Tri devojčice u vrtiću

BBC

Od borbe za odlazak na krojački zanat i maštanju o kocki šećera u vreme Drugog svetskog rata, pa igranja školica i arjačkinja barjačkinja u bezbrižno vreme socijalizma, do pametnih telefona i brzog interneta u 21. veku.

Težina i način život devojčica u Srbiji menjao sa u poslednjih 80 godina, često na bolje, ali i dalje su u neravnopravnijem položaju u odnosu na dečake.

Situaciona analiza dece i adoloscenata u Srbiji za 2019. UNICEFpokazala je da devojčice češće učestvuju u kućnim poslovima od dečaka i isključenije su iz aktivnosti koje dovode do ostvarivanja prihoda.

Jelena Živković, 86-godišnja penzionerka iz Pančeva, odrasla je u zemljoradničkoj porodici – počela je da radi na njivi još kao šestogodišnja devojčica, ubrzo je počeo i Drugi svetski rat, pa joj je, kako kaže, detinjstvo izmaklo pred očima.

„Jako malo sam se igrala kada sam bila dete – nisam imala kad da budem devojčica“, objašnjava ona 80 godina kasnije.

Danas stvari izgledaju drugačije, dečja prava garantovana su Konvencijom o pravima deteta koju je izdao UNICEF, kao i Ustavom Republike Srbije, Zakonom o ravnopravnosti polova i Zakonom o zabrani diskriminacije.

Jedna od njih je i Lena Račić, 15-godišnjakinja iz Pančeva, koja je rano detinjstvo provela u igri sa vršnjacima ispred zgrade, a danas ide u gimnaziju i sanja da postane advokatica.

„Igrali smo žmurke i ćorave bake, gotovo da nisam ulazila u kuću u tom periodu, a omiljene igračke su mi bile, kao i većini devojčica, lutke i barbike“, prepričava ona.

Ujedinjene nacije (UN) počele su da obeležavaju Svetski dan devojčica 11. oktobra 2012. godine kako bi ukazale na potrebe i probleme i poštovanje njihovih prava, navodi se na zveničnom sajtu ove organizacije.

Vesna Vlajić Bogojević, 55-godišnja učiteljica koja je odrastala 70-ih i 80-ih godina u socijalističkoj Jugoslaviji, pamti period u kojem je bila devojčica kao „bezbrižno“ vreme.

Odgajana je u duhu „potpune ravnopravnosti“, prava žena i muškaraca tada su bila izjednačena „čak i više nego danas“, pa je u to vreme bilo lepo odrastati kao devojčica, kaže za BBC na srpskom.

Godine 2020, u Srbiji je bilo 3.538.820 žena, što čini 51,3 odsto ukupnog stanovništva, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku.

Od rata, pa „bezbrižnosti“, do generacija rođenih uz kompjuter

Jelena Živković je imala nepunih sedam godina kada je Drugi svetski rat stigao u Jugoslaviju i jasno ga se seća.

„Pamtim oblake dima tokom bombardovanja, a malo se jasnije sećam kraja rata kada su Nemci napuštali Pančevo i minirali vozove kojima im je do tada dostavljana hrana“, priča ova penzionerka.

Jedna takva eksplozija njoj i njenoj porodici umalo je došla glave.

Njen otac je tokom rata napravio improvizovani objekat u dvorištu koji se tada nazivao trap – bio je ukopan u zemlju, a krov iznad njega bio je napravljen od zemlje, slame i pepela, kombinacije koja se koristila kako krov ne bi prokišnjavao.

Tokom rata i bombardovanja Jugoslavije su se često krili u ovom objektu, a jednom im je očeva konstrukcija spasla živote.

„Kako smo živeli blizu pruge, jednog dana je posle miniranja vozova užareni točak od vagona pao na krov i sećam se da je otac vikao na nas da brzo izađemo napolje – tako smo ostali živi“, objašnjava.

Nemojte biti dosadni i nemojte prekidati igru – glavni su saveti čuvenog pesnika.
The British Broadcasting Corporation

Jelena je bila najmlađe od petoro dece, pa je već sa šest godina pomagala starijima u obrađivanju povrtarskih kultura – dodatni par ruku, makar i dečjih, bio je dobrodošao, a i nije imao ko da je čuva.

Imala je obavezu i da napoji i nahrani stoku koju je njena porodica držala u dvorištu kuće, a ubrzo je njeno zaduženje postala i prodaja kiselog mleka.

„Išla sam sa kantom od nekoliko kilograma i prelazila kilometre – pa od kuće do kuće, dok ne prodam sve“, prepričava Živković.

Zbog toga, kako tvrdi, nije imala mnogo vremena za igru.

