Superga: Najveća tragedija italijanskog fudbala

Kada se Bil Livsli vratio kući iz škole sačekala ga je majka i rekla mu: „Izgleda da se desila avionska nesreća“.

Olupina aviona završila je na brdu Suprega, u predgrađu Torina, nekih 700 metara iza crkve koja dominira panoramom grada.

Istražitelji su među stvarima i brojnim telima identifikovali i 31 člana fudbalske ekipe Torina, koja je dominirala italijanskim fudbalom odmah posle Drugog svetskog rata. Zato je ova ekipa i dobila naziv Veliki Torino.

Bio je. 4. maj 1949. godine i Torino se nalazio pred osvajanjem pete uzastopne titule prvaka Italije. Do kraja sezone ostale su četiri utakmice, a ekipa se tog kobnog dana vraćala iz Lisabona gde je odigrala prijateljsku utakmicu sa Benfikom.

Cela ekipa je poginula, uključujući trenera Ernija Erbstajna, mađarskog Jevrejina koji je uspeo da pobegne nacistima, kao i njegovog saradnika, Engleza Leslija Livslija, bivšeg fudbalera Mančester junajteda koji je prethodno preživeo čak tri avionske nesreće. Livslijev Bili, sa početka priče, tada je imao 11 godina.

Strašna vest brzo se proširila gradom, a do večeri je za tragediju saznao i Sauro Toma, odbrambeni fudabler koji zbog povrede nije otputovao u Lisabon. Kada je izašao na ulicu navijači su ga zaustavljali na svakom koraku.

• Srbi, fudbal, sinus i kosinus – stižu li kamere na srpske stadione
• Kako je Evropa „poludela“ za engleskim superklincima
• Engleska dominacija u Ligi šampiona

Pre nego što je preminuo 2018. u 92. godini, Toma je rekao: „Bio sam osuđen da živim, dok su moja braća poginula“.

Avion je zbog guste magle udario u zid crkve na brdu. Istraga je kasnije pokazala da je došlo do kvara na navigacionom sistemu aviona zbog čega je pilot mislio da je izbegao brdo. Kada je shvatio šta se zaista dešava, bilo je kasno.

Dva dana posle nesreće pola miliona ljudi izašlo je na ulice Torina kako bi se oprostili od poginulih fudbalera. Ostali prvoligaški klubovi tražili su od čelnika italijanske Serije A da se Torinu pripiše titula te sezone. Kako je saopšteno tada – samo je sudbina uspela da ih pobedi. I ova ekipa je ušla u legendu italijanskog fudbala ali ne pod imenom Nepobedivi, već Besmrtni.

Sledeće sezone svaka prvogligaška ekipa dala je Torinu po jednog igrača. U sezoni 1949/50 titulu je osvojio gradski rival Juventus, a Torino je bio šesti. Posle nesreće Torino je još samo jednom bio prvak Italije, u sezoni 1975/76, a ukupno imaju sedam Skudeta.

Tragedija Superga zauzima važno mesto u klupskom identitetu, to je svojevrsno nasleđe koje nikada neće biti zaboravljeno. Svake godine hiljade navijača se okuplja na mestu nesreće, a ovog proleća biće obeležena 70. godišnjica. I Bil Livsli će ovaj put prisustvovati ceremoniji.

Prvi put je bio na ceremoniji pre deset godina, a ne može tačno da objasni zašto nije dolazio ranije.

„Dugo sam govorio sebi – sad ću da odem. To stvarno dugujem ocu“, rekao je Livsli za BBC Sport.

Pre deset godina Livsli se dva puta peške popeo na brdo i spustio nazad u grad. Superga se nalazi deset kilometara od centra Torina, put je krivudav i Livsli je „odrao đonove“ cipela.

Ja sam se sastao sa njim u Engleskoj, gde i živi. Dok polako pada mrak, pričamo i ispijamo kafu u dnevnoj sobi kuće. Bil sada ima 80 godina i deluje kao srdačna osoba tog veoma hladnog popodneva u južnom Jorkširu dok se priseća vremena kada mu je dom bio u Torinu.

Hodnik njegove kuće deluje kao svojevrsna galerija, a na fotografijama su njegov otac Lesli u dresu Donkastera i Mančester junajteda, kao i deda Džo dok je branio za Šefild junajted i Arsenal.

Lesli se sa suprugom i sinom preselio u Italiju 1947, a prethodno je bio trener u holandskom klubu Herakles Almelo. Imao je i ponudu Olimpika iz Marselja, ali ju je odbio.

Engleski trener se priključio šampionskoj ekipi. Torino je bio prvi italijanski klub koji je osvojio „duplu krunu“ 1943. godine, pre nego što je usledila dvogodišnja takmičarska pauza u fudbalu zbog Drugog svetskog rata. Taj Torino i dalje drži tri rekorda u italijanskom fudbalu.

U sezoni 1947/48 Torino je postigao 125 golova na 40 utakmica, a imao je rekordnu gol razliku – 92.

Ova ekipa do tragedije šest godina nije izgubila utakmicu na domaćem terenu, a pobeda od 10:0 nad Alesandrijom u maju 1948. ostaje najubedljivija u istoriji Serije A.

Velike zasluge za to „zlatno doba“ Torina ima predsednik Ferućio Novo koji je doveo neke od najboljih italijanskih fudbalera poput Valentina Macole koji je postao i kapiten reprezentacije.

Nova je tragedija potpuno slomila, a on je čak i sunu dao ime po Macoli.

