Mustafa Šaćirović sve do ove godine nije želeo da govori o ubistvima koje je video u izbegličkoj koloni iz koje je 11. jula 1995. godine uspeo da pobegne i spase se iz Srebrenice koju je zauzela Vojska RS pod vođstvom Ratka Mladića.
Sada je odlučio da to uradi govoreći javno, pred više od hiljadu učesnika Marša mira, koji su i ove godine, prepešačivši više od 100 kilometara, odali počast ubijenima u Srebrenici u julu 1995.
Njegov govor deo je „istorijskih časova“ koje su ove godine na Maršu mira održali oni koji su 1995. godine preživeli genocid.
„Nisam želeo da pričam o onome što sam video. Ali, dođe vreme kada osetite potrebu da kažete istinu i sve ono što se skupljalo u vama“, kaže.
Ove godine u Srebrenicu, u kojoj više nema nikoga, stigao je iz Portlanda u Sjedinjenim Državama.
Nije jedini.
Marš mira i ove godine okupio je oko 6 hiljada ljudi iz svih krajeva sveta.
Šaćirović se u američku državu Oregon preselio još 2000. godine, jer u gradu u kome je uspeo da osnuje porodicu više nije video nikakve šanse.
„Rat je uradio svoje. Nije bilo perspektive, ni za mene, ni za moju decu“, priča.
Miran marš stazama strahote
Staze kojima je izbeglička kolona krenula pre 23 godine, do ovog jula nisu bile dostupne za pešačenje.
Otklanjanje mina završeno je tek dve decenije i tri godine nakon rata i prokrčilo je put za Šaćirovića i još 6 hiljada učesnika marša.
Šaćirović se spremao da „istorijski čas“ održi na ozlaglašenoj Bukvi, delu izbegličke rute na kome se dogodio jedan od najsvirepijih napada.
U tome nije uspeo jer su jaka kiša i magla brda iznad Srebrenice i ove godine ostavile nedostupnim za učesnike marša.
Oko hiljadu ljudi njegov govor čulo je Kameničkom brdu.
„Tada se nisam bojao, ali sad se bojim“
Više od 8 hiljada ljudi ubijeno je u Srebrenici 1995. godine u genocidu kakav nije zabeležen od Drugog svetskog rata.
Šaćirović je neke uspeo da spase.
„Najteže mi je bilo kada sam se probudio jutro posle napada i video utrobe ljudi kako vise sa krošnji“, kaže.
Sa preživelima je i bilo najteže, priseća se.
„Sa mrtvima je bilo lako. Vidiš da ne možeš ništa, a ranjenima ne znaš kako da pomogneš“.
Dunja Mijatović: „Srebrenicu ne smemo da zaboravimo“
Srebrenica pred godišnjicu masakra
Slike ranjenika kojima je pomogao kako je mogao, a koje kasnije više nikada nije sreo, sa sobom nosi svuda.
„Mene je sada strah, tada me nije bilo strah. Tada nije bilo vremena za strah, borili smo se za goli život“.
Da rat niko nije želeo, kaže, ističe stalno.
„Ni Srbi ni Bošnjaci nisu hteli rat. Mog brata od strica spasio je, sada haški osuđenih, Momir Nikolić. Bili smo komšije“.
Sunce nad Srebrenicom, mesec nad Potočarima
Magla, blato i kiša otežali su svaki korak prvih šezdesetak kilometara koje su učesnici marša koji je krenuo iz mesta Nazuk prešli u prva dva dana.
Nakon oko hiljadu intervencija timova za prvu pomoć, pešake je pred Srebrenicom dočekalo sunce.
Kada se, nakon istorijskog časa, kolona pešaka spustila ka Memorijalnom centru u Potočarima, sa poslednjima u kolona počeli su da pristižu i učesnici Marša koji su na malo kraći pohod, ali sa istim ciljem, krenuli drugim putevima.
Zajedno sa biciklistima, bajkerima i trkačima, do Potočara su stigli i ultramaratonci iz Tuzle i još nekoliko gradova.
Treći put za redom, 135 kilometara, od Tuzle do Potočara, pretrčali su ultramaratonci koje je organizovao Dževak Malkić.
„Mi smo sportisti. Želeli smo da na svoj način odamo počast“, kaže.
Marš mira završen je pre mraka i unošenja tabuta sa posmrtnim ostacima identifikovanih žrtava u Memorijalni centar.
Ove godine biće sahranjeno 35 ljudi.
Najmlađa žrtva ubijena 1995, imala je 16 godina.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
