Muhamed Aldžalil dotakao je srca miliona ljudi kad je sklonište koje je izgradio za mačke Alepa prikazano u BBC-jevom filmu 2016. godine. Kada su grad osvojile snage sirijske vlade, napustio je Alepo, ali sada se vratio i pomaže deci baš kao i životinjama, izveštava Dajana Dark.
Svega nekoliko nedelja nakon što ga je BBC snimio, Mohamed Aldžalil gledao je bespomoćno kako na njegovo utočište za mačke padaju bombe, a zatim dolazi otrovni gas, tokom žestokih finalnih okršaja u Alepu.
Većina od njegovih 180 mačaka je izgubljena ili ubijena. Kao i na hiljade drugih civila, on je bio zatočen u istočnoj polovini grada koju su neprestano bombardovali ruski i sirijski borbeni avioni.
Kako je opsada postajala surovija, selio se iz jednog kvarta u drugi i svedočio nezamislivim scenama razaranja. A opet, sve vreme je brinuo i o nekolicini preživelih mačaka i spasavao ljude ranjene u bombardovanj, vozeći ih u podzemne bolnice.
Kad je grad pao u decembru 2016. godine, iz Alepa je izašao u konvoju automobila. U kombiju je vozio ranjenike i poslednjih šest mačaka iz utočišta.
„Oduvek sam smatrao da je moja dužnost i moje zadovoljstvo da pomažem ljudima i životinjama kad god im je ta pomoć potrebna“, kaže Alaa. „Verujem da će svako ko to radi biti najradosnija osoba na svetu, pored toga što će imati sreće u životu.“
Posle kratkog oporavka u Turskoj, uspeo je tajnim putem da se prebaci nazad u Siriju – povevši sa sobom tursku mačku kao kompanjona – i osnuje novo sklonište za mačke, veće i bolje od prvog, u Kafr Nahi, selu zapadno od Alepa koje drže opozicione snage.
Vratio se na isti sistem sakupljanja sredstava uspešno primenjen u istočnom Alepu, gde su preko Fejsbuka i Tvitera donacije slali ljubitelji mačaka iz svih krajeva sveta.
Ali Alaa je oduvek radio za dobrobit čitave zajednice, baš kao i samih mačaka.
U Alepu, on i njegov tim pomagača kupovali su agregate, kopali bunare i pravili zalihe hrane. Čak i u vreme najžešćeg bombardovanja, držali su deci kurseve nege životinja, da bi kod njih razvili saosećanje. Pored utočišta podigli su i igralište, gde su deca mogla nakratko da pobegnu od onoga što se dešava svuda oko njih.
Novo utočište se proširilo da bi obuhvatilo sirotište, zabavište i veterinarsku kliniku. Alaa i njegov tim podsećaju na malu razvojnu agenciju, pružajući usluge koje vlada i međunarodne dobrotvorne organizacije ne mogu ili ne žele da pruže.
On iskreno veruje da pomaganje deci u staranju o ranjivim životinjama uči tu decu koliko je važno biti dobar prema svim živim bićima i pomaže im da izleče ratne traume.
„Deca i životinje su veliki gubitnici rata u Siriji“, kaže on.
„Odrasli su ti koji se često ponašaju loše.“
Kao dečak koji je odrastao u Alepu, Alaa je oduvek brinuo o mačkama, podstičući drugove da rade isto, iako držanje mačaka i pasa kao ljubimaca nije običaj u Siriji i ostatku arapskog sveta.
Počeo je da radi sa 13 godina, kao električar, ali se bavio i mnogim drugim poslovima – kao moler, dekorater, IT stručnjak, instalater satelitskih tanjira… čak je trgovao i igračkama između Libana i Sirije.
Radio je naporno i naučio kako se završavaju poslovi. „Prašina se u tvojim rukama u zlato pretvorila, Alaa“, imala je običaj da govori njegova majka.
San mu je bio da postane ribolovac kao njegov otac i da radi za spasilačku službu, ali te poslove su dobijali samo oni sa jakim vezama, a veza preko njegovog oca nije bila dovoljna. I tako su njegove prijave za posao bile odbijane godinama.
„Naravno, nikad ne bih poželeo da izbije rat da bi mi se ostvarili moji snovi. Voleo bih da sam mogao da postignem sve to bez patnji kojima sam prisustvovao“, kaže on.
„Bog me blagoslovio stavivši me u poziciju u kojoj mogu da pomognem ljudima tako što ću biti spasilac, ali u najgorim noćnim morama nisam zamišljao rat za svoj narod ili zemlju, ili čak jednu jedinu životinju.“
Tokom opsade Alepa, imao je običaj da posećuje i hrišćanske i muslimanske domove, raznoseći im hranu. Ekstremističke grupe kao što su Džabhat Al Nusra povezana sa Al Kaidom redovno ga je kritikovala, nazivajući ga kaafirom, nevernikom, ali je on uprkos tome nastavljao.
„Naš prorok Muhamed je bio dobar prema svima. On je razgovarao sa svim hrišćanima i Jevrejima. Ja verujem u Mojsija, Isusa i Muhameda, jer su svi oni imali plemeniti cilj. Ja sam Musliman, ali nisam fanatik. Iz vere uzimam samo ono što je dobro i iz čega mogu nešto da naučim“, kaže Alaa.