Sećanja na dečje dane Vesne Vlajić Bogojević znatno su drugačija.

„Detinjstvo mi je bilo vrlo lepo – društvena atmosfera je bila stabilna, roditelji su često bili kod kuće, što danas baš i nije slučaj“, napominje ona.

„Odrasla sam u Mladenovcu, urbanom okruženju u to vreme, i prava žena i muškaraca bila su izjednačena – čini mi se i više nego danas“, opisuje 55-godišnja učiteljica.

Kako kaže, njena porodica nije bila tradicionalna – otac je radio sve kućne poslove kao i majka.

Devojčice i škole – putovanje kroz vreme

Lena Račić ide u drugi razred gimnazije „Uroš Predić“ u Pančevu gde ima „dobro društvo“ i dovoljno vremena koje sa njima provodi van škole, uglavnom igrajući odbojku.

„Mislim da je moja škola prilično dobra – imamo priliku da svašta naučimo i otkrijemo šta će nas zanimati u budućnosti“, opisuje ona.

„Kod nas u školi nedavno su uveli informatički smer i sada oni koriste kabinete za informatiku, a mi imamo nastavu u drugom kabinetu gde rade samo tri kompjutera“, objašnjava ona.

Još uvek nije sigurna čime će se baviti u budućnosti, ali je najbliža odluci da upiše Pravni fakultet i „cilj joj je da postane advokatica“.


Kako je biti devojčica – iz ugla najmlađih

Dora ima devet godina i ide u treći razred jedne osnovne škole u Beogradu – uživa u rešavanju „zanimljivih“ zadataka, ali joj je ipak „najlepše kad se završe časovi, pa može da se igra sa drugarima u dvorištu“.

Ipak, omiljeno društvo za igru joj je šestogodišnja sestra Aleksandra.

Aleksandra ide u predškolsko i tamo „ima mnogo drugara i može da se crta, a i vaspitačica je baš dobra“.

Kod kuće, sestre se zajedno se igraju sa lutkama ili od lego kockica grade „hotele, dvorce i bolnice“, prepričava Dora.

Gledaju i prenose sportskih događaja sa tatom, a ponekad igraju i Igru memorije, Čoveče ne ljuti se i Monopol.

Aleksandri su, kako kaže, omiljene društvene igre takođe Monopol i Čoveče ne ljuti se, pre svega zbog toga što u tim igrama „uvek može da pobedi tatu“.

Ona bi volela da jednog dana bude kuvarica ili „prodavačica hrane za ljude i životinje“.

„Volim lepo da jedem, a kuvanje mi izgleda zabavno, a od prodaje hrane bi mogla jednog dana da zaradim pare“, objašnjava Aleksandra.

Tako ne čudi što joj je omiljeni poklon koji je dobila, pored knjige Lepotica i zver, mala kuhinja za lutke.

Aleksandra i Dora

Marko Protic
Aleksandra (levo) i Dora (desno) u poseti Beogradskom zoološkom vrtu

Tri godine starija Dora planira da postane arhitektkinja, jer voli da „pravi i gradi stvari“.

„Ranije sam htela da budem i pevačica, volim da pevam – proletos sam se oduševila kada je bila Evrovizija i volela bi da mogu da se prijavim za dečiju Evroviziju“, priča Dora.

Voli da čita knjige za decu poput Pet prijatelja, Hajdi ili Sare Kej, pa bi želela da dobije još neku sličnu knjigu.

Oduševila se setom za čaj za igranje, kao i set za čaj za igranje „super odbojkaškom loptom“ koju je nedavno dobila.

„Volela bih da dobijem i novog papagaja, pošto nam je stari uginuo“, ističe devetogodišnjakinja.

Neke devojčice imaju drugačije planove za budućnost – petogodišnja Hana iz Beograda mašta da postane bibliotekarka.

Kaže da je to želela „oduvek“ i to zbog toga što je biblioteka „lepa i tiha“.

Ova maštovita devojčica najviše uživa u igri sa kućicom za lutke, koje u Haninoj kućici zaista uživaju.

„Tu stavljam lutke i barbike u krevet, odnesem ih u kuhinju ako hoće da ručkaju, a druge gledaju televiziju“, prepričava ona.

To joj je ujedno i nešto najdragocenije što je ikada dobila na poklon, a kaže da bi u budućnosti volela da ima šminku sa ilustracijom Elze, junakinje iz crtanog filma.

Ova petogodišnjakinja voli da ide u vrtić, a tamo pre svega ceni dobru organizaciju i složnost među drugarima.

„Najlepše mi je kad su drugari tu, ali ne ono kad je svađa. Volim kad se složimo šta ćemo da radimo – tamo kuhinja, tamo lego kockice, tamo druge kockice, ovamo crtanje“, dodaje Hana.