Novo nije putovao sa ekipom u Lisabon jer se razboleo. Podneo je ostavku na mesto predsednika u leto 1953. godine, pošto nije uspeo da stvori novi moćni tim Torina.

Inače, 1950. godine bio je vođa italijanske reprezentacija na Mundijalu u Brazilu. Azuri su tamo putovali brodom, a ne avionom.

Drugi ključni čovek u stvaranju velikog Torina bio je Erno Egri Erbstajn, mađarski trener koji je 1938. morao da se vrati u rodnu Mađarsku kada je Benito Musolini uveo anti-semitske zakone.

A u Budimpešti je uspeo da pobegne iz radnog logora za vreme Drugog svetskog rata. Po završetku rata se vratio u Torino nastavio da stvara veliku ekupu.

Tata je mislio da bi sam mogao da pobedi Hitlera

U tome je imao pomoć i jednog trenera Engleza. Lesli Livsli je rođen 1911. godine, a igračku karijeru morao da završi ranije zbog rata, a potom je odlučio da bude trener.

Bio je član Kristal Palasa kada se 1939. prijavio u Kraljevsko vazduhoplovstvo. Bio je dodeljen padobrancima, imao je svojevrsnu ulogu organizatora operacija, često i duboko iza neprijateljskih linija.

Jednom prilikom je avion u kojem se nalazio greškom oboren nedaleko od Sautemptona. Bila je to „prijateljska vatra“, a svi su poginuli osim Leslija.

„Bio je tvrd orah. Verovatno je mislio da sam može da sredi Hitlera“, kazao je Livslijev sin Bil.

Tokom rata je Livsli preživeo još jednu avionsku nezgodu, a zatim je i kao trener mladog tima Torina bio učesnik avionske nesreće 1948. godine.

Prilikom sletanja na aerodrom pokvarile su se kočnice, ali je krilo aviona zakačilo hangar, što je usporilo pad i tragedija je nekako izbegnuta.

Iste godine je reprezentacija Engleske putovala u Torino na meč sa Italijom.

Sedmorica fudbalera Torina nastupilo je za Azure, a za Englesku je branio Frenk Svift koji je kasnije kao novinar poginuo u avionskoj nesreći u Minhenu prateći Mančester Junajted.

Engleska je ubedljivo pobedila Italiju sa 4:0 u pomenutom meču, ali taj poraz nije naškodio Livslijevoj reputaciji.

Čak su pojedini italijanski mediji kasnije pisali da su igrači Torina tražili da Livsli pređe iz mladog u prvi tim jer im se svidelo kako Englez radi.

Od mermernih podova do poljskog toaleta

Kao dečak, Livslijev sin Bil je često išao na treninge, pogotovo „kad iznerviram mamu, pa nije htela da me gleda“.

Umeo je i Bil da trčkara za loptom ispred starog stadiona Filadelfija u Torinu koji je zatvoren 1963. godine. U maju 2017. je ponovo otvoren i služi za treninge.

Bil priznaje da nikada nije bio talentovan za fudbal, više je voleo biciklizam. Dva puta se takmičio u Trci oko Britanije.

Ali, bilo je trenutaka kada se Bil pitao – šta bi bilo, kad bi bilo?

Šta da je njegov otac prihvatio poziv Olimpika iz Marselja ili da je majka ostala u Italiji.

„Ona je smatrala da bi trebalo da vrati očeve ostatke u Englesku, da bude sahranjen pored braće i oca. Meni je žao što nismo ostali u Italiji“, istakao je Bil.

Kaže da mu je bilo teško po povratku u Englesku.

„Živeli smo kod bake blizu Donkastera. Kakva je to bila promena. Od stana u Torinu gde smo imali mermerni pod do kuće koja je ličila na baraku za rudare“, slikovit je Bil Livsli.

Njegovi roditelji su u Italiji bili poznate ličnosti.

„Đani Anjeli, budući predsednik kompanije Fijat, bio je tatin veliki prijatelj. Uvek mu je nudio automobil, ali nije želeo da ga uzme. Tata je rekao da auto čini ljude lenjima. Terao je igrače da voze bicikle po gradu“.

Navikavanje na englesku školu takođe mu je bilo problematično.

„Bakina kuća je bila mala, bez struje i kupatila. Imali smo poljski toalet, ali sam se navikao. Onda smo dobili odštetu od avio kompanije ili kluba pa su se stvari malo poboljšale.“

Dodao je i da mu je žao što nije bolje upoznao oca.

Tokom moje posete brdu Superga vreme je bilo lepo i prilično vedro. U daljini su se videli vrhovi Alpa prekriveni snegom.

Teško mi je bilo da zamislim kako je sve izgledalo tog kobnog dana kada je mali avion tromotorac marke Fijat udario u katedralu.

Na mestu tragedije je podignut spomenik. Navijači sa svih strana sveta već decenijama dolaze kako bi odali počast slavnoj generacije Torina.

Ostavljaju šalove i druga navijačka obeležja.

Nekada je unutar crkve postojao i muzej pre nego što je prebačen u veći prostor u predgrađe Torina, Gruljasko.

Ono što je čudno da klub Torino finansijski ne pomaže rad muzeja. Da sve bude još gore, nekadašnja uprava Torina kao da nije marila za te svojevrsne fudbalske relikvije, pa je posao pao na leđa navijača i zaljubljenika u fudbal.

Oni čuvaju uspomenu na Veliki Torino, i to ne samo onaj jedan dan u maju.