate dok sedite na klupi za svedoke i napadaju vas tokom tog besmislenog ispitivanja.“

To što piše knjigu omogućilo joj je pristup sudskim dokumentima i hiljadama stranica transkripta koji joj nisu prethodno pokazani.

Dok je povezivala konce osećala je duboki bol, svesna toga šta je sve video i čuo ne samo sud, već i njena porodica i prijatelji.

„Bilo mi je izuzetno teško. Dugo sam to odlagala. Na koncu sam pomislila da naprosto moram sve to da pregledam.

„Čitala bih o Broku i odbrani koja je, korak po korak, opisivala kako mi je skinuo gaćice, gurnuo prste u mene…“, zastala je, a zatim dodala: „Bilo je toliko detaljno, gušilo me je dok sam čitala to ponovno verbalno skidanje odeće sa mene.

„Zamišljala sam da se sve to odvija u sudnici, gde svi samo slušaju i niko ništa ne preduzima. Nisam mogla to da svarim.“

To ju je razbesnelo i izazvalo „samoindukovanu depresiju“, ali ona kaže da je doživela i „sjajan trenutak u kom su svi glasovi iz tih transkripta doslovno bili u mojim rukama“.

„Mogla sam da ih uzmem ili ostavim. Ali svi su oni pripadali meni. Na meni je bio da biram koje reči želim i da ih organizujem kako mi se hoće.

„Velika moć počiva u mogućnosti da iznova posložite priču“, dodaje ona.

Knjiga Moje pravo ime ispunjena je traumom koju je doživela Šanel – od toga da se probudila ne znajući šta se desilo, preko detalja napada koje je čula na vestima, pa sve do toga da je morala sve da ispriča roditeljima i završi potpuno slomljena na sudu.

Kako sama kaže: „Pisanje je način na koji se nosim sa svetom.“

Šanel je odlučila da otkrije ime tek šest meseci kasnije, pošto je 2017. počela da piše knjigu.

Kaže da je teret anonimnosti postao pretežak – 90 odsto ljudi koji je poznaju nisu znali njen drugi identitet.

Prijatelji su i dalje mislili da odlazi na posao od devet do pet. Stoga su joj bivše kolege („moji dobavljači“, kaže uz osmeh) prenosile deliće informacija.

„U početku je bilo važno na taj način se održati, boriti se sa svetom i sačuvati privatnost“, kaže ona.

„Ali s vremenom se osetite veoma uniženo. Mislim da je važno to što mogu da otvoreno živim sa svojom istinom.“

Ranije ovog meseca je očekivala da će dan kada će javno reći da se zove Šanel biti „buran“. Ali zapravo je označio trenutak dubokog mira i snage.

„Ispostavilo se da je to najspokojniji dan koji sam doživela u poslednih četiri i po godine“, kaže Šanel.

„Odjednom sam shvatila da sam uspešno pregurala sve to.“

„Znate, na izricanju presude je pročitao izvinjenje u deset rečenica“, kaže ona. „Meni je to zvučalo generički.

„I navelo me je da se zapitam šta radi naše pravosuđe, jer čemu sve to služi ako on čak ni ne nauči nešto? Da se promenio, mislim da bih mnogo lakše prihvatila takvu presudu.

„Veoma sam zainteresovana za samorazvoj i iskreno me boli to što je toliko zastranio sa tog puta, ali nikad nije prisiljen da se okrene bilo kakvoj introspekciji ili makar sagleda način na koji je uticao na mene.“

Odgovor univerziteta Stenford:

Pozdravljamo to što je Šanel Miler smogla hrabosti da ispriča javnosti svoju priču i duboko žalimo zbog toga što je seksualno napastvovana na kampusu Stenforda. Kao univerzitet, mi nastavljamo da ulažemo i produbljujemo napore da sprečimo seksualno nasilje i na njega efikasno uzvratimo, dok nam je konačni cilj da ga iskorenimo iz naše zajednice.

Najbliža lokacija na kojoj se može izvesti test SART [tim koji odgovara na prijave seksualnih napada] je Veli medikal centar u San Hozeu. Odavno smo se složili da nam je potrebna bliža lokacija i posvećeno radimo na tome da obezbedimo prostor za SART testove u Stenfordskoj bolnici. Okrug Santa Klara, koji vodi program SART, radi na obučavanju dovoljnog broja medicinskih sestara za te potrebe.

