Srpski u dijaspori – Od srpskih škola do interneta

Zajedno sa strancima željnim da nauče srpski, deca iz dijaspore jul i avgust često provode u kampovima srpskog jezika u Srbiji. Ali, kako jezik uče kada nisu u zemlji?

„Imate dve grupe dece – sveže odseljene, čiji su roditelji zaposleni u inostranstvu. Ta deca su pohađala školu u Srbiji i nastavljaju u srpskim školama u inostranstvu. Druga grupa su deca koja su rođena u dijaspori“, objašnjava Nataša Milićević – Dobromirov, direktorica Centra za srpski jezik i kulturu Azbukum.

Nema preciznih podataka o broju Srba koji živi u dijaspori, ali se procenjuje da ih ima oko četiri miliona.

Porodica Jelenković se, iz Srbije u Sjedinjene Države, iselila pre više od 15 godina. Aleksandra, Mila i Nikola rođeni su u Čikagu.

Deca u dijaspori srpski, osim u dopunskim školama, uče i u školama pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi, gde se osim jezika, uče i o istoriji, kulturi i tradiciji.

Aleksandra, Mila i Nikola tečno govore srpski, iako nisu pohađali nijednu od navedenih škola.

Maternji ili strani jezik?

I direktorica Centra za srpski jezik i kulturu Milićević-Dobromirov deo života provela je u dijaspori. Devedesetih godina napustila je Srbiju i školovanje nastavila u Velikoj Britaniji – tako je nastao Centar za srpski jezik i kulturu.

„Prijatelji stranci su me tih devedesetih pitali gde bi mogli da nauče srpski, a ja nisam znala šta da im kažem“, kaže.

Više od dve decenije kasnije, iz udžbenika koja je Milićević napisala zajedno sa saradnicima uči hiljade studenta.

Udžbenici srpskog kao stranog jezika napravljeni su po uzoru na udžbenike stranih izdavača, prvenstveno engleskog govornog područja i razlikuju se od udžbenika koji se koriste u dopunskim školama u dijaspori.

Da li je ćirilici potrebna zakonska zaštita

Privatne škole: vrhunsko obrazovanje ili plaćene diplome

„Deca u dijspori su u nezavidnom položaju“, smatra Milićević.

Za većinu dece rođene van Srbije, koja pohađaju škole na jezicima država u kojima žive, učenje srpskog kao maternjeg jezika nije jednostavno.

U dopunskim školama Ministarstva prosvete koje postoje duže od četiri decenije u zemljama u kojima se procenjuje da živi najveći broj Srba, srpski se uči kao maternji jezik, a pored jezika izučavaju se i predmeti Moja domovina i Osnove kulture srpskog naroda.

Deo dece koja žive u dijaspori upravo se na tim časovima prvi put susretne sa ćirilicom koja je, za mnoge od njih, potpuno novo pismo.

Ćirilica i padeži

„Sve zavisi od roditelja. Obično na početku traže malo više latinice jer su svesni da će im tako biti lakše da savladaju“, kaže Miljana Mitrović, profesor engleskog i srpskog za strance i direktorka nastave u školi jezika u Beogradu.

Mitrović već deset godina organizuje letnje kampove učenja srpskog jezika za strance i decu iz dijaspore.

Kampove jezika koji uključuju i vannastavne aktivnosti upoznavanja Beograda, pohađa najviše tinejdžera i studenat iz dijaspore, ali i sve više đaka osnovnih škola.

„Uglavnom dolaze deca čiji su roditelji srpskog porekla i koja na naše veliko iznenađenje imaju 12 godina, a ne znaju ni reč srpskog“, kaže Mitrović.

Roditelji decu šalju u kampove jer žele da ona progovore srpski.

„Radili smo i na latinici i na ćirilici, ali im rad na ćirilici bude težak“, kaže Marina Tedić, profesorka engleskog i srpskog za strance koja radi na letnjim kampovima.

Mitrović objašnjava da ćirilično pismo deca često dožive kao novi jezik.

„Imali smo decu iz Kanade i Dubaija – dolaze iz dva različita sveta, dve potpuno različite kulture. Za njih, ćirilica je novi jezik“, kaže.

Deo roditelja se slaže da je učenje srpskog isključivo na ćirilici problematično.

„Često nam kažu da su pokušali u školama srpskog u inostranstvu, ali se tamo uči na ćirilici i deca odustaju“, kaže Mitrović.