Uprkos teškoćama koje je proživeo, Alaa je uvek uspevao da očuva neviđen smisao za humor. U novom utočištu, debeli mačor po imenu Maksi kralj marketinga glavni je za sakupljanje sredstava, mameći „zelene poljupce“ u obliku dolarskih novčanica preko naloga na društvenim mrežama.
Alaa nosi majicu sa natpisom „Maksijev rob“, a njegov gospodar mu zamera što previše puši i ne kuva specijalitete. On priznaje sve svoje mane. „Mi se potčinjavamo Maksijevom autoritetu kao vladaru njegovog kraljevstva. Ali čak ni uz Maksijevo vođstvo nije bilo lako pokrenuti novo utočište“, kaže on.
Alaa je preblag u oceni. U oblasti pod kontrolom pobunjenika u kojoj sada živi Alaa vlada polubezakonje, a kad su moćne bande saznale da dobija sredstva za utočište, pokušale su da ga kidnapuju. Više ga nisu bombardovali, ali mu je život i dalje bio u opasnosti.
Pored mačaka, u njegovom novom utočištu ima pasa, majmuna, zečeva, petao koji misli da je mačka i jedan arapski punokrvni konj.
„U Siriji je danas ostalo toliko malo punokrvnih konja da se brinem da mu neću naći kobilu sa kojom će moći da se pari. Planiram da reformišem ulogu tradicionalne sirijske majke i pokušam da mu nađem suprugu, da bi mogao da ima decu i počne ponovo da gradi populaciju punokrvnih konja u Siriji“, kaže Alaa.
Sve životinje imaju imena, koje im uglavnom daje Alaa. Agresivni crno-beli mačor koji je sam došao u utočište, krao hranu i plašio sve ostale mačke dobio je ime Al Bagdadi, po iračkom lideru Islamske države.
„Naravno, ovaj mačak je milion puta bolji od zlog ubice Al Bagdadija, ali to ime mi je palo na pamet zato što se njegov dolazak u utočište poklopio sa dolaskom bandi Islamske države u Alepo“, kaže Alaa.
Krupni riđi mačor dobio je Trampovu frizuru i kršten je imenom Narandžasti predsednik utočišta. Par brzih akrobatskih mačaka dobio je ime Suhoi 25 i Suhoi 26, po ruskim lovcima.
„To su stari avioni, ali su dovoljno efikasni za ono što se od njih traži u Siriji. Uvek smo znali kad Rusi dolaze da nas bombarduju zbog njihovih veoma bučnih motora. Vikali bismo: ‘Pazite! Dolazi Suhoi!'“
Alaa je u Siriji postao nadaleko poznat, a vlada je i te kako svesna njegovih aktivnosti.
Njega je 2017. pozvao zoološki vrt Magični svet, južno od Alepa, i očajnički tražio da nahrani zapuštene lavove, tigrove i medvede – što je on i uradio, uprkos opasnostima koje je podrazumevao prelazak kontrolnih punktova Džabhat al Nusre. Dok je bio tamo, saznao je da ga je preporučio lično sirijski ministar poljoprivrede.
„Bilo mi je smešno da je ministarstvo znalo za nas i prepustilo nam odgovornost za životinje iz zoološkog vrta“, kaže on. „Zoološki vrt Magični svet mi je zadao mnoge glavobolje.“
Alaa je na kraju uspeo da pronađe rešenje za životinje u dogovoru sa dobrotvornom organizacijom po imenu Četiri šape, koja je sredila da se preživele životinje prebace iz Sirije u nove domove u Belgiji, Holandiji i Jordanu.
U novom utočištu on se stara o 105 dece, od kojih su 85 „siročad“ (u Siriji se ova reč odnosi i na decu koja su izgubila hranitelja, baš kao i na onu koja su izgubila oba roditelja). Samo 11 dece trenutno spava u sirotištu, zato što ono još nije dovršeno, ali sva dobijaju obrazovanje, hranu i odeću, za koje Alaa plaća 25 evra mesečno.
Najveća opasnost je nestabilnost u regionu. Ovde sporadično i dalje izbijaju sukobi, zbog blizine granice sa pokrajinom Idlib, koju kontrolišu pobunjeničke grupe u ratu među sobom. Niko ne zna šta će biti u tom delu Sirije i u čijim će rukama on završiti.
„Jednako krivim sve zaraćene strane – bez obzira na to ko su i za šta tvrde da se bore – za ubijanje civila“, kaže Alaa.
„Mi iznova gradimo naše zajednice i moja uloga u tome je da ponovo izgradim svoje utočište za mačke. Prijateljstvo među životinjama je velika stvar i trebalo bi malo više da učimo od njih. Ostaću sa njima šta god da se desi.“
„Čini se da svet ovih dana ne ume da razreši ratove i sukobe. Zbog toga ima toliko mnogo izbeglica u svetu, ali posebno ovde na Bliskom istoku.“
„Ne želim da budem izbeglica. Želim da ostanem u svojoj zemlji, u Siriji. Želim da pomognem ljudima kako god umem i znam.“
Dajana Dark je autorka, zajedno sa Alaaom Aldžalilom, filma Poslednje utočište u Alepu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
