Suđenja za genocid i pomirenje – tri priče: Mjanmar, Jugoslavija i Ruanda

Aung San Su Ći se decenijama žustro borila za demokratiju, nazivali su je Gandijevom naslednicom i dobitnica je Nobelove nagradu za mir.

Decenijama se protiv vojne hunte borila za demokratiju, zbog čega je čak 15 godina provela u kućnom pritvoru.

Danas je liderka Mjanmara i tu istu vojsku brani od optužbi za genocid nad Rohindža muslimanima – što je prilično uticalo na njen ugled u svetu.

• Dan koji dve porodice sa Kosova nikada neće zaboraviti
• Kako u Srbiji pamtimo Drugi svetski rat
• Da li će i britanski vojnici morati u Hag

Slučaj je stigao pred Međunarodni sud pravde u Hagu, gradu u kojem se već pričalo, sudilo i presuđivalo o krvavim sukobima u Jugoslaviji – doduše, ne pred istim sudom.

Međunarodni sud je morao da odlučuje i posle sukoba u Ruandi, jednom od najkrvavijih koje je svet ikada video, a sva tri događaja i dalje izazivaju veliku buru u javnosti.

„Genocid se smatra jednim od najtežih krivičnih dela, a samim tim najteže dokazivanih“, kaže za BBC na srpskom Ivan Jovanović, ekspert za međunarodno pravo.

„A koliko su presude doprinele pomirenju… Teško je reći, nema toliko primera, jedino Bosna i Hercegovina. Kratkoročno i srednjeročno, presude možda i pojačaju poricanje zločina… Možda u dužem vremenskom periodu nešto promene“, dodaje Jovanović.

Slučaj Mjanmar

Pre samo dve godine, u budističkom Mjanmaru je živelo oko milion pripadnika muslimanske Rohindža manjine – većina u saveznoj državi Rakajn.

Te godine mjanmarska vojska je pokrenula veliku vojnu akciju protiv, kako navode, „militantnih ekstremista među Rohindžama“ koje krive za terorističke napade.

Vojni lideri, kao i Aung San Su Ći, kažu da je reč o „unutrašnjem oružanom sukobu“ i legitimnoj vojnoj akciji, dok međunarodna javnost pominje etničko čišćenje.

U susednom Bangladešu danas živi više od 915.000 Rohindža izbeglica, a svet sve više priča o brojnim optužbama za zločine koje su mjanmarski vojnici navodno počinili.

Posle sukoba formirana je specijalna misija UN sa zadatkom da utvrdi šta se desilo.

• BBC profil – ko je Aung San Su Ći

U istraživanju tvrde da postoje dokazi za genocid nad Rohindžama – mjanmarske vojnike optužuju za ubistva, sistematična silovanja, grupna silovanja i druge „prisilne seksualne zločina nad ženama, devojčicama, dečacima, muškarcima i transrodnim osobama“.

Osim toga, ističu da je oko 390 sela potpuno spaljeno i da su počinjeni „najteži zločini pod međunarodnim pravom“. Predlažu da šest vojnih zvaničnika Mjanmara izađe pred sud.

Aung San Su Ći nema kontrolu nad vojskom – koja je i dalje veoma moćna i uticajna u Mjanmaru – tako da nju krive zašto nije učinila više da zaustavi napade.

Onda se u sve umešala Gambija, mala zemlja na zapadu Afrike u kojoj većinu čine muslimani, tako što je u novembru – u ime nekoliko muslimanskih zemalja – tužila Mjanmar za genocid pred Međunarodnim krivični sudom.

Aung San Su Ći je zato nedavno bila u Hagu, braneći Mjanmar, a čitav slučaj je nazvala „nekompletnim i netačnim“.

Liderka Mjanmara je u Hagu izjavila da je vojska možda nekoliko puta upotrebila prekomernu silu, ali da će se svi vojnici koji su počinili ratne zločine naći na optuženičkoj klupi.

Jovanović za BBC kaže da ovakvi slučajevi pred Međunarodnim sudom pravde mogu da imaju nekoliko posledica po zemlju.

„Prvo što mi pada na pamet je posledica po reputaciju“, ističe.

„Sam spor nema posledice, osim mogućnosti da sud zemlji naredi da obustavi određene radnje koje je vršila do tada, ili doprineti da se skrene pažnja međunarodne javnosti.

„A ukoliko presuda kaže da je genocida zaista bilo, to može da ima razne pravne posledice, šta god da sud odluči – na primer, da odredi kompenzaciju žrtvama. Tako je i u slučaju Mjanmara“.

Šta je genocid?

Jedno od najtežih krivičnih dela, koje mnogi vide kao „zločin nad zločinima“.

Međutim, nešto što deluje kao genocid i dokazati da se ono što se desilo uklapa u pravnu definiciju genocida su potpuno dve stvari, smatraju stručnjaci.

„Sa pravne strane mora da ispuni stroge uslove – pre svega da žrtve budu pripadnici nacionalne, verske, etničke ili rasne grupe. Najvažnije je utvrditi da postoji namera potpunog ili delimičnog uništenja te grupe“, kaže Jovanović.