Premotavanjem filma skoro 40 godina unazad, dolazi se do perioda kada je u školu pošla Vesna Vlajić Bogojević.

Posle 20 godina rada u prosveti, ona tvrdi da se uslovi u školama do danas nisu mnogo promenili.

„U to vreme su škole bile su ozbiljno opremljene – izuzimajući internet i moderne tehnologije, tadašnje škole imale su sve što i današnje.

„Postojale su ozbiljne sekcije u školama, od umetničkih do sportskih, a privatnih klubova i školica nije bilo tada“, priseća se ova učiteljica.

Poput petnaestogodišnje Lene, i Vesna je želela da postane advokatica, ali su vremena bila pogrešna za ispunjavanje tih ambicija.

„Kada je trebalo da upišem fakultet sredinom osamdesetih došlo je do krize, a u to vreme do sticanja statusa advokata trebalo je završiti Pravni fakultet, pa volontirati tri godine, onda raditi još toliko, pa položiti pravosudni ispit.

„Za moje roditelje je bilo materijalno nedostižno da toliko dugo učim i radim bez plate – tako ti ja upišem Učiteljski fakultet i završim kao učiteljica“, priseća se Vlajić Bogojević.

Školske nedaće iskusila je i Jelena Živković – ono doba za koje se kaže da je najlepše „od kolevke do groba“ za nju počinje 1940, nekoliko meseci pred početak Drugog svetskog rata.

Osnovno obrazovanje stekla je u rodnom Pančevu i tada je trajalo pet godina, ali se zbog rata ono odužilo, pa je Živković tek posle 1945. i oslobođenja mogla da ga završi i upiše gimnaziju „Uroš Predić“ – istu onu koju će mnogo kasnije pohađati Lena Račić.

Međutim, posle nekoliko meseci je naređala loše ocene i rešila da napusti školovanje, prepričava ova penzionerka.

Usledila je pauza, a onda je shvatila čime želi da se bavi – sa 16 godina zamolila je majku da je upiše u zanatsku krojačku školu, po ugledu na stariju sestru.

Zanat je ispekla za tri godine, a nastava se odvijala u kući krojačice koja ih je učila zanatu – učenici su istovremeno bili i šegrti i posluga.

„Sećam se da sam na Veliki petak brisala prozore, plakala sam zbog toga, ali nisam dala da se vidi, jer sam naslutila da me Gospođa, kako smo zvali nastavnicu, tako namerno baca u iskušenje.

„Kada sam došla kući, lagala sam majku da sam pomagala u krojačkim poslovima, skupljala špenadle magnetom i ostalo, jer nisam želela da me ispišu“, priseća se.

Jelena Živković

Jelena Zivkovic
Jelena Živković tokom školovanja u zanatskoj školi – na slici desno stoji sa prekrštenim rukama

U pauzi između dva bloka nastave u školi, Živković je brzo pešačila do kuće kako bi ručala i namirila krave i svinje, pa onda trkom nazad u krojačku radnju.

Šnajderski zanat bio je njen izbor, iako je tokom pedesetih ženama je bilo dostupno da steknu visoko obrazovanje.

„Ja nisam imala znanja za tako nešto, a i bilo je retko da žene u to vreme idu na fakultete, iako je bilo moguće i dozvoljeno“, navodi Živković.

„Ništa nije štrčalo, pa nisam imala šta da poželim“

Epohe u kojima su odrastale dijametralno su različite, pa se i ono za čime su čeznule u detinjstvu prilično razlikuje.

Pred sam kraj Drugog svetskog rata, Jelena Živković nije imala mnogo, pa je i kocka šećera često bila nešto o čemu je maštala.

Za nemačkom vojskom koja se povlačila, ostajali su ponegde sanduci sa hranom, a njen otac je jednog dana pronašao jedan koji je bio „pun šećera i čokolade – koji su u to vreme bili retki i dragoceni“, kaže ona.

„Morao je da zakopa taj sanduk, jer je mogao da ode u zatvor ako bi Nemci ili kasnije Rusi našli to kod nas u dvorištu.

„Molila sam majku da mi da malo šećera, a ona je govorila da nemamo. Onda sam glasno rekla da sam videla oca kako ga zakopava – mogla sam tako i da mu dođem glave“, priseća se sa osmehom.

Korona virus i đaci: „Želimo da ostanemo u školskim klupama“
The British Broadcasting Corporation

Neće zaboraviti „lutku od kaučuka“ sa kojom se igrala kao vrlo mala, dok joj je kasnije za srce prirasla „lopta koju je dobila od oca“.

