društvene mreže

BBC

Mnogi do pre nekoliko godina nisu ni čuli za reč „neurodiverzitet“, ali ovaj izraz – koji se koristi da bi opisao široke i raznovrsne različitosti koje mogu da se pronađu u ljudskom mozgu – sada je ušao u opšti rečnik.

Društvene mreže poput Klabhausa, Tvitera i TikToka odigrale su ključnu ulogu u toj promeni.

One su pružile preko potreban prostor u kom ljudi mogu da razgovaraju o neurološkim razlikama.

Štaviše, društvene mreže su mnogima pomogle da dobiju dokaz koji im je bio potreban da bi shvatili da su neurodivergentni.

To je bilo naročito korisno tokom pandemije, kad su ljudi sa drugačijim mozgom uspeli da pronađu zajednice i ljude na internetu sa kojima mogu da se poistovete.

Šta je, dakle, neurodiverzitet?

Neurodiverzitet je prihvatanje da mozak može da funkcioniše na drugačije načine i da su te razlike prosto prirodne varijacije u ljudskom mozgu.

„To je samo način da se opiše da se naši mozgovi razlikuju i, baš kao i kod svakog drugog ljudskog bića, nećete biti dobri baš u svemu“, kaže doktor Lorens Feng, direktor projekta neurodiverziteta na Univerzitetu Stenford.

Doktor Feng smatra da nekim ljudima može biti teže da priznaju ili prihvate razlike koje se odvijaju u mozgu.

„Rodni diverzitet je nešto što se lako prepoznaje, baš kao i rasni etnički diverzitet, jer se lako vidi.“

„Ali neurodiverzitet je nešto što se najčešće ne vidi.“

Ljudi koji su neurodivergentni mogu da imaju varijacije kognitivnih različitosti kao što su autizam, hiperaktivni poremećaj nedostatka pažnje (ADHD), disleksiju ili dispraksiju.

Rach Idowu

Courtesy of Rach Idowu
Rejč ima nekoliko oblika ADHD, koji se manifestuju na različite načine

Postoje tri glavna oblika ADHD-a i njihove posledice mogu da variraju od osobe do osobe.

Njegova dijagnoza često se postavlja još u detinjstvu, ali sve više odraslih osoba takođe otkriva da ima ovu vrstu neurodiverziteta.

Rejč Idovu je blogerka i vlasnica jedne kompanije, koja ima više oblika ADHD-a.

„Tip pažnje kod ADHD-a znači da ispoljavate simptome ili osobine kao što su lako gubljenje pažnje ili neposvećivanje pažnje detaljima, prokrastinacija, loša organizovanost ili loša radna memorija“, kaže ona.

„Hiperaktivno impulsivni tip ADHD-a ispoljava osobine impulsivnosti i lakog upadanja u reč ljudima.

„Ja imam kombinovani tip, što znači da posedujem oba.

„Takođe sam veoma kreativna i dobra u rešavanju problema“, dodaje.

Iskustva među neurodigvergentnima mogu da variraju.

Neki su možda osetljivi na okruženja koja izazivaju preopterećenost čula.

Drugi mogu da obrađuju informacije na drugačije načine, dok treći možda ne umeju da čitaju izraze lica ili imaju poteškoća u razlikovanju brojeva i reči.

Pokret neurodiverziteta

Prema „Neurodiverzitetu na poslu“, neurodivergentnim se smatra oko 15 do 20 odsto globalne populacije.

Tokom devedesetih, postojao je pokret koji je ukazivao na neurodiverzitet i podržavao inkluziju svih ljudi sa mogućim neurodiverzitetom.

Džudi Singer, australijska sociološkinja, skovala je izraz „neurodiverzitet“ u tezi iz 1998. u kojoj je promovisala jednakost i inkluziju „neuroloških manjina“.

Danas se neurodiverzitet doživljava kao pokret za socijalnu pravdu i stekao je mnogo veću pažnju najvećih medija.

Istraživanje i edukacija sve su važniji za to kako se doživljavaju neki invaliditeti i neurološka stanja.

Rosie Thomas

Courtesy of Rosie Thomas
Rozi je dijagnozu ADHD-a dobila kao odrasla, tokom pandemije Kovida-19

Poteškoće oko dijagnoze

Ovaj sve masovniji pokret pomogao je da se ukaže na neurodiverzitet, ali mnogi ljudi se i dalje muče da dobiju dijagnozu i podršku.