Dakle, da bi doneo odluku da je genocid počinjen, sud će morati da utvrdi da li je Mjanmar delovao „sa namerom da u celosti ili delimično“ uništi Rohindža manjinu.

Advokat Rafael Lemkin, Jevrejin poljskog porekla, skovao je termin genocid istražujući zločine nad Jermenima i holokaust – nacistička ubistva Jevreja i Roma.

Onda je 1948. godine usvojena Konvencija o prevenciji i kažnjavanju zločina genocida, čiji Član 2 kaže da se genocid sastoji iz određenih radnji u „nameri potpunog ili delimičnog uništenja nacionalne, rasne ili verske grupe“, a da podrazumeva nekoliko stvari:

• Ubistvo članova grupe
• Tešku povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe
• Namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja
• Mere usmerene ka sprečavanju rađanja u grupi
• Prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu grupu

Član 3 dodaje da će biti kažnjena dela ne samo genocida, već i sporazuma o izvršenju genocida, neposredno i javno podsticanje na izvršenje genocida, pokušaj genocida i saučesništvo u genocidu.

Ključna reč je namera – bez nje je reč o zločinu protiv čovečnosti ili ratnom zločinu – a nju nije lako utvrditi.

Advokat Dušan Bratić za BBC na srpskom kaže da to znači da „nije dovoljno da neko naređuje ili izvršava neku ili sve ove radnje, već šta je cilj njegovog delovanja“.

„Nije dovoljno ni da je izvršilac svestan da usled njegovih radnji može nastupiti posledica u vidu uništenja grupe, pa da on pristaje na to, već je nužno da on baš to i želi i to voljom visokog intenziteta, da je upravo to njegov cilj“, kaže Bradić.

Slučaj Jugoslavija

Na prostoru bivše Jugoslavije redovno na sve strane pljušte optužbe za genocid i gotovo da je svako svakog tužio – neuspešno.

„To je uglavnom tako jer neretko ti sudski postupci po cilju izlaze iz okvira pravom zamišljene svrhe sudskih postupaka i prelaze na pravno-politički teren, pretvarajući se u sredstvo borbe kojim se rat između ranije zaraćenih strana nastavlja“, navodi Bratić.

Poslednja optužba došla je sa Kosova u maju, kada je u Prištini usvojena rezolucija o osudi genocida Srbije na Kosovu tokom sukoba 1998. i 1999. godine.

Ipak, jedinu presudu o počinjenom genocidu na Balkanu doneo je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu, u slučaju Srebrenice.

Prva osuđujuća presuda za genocid u Evropi posle suđenja nacistima doneta je 2004, u predmetu protiv Radislava Krstića, bivšeg generala Vojske Republike Srpske.

Za genocid u Srebrenici osuđeni su i bivši general VRS Ratko Mladić – prvostepenom – kao i bivši lider bosanskih Srba Radovan Karadžić – pravosnažnom presudom.

• Genocid i Balkan: Od najtežeg zločina do političkih zloupotreba
• Zašto je bitan slučaj Račak – u 300 i 500 reči
• Srebrenica – genocid, negiranje i razdor

Međutim, tu je reč o individualnoj, ne građanskoj odgovornosti države za genocid, iako je sa svih strana bilo – neuspešnih – pokušaja da se dođe do takvih presuda.

Na primer, Srbiju – odnosno tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju – pred Međunarodnim sudom pravde tužile su i Bosna i Hercegovina i Hrvatska. Zvaničnici u Beogradu odgovorili su kontratužbama.

Odlukom iz 2007, Međunarodni sud pravde je utvrdio da Beograd nije pomagao, niti podstrekivao genocid u BiH u ratu od 1992. do 1995. godine. Ipak, utvrđeno je da Srbija nije učinila dovoljno da bi sprečila ili kaznila odgovorne.

Tužbe Hrvatske i Srbije su odbačene 2015. godine, čime je okončan spor između dve zemlje koji je trajao duže od 15 godina.

Predsednik Kosova Hašim Tači najavio je 2016. godine da će Kosovo podneti tužbu za genocid protiv Srbije.

Međutim, tužbe pred Međunarodnim sudom pravde mogu da podnose samo države članice Ujedinjenih nacija, što Kosovo nije, pa do tužbe nije došlo.

U medijima je tokom 2017. bilo najava da će Albanija u ime Kosova pokrenuti tužbu Srbije.

Teška reč

Jovanović kaže da se sve na kraju svodi na „težinu reči genocid“.

„Često se narodi više koncentrišu na to da li nešto odgovara definiciji genocida, umesto da se utvrdi šta se desilo, koliko ima žrtva i ko su počinioci… Kad bi se manje obraćala pažnja na to, možda bi došlo do boljeg sagledavanja i utvrđivanja činjenica“, ističe on.

Razlog je što genocid svi vide kao „zločin nad zločinima“, dodaje.