Osim ćiriličnog pisma, deci iz dijaspore najteže padaju padeži, dok izgovor deci, za razliku od odraslih koji se prvi put suočavaju sa srpskim, ide mnogo lakše.

„Dok odrasli ne razlikuju slova č i ć, deca to odmah savladaju“, kaže Mitrović.

Letnji kampovi, babe i dede

Želja roditelja koji decu upisuju na letnje kampove, uglavnom je da nakon intenzivnog kursa i izloženosti srpskom jeziku, deca progovore srpski.

„Sa obzirom na to da roditelji govore srpski, pravilo je da deca, iako su na početnom nivou, mnoge stvari razumeju, iako ne mogu sve da izraze“, objašnjava Tedić.

Polaznici su najčešće deca iz mešovitih brakova koja retko komuniciraju na srpskom, već koriste jezik zemlje u kojoj žive, svoj maternji.

Za razliku od njih, deca u dijaspori koja žive u porodicama u kojima su oba roditelja iz Srbije, srpski jezik „pokupe“, objašnjava Mitrović.

Svo troje dece porodice Jelenković iz Čikaga progovorila su na srpskom, iako im je sada engleski maternji jezik.

„U kući govorimo srpski. Nisam očekivala da će tako brzo da nauče engleski i počnu da govore na engleskom međusobno kod kuće“, kaže Dragana Jelenković.

Najstarija ćerka Aleksandra srpski govori tečno iako nije pohađale časove srpskog.

„Tu su bake mnogo pomogle. Dolazile su često u posetu i, kako ne znaju engleski, sa decom su razgovarale na srpskom. Tako svo troje sada pravilno koriste padeže“, objašnjava Jelenković.

Ima tri godine i koeficijent inteligencije 171

Generacija 1999: Čudo od deteta, 19 godina kasnije

„Sarmice“, to je jedna od prvih reči koje je sedmogodišnji Nikola naučio.

Svaka poseta porodici u Srbiji je dragocena za vežbanje jezika, objašnjava Dragana.

„Kada sam prvi put posetila Srbiju bila sam toliko mala da nisam ni razmišljala o jeziku. Znam da nije bilo teško i da sam se sa svima sporazumela. Poznavanje još jednog jezika mi pomaže da lakše naučim treći – španski, koji sada učim u školi“, kaže petnaestogodišnja Aleksandra.

Ipak, bez česte upotrebe, srpski često ostaje na početnim nivoima.

„Nikola se igrao sa decom na ulici u Srbiji. Igrali su žmurke i došao je red na njega da broji. Sve je išlo kako treba do broja pet, a onda je ubrzao i na kraju prosto preskočio brojeve koje nije znao“, kaže Jelenković.

Učenje na internetu i nedostatak materija

„Kada se srpski uči kao strani, potpuno se drugačije pristupa učenju, i udžbenici su drugačije koncipirani – nalik su na udžbenike za učenje engleskog jezika stranih izdavača“, kaže Mitrović i objašnjava da je program letnjeg kampa namenjen učenicima kojima srpski nije maternji jezik.

Za učenje srpskog kao stranog, nažalost kažu, nema dovoljno nastavnog materijala.

„Nemamo deset različitih udžbenika kao kod drugih jezika niti mogućnost izbora. To je jedina mana. Ali, pošto predajemo i druge jezike, pravimo svoje igre i dodatne aktivnosti“, kaže Tedić.

Deca na ovom letnjem kampu, ali i u privatnim školama širom zemlje i sveta, srpski kao strani jezik uče iz udžbenika Centra za srpski jezik i kulturu Azbukum.

„To su jedini udžbenici koji sada postoje. Nažalost, nema mnogo udžbenika i izdavača, a interesovanje raste“, kaže Mitrović.

Učenje jezika na internetu još jedna je opcija, ali vlasnici privatnih škola kažu da su tu glavni đaci – odrasli ljudi.

Programi za učenje jezika onlajn olakšali bi učenje srpskog, iako su tek u začetku, slažu se mnogi koji se bave podučavanjem.

„Ko god je otišao trbuhom za kruhom iz Srbije, obično nema vrmena da dva puta nedeljno vodi decu na časove srpskog i druženje sa decom poreklom iz Srbije“, kaže Milićević i objašnjava da centar na čijem je čelu razvija program za učenje srpskog kao stranog jezika na internetu.

„Ne treba potcenjivati nostalgiju koju oseća većina koji živi u dijaspori. Ona je često veliki pokretač u učenju jezika“, kaže.