Kada je petogodišnja Ujdin u spačeku stigla u hrvatski Samobor, organizator 23. Svetskog spaček skupa Goran javljao je voki-tokijem volonterima da smesta zatvore bočni ulaz u kamp – bio je ljut i delovalo je da će manifestacija biti odložena.
Ipak, nije bilo tako.
Nekoliko sati kasnije, Ujdin je zajedno sa roditeljima pronašla mesto u kampu, a Goran je otpio gutljaj piva u lokalnom samoborskom pabu.
Nije to bilo obično pivo – natočeno je iz specijalne točilice koja do pre nekoliko godina bila motor spačeka od 602 kubika.
Onda se jedan Englez, ljubitelj spačeka, koji se sticajem okolnosti oženio devojkom iz Samobora, latio posla i motor Sitroenovog modela 2CV prilagodio ljubiteljima piva.
Od tada je točilica jedna od glavnih atrakcija lokalnog paba koji krase i auspuh rogonja, šasije i prednji farovi koji vise sa zidova.
„Vreme je za novu 2CV destinaciju – to je bio slogan kojim smo se kandidovali kada smo se sa Italijanima borili kako bi Svetski skup organizovali u Hrvatskoj“, priča mi Goran Skrbin, jedan od organizatora.
Daleko od kampa i centralnog dela skupa, gde se okupilo više od četiri hiljade vozila i duplo više ljudi iz celog sveta, Goran ne deluje kao da je organizacija krenula po zlu.
Deluje uzbuđeno.
„Sitroen Hrvatska je veoma mali klub i vrlo smo ponosni što trajemo već dve decenije“, kaže Goran.
Zahvaljujući njima, u Hrvatskoj se prvi put održava Svetski skup spačeka.
Ova manifestacija održava se svake druge godine u drugom mestu i okuplja hiljade zaljubljenika u sitroenov model 2CV – automobil na Balkanu poznatiji kao spaček ili ružno pače.
Nastao je u prvoj polovini 20. veka sa idejom da se napravi ekonomičan auto koji će zadovoljiti skromne potrebe.
Od kraja 1950-tih, spaček se u tadašnjoj Jugoslaviji proizvodio u Kopru, u Sloveniji. Mnogi automobili koji su stigli u Samobor napravljeni su pre nekoliko decenija u fabrikama Tomos i Cimos.
One su po Sitroenovim licencama proizvodile spačeke, spačeke fergusone i dijane.
„Ovaj Svetski skup spačeka organizovan je na livadi, ni iz čega. Naš moto je trebalo da glasi – povratak korenima“, priča Goran i dodaje da u poslednjih deset godina nije propustio skoro nijedan Svetski skup spačeka.
„Bio sam na skupovima u velikim moto arenama i tamo je organizacija perfektna, ali tu se možda malo izgubio duh spačekizma – divljina i kampovanja“, kaže.
Duh spačekizma definiše vrlo jednostavno – „to je sloboda duha za koju se živi“.
Spaček „mejd in“ (made in) Jugoslavija
Ivan Čolik iz Zagreba je na Skup u Samoboru stigao u spačeku koji je 1969. godine vredeo 6800 jugoslovenskih dinara i imao svega 16 „konja“.
U njemu je sa porodicom nekada putovao do mora.
Danas, ovaj spaček sive boje ne prelazi više kilometara nego što mora – od garaže do majstora na tehnički pregled i nazad, iako to, kaže Ivan, nije svojestveno spačecima.
„Spaček jeste oldtajmer, ali ne u smislu onih koji se maze i paze i nikada ne voze. Mi ih vozimo, rasklapamo i sklapamo – zato i danas možete kupiti delove i sastaviti Spaček ni iz čega“, priča.
Ivanov sveže lakiran spaček iz 1969. godine parkiran je pored fergusona napravljenog sa deset prstiju u Sloveniji – vlasnik Anton Slaček proveo je sedam godina ručno sklapajući automobil po sopstvenom ukusu.
I jedan i drugi automobil izloženi su u privremenom Muzeju Svetskog skupa spačeka zajedno sa ostalim Sitroen vozilima koji imaju jednu zajedničku stvar – umesto originalnih, sastavljeni su od delova napravljenih u jugoslovenskim fabrikama.
„Umalo sam osedeo sklapajući“, pokazuje Slaček fine linije na spačeku koji je godinama sekao, vario i tražio prave delove za auto kakav je zamislio.
„Prozori iz fabrike „Sigurnost Pančevo“, starteri iz „Iskre“, sedišta iz fabrike tekstila iz Kopra – ovakvi automobili su prava retkost i pravi ljubitelji spačeka ih odmah prepoznaju“, kaže Aleš Krajčan, predsednik Sitroen kluba Slovenije.
Aleš ponosno pokazuje na pik-ap-dak, automobil koji u Francuskoj nikada nije proizveden, već samo u Jugoslaviji.
„Proizvedeno je samo 900 ovog modela. Fabrika „Cimos“ je proizvela sopstvenu verziju dijane – prednji deo je ostao isti, zadnji deo je postao mali kombi. Nije toliko elegantna, ali je imala mnogo više prostora“, kaže.