Rozi Tomas je tridesettrogodišnjakinja koja živi u Berlinu.

Dijagnoza ADHD-a postavljena joj je 2020. godine tokom pandemije kovida.

Nakon toga odlučila je da postane instruktorka koji radi na podršci ljudima kao što je ona.

„Tri decenije sam bukvalno mislila da sam nešto poput potpunog Marsovca. Mislila sam, niko drugi nije kao ja“, kaže ona za BBC.

„Odlazila bih kod psihijatra koji bi mi govorio da su sve te stvari sa kojima se borim samo simptomi depresije. Znala sam da nisam depresivna, a sada znam da su to bili primeri izvršne disfunkcije.“

Izvršna disfunkcija odnosi se na dijapazon kognitivnih, emotivnih i bihevioralnih poteškoća koje se često javljaju posle povrede čeonog režnja mozga.

Rozi je na TikToku gledala snimak žene u četrdesetim sa ADHD-om kako navodi simptome koji su bili poznati Rozi.

Ona je guglala „ADHD kod odraslih žena“ i otkrila da se uklapa u većinu navedenih karakternih osobina.

Potom je samoj sebi postavila dijagnozu ADHD-a.

„Čitala sam o tome i plakala. Bilo je to kao da čitam vlastiti dnevnik.“

Doktor Feng kaže da proces dobijanja formalne dijagnoze umnogome varira širom planete i ume da bude veoma skup, zbog čega mnogi ljudi ne polaze tim putem, mada upozorava da postoje brojne koristi od traženja profesionalne pomoći.

„Mislim da bi potencijalni razlog za brigu mogao da bude to što ponekad postoje internet stranice koje postavljaju dijagnozu ljudima na osnovu kriterijuma, a dijagnoza sa neke od njih nije baš tako jednostavna“, kaže on.

„Na primer, ljudi na spektru autizma ponekad ispoljavaju stereotipno ponašanje kao što je repetitivno, a to onda može lako da se pomeša sa opsesivnim ponašanjem kod opsesivno-kompulzivnog poremećaja.

„Ako imate pogrešnu dijagnozu, onda vi praktično krećete pogrešnim putem i zato je od veće pomoći ako sumnjate, ili ako neko sumnja, da dijagnozu dobijete od neurološkog stručnjaka.“

Lyric Holmans

Courtesy of Lyric Holmans
Lirik je pokrenuo hešteg kako bi ohrabrio ljude da potsavljaju piitanja o ljudima sa neurodiverzitetom

Podrška na društvenim mrežama

I dok mnogi imaju problema da dođu do podrške preko tradicionalnih medicinskih kanala, mnogi poput Rozi okreću se društvenim mrežama za pomoć.

Lirik Holmans je tridesetpetogodišnji autistični bloger i jutjuber iz Teksasa.

Kako navodi, da je autističan otkrio je sa 29 godina i to u zajednicama na društvenim mrežama.

Pokrenuo je hešteg na društvenim mrežama #AskingAutistics da bi pomogao ljudima da lakše postavljaju pitanja o autizmu.

Lirik veruje da je taj hešteg važan, jer ljudima omogućuje da pitaju one sa iskustvom života sa autizmom sve što žele da znaju.

„Identitet je nevidljiv, naročito ako nemate rečnik kojim možete da objasnite to iskustvo“, kaže on.

„Veoma je teško kvantifikovati ta iskustva ako ne postoji zastupljenost ljudi kao što ste vi.“

Lirik misli da su društvene mreže u velikoj meri olakšale pronalaženje drugih sa kojima možete da se poistovetite.

„Vi postavite pitanje i znate da će vaši pratioci početi da razgovaraju među sobom i da dele stvari i pomognu jedni drugima da zatraže pomoć.“

Teže je ženama

Iako društvene mreže olakšavaju ljudima da nađu pomoć, i dalje je manje verovatno da će žene dobiti dijagnozu.

Lekarima i stručnjacima za mentalno zdravlje često promaknu njihovi simptomi.

Kad se ljudi testiraju na autizam, doktor Feng navodi da „muškarci obični iskazuju stereotipnije ponašanje, više repetitivnog ponašanja“

„To se ređe viđa kod žena, i to je jedna stvar koja čini da je muškarce mnogo lakše primetiti.“

Istraživanje doktora Fenga pokazalo je da se kod žena na spektru mnogo više „kamuflira“ nego kod muškaraca.