Gimnazijalka Lana Račić je devojčica koja je imala, kako kaže, lepo detinjstvo.

Seća se da je kao mala dobila igračku mačka koji priča i to opisuje kao „najdraži poklon iz detinjstva“.

„Sada se obradujem kada dobijem neku knjigu“, dodaje ona.

Tokom odrastanja u socijalističkoj Jugoslaviji, Vesna Vlajić Bogojević nije imala osećaj da joj bilo šta nedostaje.

„Bili smo poprilično materijalno uravnoteženi u to vreme i nije bilo često da neko ima nešto što drugi nemaju u tom smislu.

„Kada nemaš nešto da štrči što možeš da poželiš, onda i nemaš preterane želje“, zaključuje ova učiteljica.


Šta kažu zvanični podaci

Ukupan udeo mlađih od 15 godina u Srbiji je 14,3 odsto, navodi se u izveštaju Republičkog zavoda za statistiku (RZS) u kojem ne piše kakav je odnos zastupljenosti polova u toj kategoriji.

U prošloj školskoj godini ukupno je 216.570 dece pohađalo je predškolsko vaspitanje i obrazovanje, a među njima je bilo 104.871 devojčica, odnosno 48,4 odsto, saopštio je RZS.

Niže razrede osnovnih škola u Srbiji 2019. pohađalo je ukupno 260.507 učenika – devojčice su činile 48,4 odsto, dok je u više razrede išlo ukupno 267.327 đaka, od čega je bilo 48,7 odsto devojčica, pokazuju podaci koje je prikupio UNICEF.

Iz UNICEF-a ukazuju i na neke od izazova sa kojima se suočavaju deca i, posebno devojčice.

Oni kažu da je 42 odsto devojčica mlađih od 14 godina bilo izloženo nasilnim metodama disciplinovanja kod kuće, dok 57 odsto devojčica iz romskih naselja stupi u brak pre navršene 18. godine, a gotovo 18 odsto njih to učini pre 15. godine.

Kada je obrazovanje devojčica iz romskih porodica u pitanju, srednju školu pohađa 15 odsto devojčica iz naselja koja pretežno naseljavaju Romi, pokazuju podaci UNICEF-a.

Situaciona analiza dece i adolescenata u Srbiji za 2019. godinu koju je uradio UNICEF pokazala je da devojčice češće učestvuju u kućnim poslovima od dečaka i isključenije su iz aktivnosti koje dovode do ostvarivanja prihoda, pa im je na taj način „uskraćena određena dimenzija radne socijalizacije“.

Devojčice su i najčešće žrtve trgovine ljudima među decom sa 75 do 95 odsto udela, dodaje se u ovom dokumentu.


Igre za devojčice – nekad i sad

Deca su tokom sedamdesetih i osamdesetih smišljala su i igrala igre poput arjačkinje-barjačkinje, školice i preskakanja lastiša, priseća se Vesna Vlajić Bogojević.

„Važno je bilo provoditi vreme napolju – često sam se igrala i sa dečacima, pa su se na repertoaru našle mnoge ratničke i izviđačke igre“, prepričava ona.

Vreme u kojem odrasta petnaestogodišnja Lena Račić znatno je drugačije – brzi internet i računar ima „od kad zna za sebe“, a u trećem razredu osnovne škole dobila je i pametni telefon.

Ipak, nikada nije provodila previše vremena igrajući virtuelne igre, već je više uživala napolju.

„Kada sam bila mlađa, imala sam ogromno društvo u kraju i mnogo nas se skupljalo ispred zgrade – igrali smo žmurke i ćorave bake i gotovo da nisam ulazila u kuću u tom periodu“, kaže.

Od igračaka je najviše volela barbike, ali se seća i da je obožavala i da igra domine.

„Sada slobodno vreme uglavnom provodim tako što igram odbojku sa drugarima“, dodaje.

Tokom četrdesetih i pedesetih godina 20. veka, odbojka nije bila popularna u Jugoslaviji, pa su Jelena Živković i njeni prijatelji smišljali igre za koje je više bila potrebna mašta.

Jednu od omiljenih nazvali su kobasice i oruđe za igru bili su polomljeni crepovi kojih je tokom i posle Drugog svetskog rata bilo u izobilju.

„Ređali smo ostatke od crepova u visinu i onda sa pet metara gađali jedni drugima te kule koje smo nazvali kobasice.

Kad porušiš nekome crepove, onda ti postaješ kobasičar i moraš brzo da gradiš novu kulu, kaže ova penzionerka.

„Današnja deca žele uvek nove igračke, druga su vremena – nama je bilo dovoljno da nas puste da se igramo bilo čega i bilo kako“, zaključuje Živković.


„Moj jedini cilj je da završim školu“
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.