„Neki od najtežih zločina u istoriji nisu bili genocidi jer su ubijani ubijani pripadnici sopstvene grupe – iz ideoloških razloga. Na primer, Crveni Kmeri u Kambodži i zločini diktatora Južne Amerike“, kaže Jovanović.

Bratić navodi da suđenja za teška krivična dela protiv međunarodnog humanitarnog prava deluju lekovito na pomirenje „samo ukoliko presuda sadrži pravdu u sebi“.

„Indijski sudija Pal, član veća Tokijskog tribunala, 1946. godine je izuzeo svoje mišljenje prilikom suđenja generalu Jamašiti uz sledeće obrazloženje: ‘Izgleda da samo ratni pobednici sude ratnim gubitnicima’.

„Da bi se to postiglo, potrebno je da sude pravi međunarodni sudovi, osnovani uz poštovanje principa legaliteta i legitimiteta“, ističe Bratić.

Jermeni i Jezidi

Slučaj Jermena nije dospeo do međunarodnog suda, ali je jedan od najpoznatijih u svetu.

Tokom 1915. i 1916, u vreme Osmanskog carstva, prema jermenskim izvorima, stradalo je milion i po Jermena, dok turska strana procenjuje da je bilo 300.000 žrtava.

Turski zvaničnici priznaju da se dogodio zločin, ali negiraju da je bilo sistemske odluke da se uništi hrišćanski jermenski narod.

Papa Franja nazvao je to „prvim genocidom u 20. veku“, mada i dalje o tome ne postoji sudska odluka.

U Predstavničkom domu američkog Kongresa usvojena je rezolucija kojom se masovna ubijanja Jermena koje su sprovodili otomanski Turci tokom Prvog svetskog rata, nazivaju genocidom u oktobru. Rezolucija je zatim usvojena u Senatu, ali je predsednik Sjedinjenih Država Donald Tramp nakon toga izjavio da za Belu kuću masovna ubistva Jermena nisu genocid.

Slučaj Ruanda

U jeku rata na prostoru bivše Jugoslavije ratovalo se i u Ruandi, u jednom od najbrutalnijih sukoba na kraju 20. veka.

Te 1994. godine, u ovoj zemlji centralne Afrike, za samo 100 dana ubijeno je više od 800.000 ljudi – uglavnom pripadnika manjinskog Tutsi naroda. Zločine su počinili Hutu ekstremisti.

Oko 85 odsto građana Ruande činili su Huti, ali je Tutsi manjina dugo vladala zemljom – sve dok Huti nisu 1959. svrgnuli Tutsi monarhiju. Tada su desetine hiljada Tutsija pobegle u susedne zemlje.

Godinama kasnije su u inostranstvu formirali Patriotski front Ruande (RPF), koji je 1990. napao Ruandu. Sukobi su trajali godinama, sve dok 1993. nije postignut mirovni sporazum.

Onda je 6. aprila 1994. oboren avion u kojem su bili predsednici Ruande i Burundija – obojica pripadnici Hutu naroda. Niko u avionu nije preživeo.

Hutu ekstremisti su za sve krivili RPF i ubijanja su počela – iako su iz RFP tvrdili da su avion oborili Huti kako bi dobili izgovor za genocid.

Kako je genocid izveden? Veoma organizovano i sa namerom, smatraju stručnjaci.

Ekstremisti su išli po spisku i ubijali sve koji se protive vladi, kao i njihove porodice. Ubijali su i dojučerašnje komšije za koje se znalo da su Tutsi, a bilo je slučajeva i da su muževi ubijali supruge koje su pripadnice Tutsi naroda.

Čak su preko radio stanica tražili od građana da „ubijaju bubašvabe“ – to jest, Tutsije.

Sve je završeno kada je RPF, uz podršku vojske Ugande, osvojio celu Ruandu – 4. jula su ušli u prestonicu Kigali. Oko dva miliona Huta – civila, ali i onih umešanih u genocid – pobeglo je u Kongo, Burundi i Tanzaniju, strahujući od osvete.

• Ruanda obeležava 25 godina od genocida

A onda su počela suđenja i hapšenja – što nije bilo nimalo lako.

U zemlji je sve bilo razoreno, pa i pravni sistem, a u zločine je bilo umešano više od milion ljudi. Krenla su masovna hapšenja – za dve godine iza rešetaka je završilo 100.000 ljudi, pa su zatvori bili prenatrpani.

Brojni ljudi su osuđeni na smrtne kazne ili doživotne kazne zatvora, a procenjuje se da bi bilo potrebno oko 100 godina kako bi svi iz zatvora prošli kroz sud. Zbog toga su na lokalu formirani brojni gakaka sudovi, kako bi se sve ubrzalo.

U međuvremenu je u Tanzaniji formiran Međunarodni krivični sud za Ruandu, gde je za genocid. nakon dugih i skupih suđenja, osuđeno 93 ljudi.

Danas su u Ruandi „revizionizam, negacija i trivijalizacija genocida“, prema Ustavu, krivična dela.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]