Inspekcija rada Srbije je za prvih sedam meseci 2018. na terenu zatekla 9,049 radnika „na crno“.
Koliko je tačno u Srbiji onih koji rade „na crno“, odnosno bez ikkavog ugovora, u Inspekciji rada Ministarstva za rad nisu mogli da nam kažu. Takvu evidenciju ne vode.
Ipak, kažu da im radnici svakodnevno prijavljuju ovakve slučajeve, ali da zbog straha da će ostati bez posla zahtevaju da ostanu anonimni.
Strah od otkaza glavni je i razlog što radnici često poslodavce u ovakvim situacijama ne prijavljuju.
„Ako ti se ne sviđa, znaš gde su vrata“
Među onima koji su izgubili posao nakon prijave rada „na crno“ je Nikola Stevanović (23).
„Nisam imao ugovor o radu. Glavna poruka poslodavca bila je – ako ti se ne sviđa, znaš gde su vrata“.
Kaže da se „desetak puta obratio inspekciji, pre nego što su izašli na teren.“ Pošto su posetili firmu, dobio je ugovor. Ispostavilo se – lažan.
„Dali su mi da potpišem papir koji nije imao potpis i pečat poslodavca. Potpisao sam to i svoj primerak nikad nisam dobio“, kaže Stevanović za BBC na srpskom.
„Borovo“: Radni vek u jednoj fabrici – od proizvodnje do fotelje
Mama nije tu, mama pravi džempere
U fotografijama: Širom sveta, radnici ujedinjeni za 1. maj
Kaže i da su mu pretili kada je tražio, bunio se i pitao.
Firma u kojoj je radio kasnije je zatvorena.
„Ljudi ovde pristaju da rade bez ugovora, za platu od 12-13,000 dinara. Nemaju od čega da žive, pa su primorani da pristaju na takve uslove.
Ja sam mlad, imam snage i želje da se borim. Ali, šta ćemo sa ostalima?“, priča nam Stevanović.
Obraćao se i portalu Radnik, koji pruža pomoć i savete u ovakvim situacijama.
Bolje i na crno nego nikako
Urednik ovog sajta Miloš Vučković za BBC na srpskom kaže da im se zaposleni svakodnevno obraćaju za pomoć, jer smatraju da su im prava uskraćena.
Ipak, kako kaže, mnogo je onih koji se na to ne odlučuju – zbog teške ekonomske situacije i visoke nezaposlenosti.
„Ljudi često smatraju da je bolje da rade i na crno za 20,000 dinara, nego da sutra nemaju čime da izdržavaju porodicu“.
Vučković kaže da „svako zna nekog ili je čuo da je neko ostao bez posla jer je inspekciji prijavio poslodavca“.
„Naravno, nešto od toga je istina, nešto su glasine, ali generalno, radnici u Srbiji, bar po našem iskustvu, ne prijavljuju poslodavce često“, priča Vučković.
Da je strah od gubitka posla glavni razlog što se zaposleni ne odlučuju na ovakav korak potvrđuje i istraživanje Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj, objavljeno u maju ove godine.
Čak 40 odsto od 1,025 ispitanika je baš to navelo kao razlog, dok je 18 odsto reklo da ne prijavljuje jer misli da država neće kazniti poslodavca.
„Reci NE radu na crno“
Kako bi suzbili rad „na crno“, Ministarstvo rada pokrenulo je projekat „Reci NE radu na crno„.
U okviru njega, od 10. marta ove godine funkcioniše info-linija koja je do 1. avgusta zazvonila 5.866 puta.
Osim rada bez ugovora, na ovaj način radnici najčešće prijavljuju neisplaćivanje zarada i naknada.
Prijave su anonimne, a problem je, prema rečima Miloša Vučkovića što radnici nakon ovakve prijave ne mogu da saznaju šta se sa njom dogodilo, te da li je inspekcija izašla na teren.
„Kada prijavljuju poslodavce anonimno, radnici ne dobijaju broj prijave, pa samim tim ne postoji način da saznaju tok postupka“, kaže Vučković.
U slučajevima kada prijavu podnose zvanično – imenom i prezimenom, inspekcija je dužna da čuva anonimnost radnika.
Međutim, Vučković kaže da se događa da inspektori nenamerno prilikom posete prijavljenog poslodavca, otkriju identitet radnika.
„Kada inspektori zatraže podatke o konkretnom radniku, što rade kada odlaze po prijavi, poslodavac lako može da zaključi ko ju je podneo“, priča Vučković.
To se dogodilo Vladimiru Božoviću, prvom uzbunjivaču u privatnom sektoru u Srbiji.
On je poslodavca prijavio zbog, kako kaže, „enormne količine prekovremenog rada“, a nakon inspekcijskog nadzora, dobio je otkaz.
„Mi smo radili svakodnevno po 12 sati, bez slobodnog dana. Bili smo plaćeni za to, ali broj sati koji smo provodili na poslu prevazilazio je svaki zakonski maksimum.
Prijavio sam to inspekciji, a oni su, iako zakonski to ne smeju, otkrila moj identitet. Poslodavac je brzo našao način kako da me eliminiše“, priča nam Božović.
U trenutku kada je inspekciji prijavio poslodavca, Božović je bio zaposlen na neodređeno, ali na šestomesečnom probnom radu.
Pošto je probni rad okončan, ugovor mu nije produžen, zbog toga što, kako je poslodavac naveo, nije ispunio uslove.
„U redovnom tromesečnom izveštaju o zaposlenima, koji je bio nešto pre nego što sam podneo prijavu, navedeno je da sam među najboljima. Ipak, dobio sam otkaz“, priča Božović.
Ubrzo pošto je otpušten, sudskom odlukom vraćen je na posao do okončanja radnog spora.
Radni spor ipak nije okončan, pošto je Božović kasnije sam odlučio da napusti firmu.
Kolike su kazne?
Najviše radnika „na crno“ radi u ugostiteljstvu, trgovini, građevinarstvu, proizvodnji tekstila, kože i obuće, te prehrambenoj proizvodnji, kažu nam u Ministarstvu za rad.
Poslodavci „uhvaćeni na delu“ dužni su da odmah radnicima zasnuju radni odnos. Inspekcija protiv njih podnosi i zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, a sudije odlučuju o kaznama.
One za pravna lica iznose iznose između 800,000 i dva miliona dinara, odnosno između 300,000 i 500,000 za preduzetnike.
Prema Vučkovićevim rečima, nisu retke situacije da su te kazne znatno manje.
Sve dok u Srbiji nezaposlenost bude visoka, a ljudi „trbuhom za kruhom“ budu odlazili u inostranstvo, donkihotovska borba sa suzbijanjem faktičkog rada biće nastavljena, a radnici će pristajati na bilo kakve uslove.
Jer, smatatraju mnogi – bolje je i „na crno“, nego nikako.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