Sudija Aron Perski je uglavnom kritikovan zbog relativno blage kazne koju je izrekao Tarneru – i koja je raspirila nacionalnu debatu o tome da li belci iz bogatih porodica dobijaju povlašćen tretman unutar američkog sudskog sistema.

„Privilegija podrazumeva to da on ne mora da se suoči sa sopstvenim delima, kako bi uvideo njihove posledice na nekoga ko nije on“, kaže Šanel.

„Znate, imamo mlade ljude druge boje kože koji izdržavaju mnogo duže kazne za nenasilne zločine, kao što je posedovanje marihuane. To je sumanuto.

„Stalno sam se pitala kada će na red doći prava kazna. Kada će te naterati da odgovaraš za ono što radiš u životu, a ne da se stalno provlačiš, kao da ništa od onoga što činiš ne povređuje druge, pa stoga neće uticati ni na tebe.

„Mislim da me najviše pogađa to što niko ni u jednom trenutku ne sugeriše da je i žrtva živela nekakav život pre nego što se ovo desilo.

„Imamo naše planove i ciljeve, i ne volimo kada nas ovakvo nešto totalno izbaci iz koloseka. A ljudi onda kažu, zašto ga nije prijavila. To je kao da uzgred pitaju zašto nije prestala da radi sve što je radila dotad kako bi se pozabavila nečim što nikad nije želela da je zadesi.“

Tarner je prošle godine pokušao da izmeni presudu, ali njegova žalba je odbijena. Ostaće registrovan kao seksualni prestupnik. Izbačen je sa univerziteta i sada živi s roditeljima u Ohaju.

Na pitanje da li bi volela da Tarner i njegova porodica pročitaju knjigu, ona odgovara: „Ako bi hteli da je pročitaju i iskreno je dožive, to bih podržala. Uvek podržavam saznavanje i dublje razumevanje.

„Ali isto tako sam prihvatila da su njihova dela izvan moje kontrole, da mogu da se usredsredim jedino na svoj put i to kako želim da nastavim njime. Ponajviše želim da moja knjiga bude prisutna kao družbenica.

„Ja je vidim kao nešto što možete da nosite sa sobom dok proživljavate teške trenutke, nešto što stvarno možete da držite u rukama ili čitate u krevetu kasno u noć, kad se osetite usamljeno. Stalno sam razmišljala o tome šta mi je zaista bilo potrebno da čujem dok sam prolazila kroz sve ovo.“

Švedski studenti Peter Jonson i Karl-Fredrik Arnt zauzimaju posebno mesto u njenom srcu, jer su zaustavili napad na nju pošto su videli šta se dešava dok su na bicilkima prolazili pored.

Šanel je posle napada naslikala dva bicikla i spavala je sa tom slikom okačenom iznad kreveta – služila je kao talisman koji je podseća da ipak ima nade.

Kasnije se srela s njima dvojicom na večeri.

„Volim da kažem: ‘Budite Šveđanin’. Založite se za ranjive ljude, uradite ono što možete, pomozite jedni drugima i prođite kroz najcrnje momente skupa s preživelima.

„Mislim da reakcije koje dobijam govore o tome da su ljudi sada spremni da se umešaju i istinski bore za pravu stvar. I to me izuzetno ohrabruje.“

Knjiga je sada otišla u svet i Šanel planira da odluči šta će raditi u narednoj životnoj fazi. Ali to čini s nadom i verom da će dobro u svetu savladati ono zlo.

„U noći kad sam napadnuta istovremeno sam i spasena“, zaključuje ona.

„Desilo se zaista nešto grozno – ali i nešto zaista divno. Kažu da ne treba da upoznate svoje heroje – ali u ovom slučaju mislim da baš treba.“

Na pitanje šta sad namerava, Šanel odgovara: „Želim da napišem knjigu za decu, za njihove sazrele umove i sočna srca, koji još nisu naučili da budu mračni, ozbiljni i sumorni. Proživela sam nekoliko nezgodnih godina, ali ispunjena sam nadom. Osećam kao da moj život svakog trenutka tek počinje.“

Knjiga Moje pravo ime (Know My Name) objavljena je u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu 24. septembra.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]