Ivan sada već završava fotografisanje pored oldtajmera iz 1969. i kreće do drugog dela kampa u kome ga očekuje posao malo prljaviji od fotografisanja i ćaskanja sa znatiželjnim ljubiteljima spačeka.
Na drugom kraju kampa nalazi se mehaničarska radionica u kojoj Ivan volontira – tu dolaze vlasnici spačeka koji su na putu do Samobora iskusili problem sa ljubimcem, a sami nisu uspeli da reše.
„Vidite, ovaj smo potpuno otvorili, ali biće on dobro“, pokazuje mi jedno ružno pače koje se umorilo od hiljada kilometara koliko su mnogi prešli kako bi stigli do Samobora.
Odrastanje u spačeku
U šatorima nedaleko od mehaničke radinice plače beba.
To je jedno od dvoje unučadi bračnog para Norman i Džu Bruks iz Darbišira u Engleskoj.
Do Samobora su stigli u spačelku zebri – ofarbanom u crno-belo.
„Spaček vozimo već tridedeset godina. U Samobor smo stigli sa dva sina i ćerkom koji takođe voze spačeke“, priča mi Džu Bruks i dodaje da su prvi spaček kupili kada su „poželeli nešto drugačije“.
Dok su Džu i Norman do sada posetili 16 Svetskih skupova spačeka, njihova komšinica u kampu, petogodišnja Ujdin nema dovoljno godina da bi staž poredila sa Bruksovima, ali ima zavidnu kilometražu.
Kada je imala tri godine, sa roditeljima je krenula na put oko sveta – u crvenom spačeku prešla je 113 hiljada kilometara.
„U aprilu 2017. krenuli smo iz Londona. Moja ćerka je imala tri godine“, kaže Ujdinin otac.
Krenuli su iz Velike Britanije, tunelom stigli do Belgije, a zatim se spustili do Hrvatske, nastavili do Finske, nakon čega su napustili Evropu.
„Prešili smo granicu i ušli u Rusiju. Sledeća je bila Mongolija, zatim Kina. Onda smo ukrcali spačeka na brod i posle mesec dana ga pokupili u Vankuveru u Kanadi“, objašnjava.
Stigli su i do Kalifornije, Fliride, pa sve do Meksika, Kolumbije i Ekvadora. Sve to u spačeku koji su kupili na internetu.
„Ovaj auto smo kupili na Ibeju – poželeli smo zanimljiviji auto, pronašli ovaj na Ibeju i poslali ponudu. Srećom, naša ponuda je pobedila i kupili smo spačega napravljenog 1985. godine“, kaže.
Ujdin u njemu odrasta.
„Na početku dvogodišnjeg putovanja, Ujdin se probudila jednog jutra i kada joj je majka rekla „Hajdemo“, pozivajući je na doručak, Ujdin joj je odgovorila – „Gde, koja je sledeća zemlja?““, smeje se.
„Otrovani i zaraženi“
Organizator Goran Skrbin pre više od tri decenije izabran je za najmlađeg učesnika Svetskog sabora.
„Moj otac je 1967. kupio prvog spačeka. Sestra i ja smo od 1977. do 1990. godine bili na skoro svim skupovima“, kaže.
Automobil u kome se Goran, koji je danas vlasnik četiri spačeka, prvi put vozio sa ocem, bio je jedan od od četiri automobila iz Jugoslavije koji su učestvovali na Drugom svetskom skupu u Švajcarskoj 1977. godine.
Taj isti spaček bio je poznat u Sarajevu i zbog muzike.
„Krajem 1970-tih, sarajevski Indeksi su već bili poznati i otac je lepo zarađivao vozeći instrumente na svirke“, priča Goran.
Otac ga je „otrovao i zarazio“ ljubavlju prema spačeku, a prvi automobil Goran je dobio od druga iz srednje škole koga je sam „otrovao“.
„Drug je otišao u vojsku, zamolio me da preuzmem auto, što sam ja i uradio. Auto nije bio u najboljem stanju, pa sam ga popravio dok se drug vratio iz vojske“,kaže.
„Koji si ti luđak – rekao mi je kad se vratio iz vojske i video popravljen auto. Poklonio mi ga je. To je bio moj prvi auto“, priča.
Poklanjanje je deo „spačekizma“, kaže Goran.
„Spaček se rastavi za dva minuta i ponovo sastavi. Osećaj kad se zaljuljaš u toku vožnje, otvoriš krov, osetiš vazduh – spaček je način života koji svi delimo“.
U spačeku je upoznao je i suprugu sa kojom 2008. spakovao auto na brod i pokupio ga u Australiji. Tako su prešli više od pet hiljada kilometara i umalo ostali bez automobila.
„Hteli su da kupe našeg spačeka, nudili su 10 hiljada dolara. Nismo mogli. Bilo je previše emocija da bi taj auto ostao u Australiji“, seća se.
Skoro isto toliko emocija Goran oseća i danas kada sve ide po planu dok poslednji učesnici pristižu u Samobor.
„Četiri hiljade vozila u Samoboru je ostvaren dečački san“, kaže i pokazuje mi da moramo da krenemo iz paba – voki-toki nije prestao da pišti dok je ispijao pivo.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
