Od promene pola devedesetih godina prošlog veka u ratom razorenoj Bosni, sve do današnjih dana, u državama bivše Jugoslavije, fotograf Aleksandar Crnogorac portretima trans ljudi priča priču o borbi dugoj više od dve decenije.
Sve je počelo u malom klubu u Parizu.
Aleksandar je tada radio kao modni fotograf u Francuskoj i našao se na zadatku daleko od modne piste.
„U tom klubu su se okupljali transvestiti imigranti iz Severne Afrike, mahom muslimani. To je bio moj prvi dodir sa trans zajednicom“, priča Crnogorac za BBC na srpskom.
Sledeći dodir sa trans zajednicom, ovoga puta u Srbiji, usledio je kada je na Fejsbuku počeo komunikaciju sa Helenom Vuković, prvom otvorenom transrodnom pripadnicom Vojske Srbije.
„Jedini kontakt koji sam pre poznanstva sa Helenom imao sa trans zajednicom u Beogradu, bilo je fotografisanje Likane“, priča Crnogorac.
Tada nije znao da je fotografisao trans ženu koja se pojavljuje u čuvenom filmu Dupe od mramora Želimira Žilnika koji je 1995. godine na festivalu u Berlinu osvojio nagradu.
Crnogorac nije znao ni to da će portret Likane iz 2009. deset godina kasnije postati deo izložbe portreta transrodnih ljudi sa celog Balkana.
Snaga i borba
„Ono što najviše cenim kod transrodnih ljudi je snaga. To su ljudi koji su spremni na sve kako bi došli do svoje istine“.
Nakon poznanstva sa majorkom Helenom, koja je 2014. godine započela proces tranzicije kao prva pripadnica Voskse Srbije koja je o transeksualnosti govorila javno, Crnogorac je poželeo da upozna trans zajednicu i van Beograda.
„Bio sam apsolutno fasciniran Heleninom snagom i jačinom. Ona je bila i jeste deo našeg društva i bilo mi je lakšo da prepoznam i sebe i sve nas u njoj“, priča.
Istraživanje je započeo na društvenim mrežama – zanimalo ga je kako transrodni ljudi žive u ruralnim sredinama.
„Mnogo transrodnih ljudi ima želju da pričaju o svom životu. Ali, potrebno je doći do njih, naročito u sredinama van gradova“.
Iako su društvene mreže bile početak istraživanja, doći do nekih ljudi značilo je putovati i po nekoliko dana.
Jugoslavija u malom
Bio je kraj jeseni 2018. kada je Crnogorac stigao u Bjeljinu u Bosni i Hercegovini.
Tek je u gradu saznao kuda treba da krene da bi došao do sledeće stanice – sela u kome živi Brankica Arsenović.
„Brankica ima 86 godina i operisala se davne 1995. godine“, priča Crnogorac i priseća se kako je, došavši u Brankičino selo i išao od vrata do vrata kako bi je pronašao.
Pozvonio je, ali niko nije odgovorio.
„Imao sam jedan dan i odlučio sam da proverim da li je otključano. Srećom, ušao sam u kuću“.
Dva Prajda, gej premijerka, a problemi isti
Parada ponosa u Beogradu: Protest, a ne slavlje
Brankica je nekoliko dana pre toga pala i slomila kuk.
Isto toliko dana, njen prag niko nije prešao.
„Ona je bila oduševljena što uopšte vidi bilo koga“, priča.
Brankičinu priču Crnogorac je ispričao u portretu fotografisanom istog dana, dok je ležala u krevetu.
„Bilo mi je jako važno da fotografišem Brankicu na dostojanstven način“, kaže.
Nakon završetka rata, Brankica je skupivši novac od prodaje zemlje, uspela da stigne do Beograda koji je u tom trenutku bio jedino mesto u regionu u kome su se radile operacije promene pola.
Kada je operacija uspešno završena i kada se vratila u rodno selo, bilo je potrebno nekoliko godina da se stvari vrate u normalnu i da je seljani prihvate kao novu-staru stanarku.
„Nema većeg borca od nje. Iako ne zna šta je aktivizam, bavila se njime celog života“, kaže Crnogorac.
Razlike u medicinskim tretmanima
Nakon dve godine na točkovima, Crnogorac je upoznao ljude iz svih krajeva bivše Jugoslavije.
Iskustva trans ljudi u različitim državama ne razlikuju se mnogo koliko se razlikuju iskustva ljudi iz ruralnih i urbanih sredina, objašnjava.
„Protok informacija je spor u manjim gradovima i selima, a okolina na Balkanu vrlo teško prihvata različitost, pogotovo posle svih radova i nedaća“.
Divnu je upoznao na Kosovu.
Opisuje je kao vedru osobu koja je svakodnevno izložena fizičkom nasilju.
„Sedeli smo u kafiću kada su joj nepoznati ljudi prišli i pljunuli je, uz reči koje nisam razumeo. Međutim, razumeo sam po njenoj reakciji da je to svakodnevni fenomen i da to nije ništa novo“.
Od Skoplja do Zagreba, Crnogorac je zabeležio slične borbe trans ljudi.
„Svuda je prisutno odbacivanje i diskriminacija“, kaže.
Ono što se razlikuje jeste način na koji različite države regiona medicinski brinu o trans zajednici.
„Iako ne kažem da ovde trans ljudi ovde žive lako, Srbija jeste u prednosti, jer država pruža punu psihološku i medicinsku pomoć, što nije slučaj u Zagrebu, Makedoniji ili Bosni i Hercegovini“, objašnjava.
Hormoni i sreća
Stvarajući 34 portreta, Crnogorac je zabeležio borbu i snagu, ali i neopisivu sreću.
„Nikada u životu nisam video veću sreću nego kada je šezdesetogodišnja Elena iz Sarajeva u Beogradu dobila prve hormone i time započela tranziciju“, priča.
Medicinska nega nije jedini izvor sreće.
„Ljudi dugo nisu znali šta im se dešava, nisu imali informacije o trasnrodnosti.
Meni je bilo neverovatno koliko su transrodni ljudi na Balkanu srećni kada upoznaju jedni druge“.
Na otvaranju izložbe početkom februaru u Beogradu okupilo se desetine fotografisanih ljudi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