Dr Fang

Courtesy of Dr Fang
Doktor Lorens Fang sprovodi pionirska istraživanja u oblasti neurodiverziteta na Univerzitetu Stanford

Kamufliranje ili maskiranje je upotreba raznih strategija kako bi se maskirale karakteristike autizma i kompenzovale poteškoće u društvu koje se povezuju sa autizmom.

Ove strategije mogu da se primenjuju svesno ili ne.

Kad je u pitanju ADHD, on kaže da ima mnogo više žena koje su tip nepažnje i mnogo više muškaraca koji su hiperaktivni nametljivi impulsivni tip.

„Ako vaš rad na školskim časovima prolazi i samo ste ćutljivi, onda nastavnici ne mare, misle da je s vama sve u redu“, navodi Feng.

„Hiperaktivni impulsivni đaci su ‘oni koji prave probleme’ i zato uvek budu primećeni.“

Stigma

Iako je možda teže postaviti dijagnozu ženama, postoji i stigma oko priznavanja i otvorenog razgovora o neurodiverzitetu.

Rejč kaže da su je, nakon što je javno obelodanila da je neurodivergentna, kontaktirali brojni ljudi iz svih krajeva sveta.

Pored toga što je dobila mnogo poruka od žena, javilo joj se i mnogo crnaca koji su joj rekli da misle da su neurodivergentni.

„Nekim ljudima je veoma neprijatno i sramota ih je zbog stigme koja prati ADHD.“

„Išla sam na konvenciju Komikon prošle godine i govorila sam na bini, a posle toga mi je prišla osoba za koju mislim da je u četrdesetim i rekla mi: ‘Dobila sam dijagnozu nakon što sam čitala vaš blog, ja sam autistična’.“

I Rejč je dobila dijagnozu tokom pandemije i otkrila da su društvene mreže važna alatka u izlaženju na kraj s tim.

Tražila je da joj se jave svi oni koji se takođe muče tokom pandemije zbog neurodiverziteta i reakcije su bile neverovatno validirajuće.

„Bilo je mnogo ljudi, muškaraca, žena, svih godišta, koji su tokom pandemije otkrili da imaju ADHD.

„Ja sam tada imala 26 godina i zapravo je u dokumentarcu koji sam gledala na Netfliksu bio jedan odrasli čovek koji je govorio o tome koliko se muči sa ADHD-om i on je govorio o tome koliko su mu lekovi za ADHD izmenili život.“

Simone Biles

Getty Images
Olimpijska gimnastičarka Simon Bajls govorila je o iskustvu sa neurodiverzitetom

Pozitivni izgledi

Ono što pokret za neurodiverzitet promoviše je samopomoć.

Zato što se svest o nezi mentalnog zdravlja povećala poslednjih godina, više se razgovara o zdravstvenoj nezi koja važi i za neurodivergentne, i to bi mogao da bude faktor zašto su društvene mreže toliko uspešne kao dijagnostička alatka.

Doktor Feng se slaže da je došlo do velikog napretka u načinu na koji se postavljamo prema ovim stanjima.

„Mislim da je jedna od stvari koja je definitivno drugačija u odnosu na period od pre 20 godina kad se društvene mreže nisu koristile taj da se smanjila stigma koja prati mentalna i neurodivergentna stanja.“

Svako sa kim je BBC razgovarao ispričao je u kolikoj meri su svest i razumevanje njihovog stanja pomogli da im se unapredi kvalitet života.

Nekoliko istaknutih ličnosti takođe je govorilo o vlastitim dijagnozama.

Preduzetnik Ilon Mask otkrio je u američkoj humorističkoj emisiji Subotom uveče uživo da je na spektru autizma, dok je američka olimpijska gimnastičarka Simon Bajls otvoreno govorila o tome da ima ADHD.

Višestruko talentovani model, glumica i pevačica Kara Delevinj takođe je govorila naširoko o tome kako ima i dispraksiju i ADHD.

Ova izuzetno vidljiva svedočanstva o neurodiverzitetu mogu da dovedu do toga da više ljudi počne da razmišlja o vlastitim iskustvima, što zauzvrat može da pomogne da se mnogi zapitaju:

„Da li sam ja neurodivergentan?“


„Živeti s Turetovim sindromom je teško, ali mi se tome smejemo“
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.