Tajna pogubljenja u „poslednjoj evropskoj diktaturi“

U Belorusiji, jedinoj evropskoj zemlji u kojoj postoji smrtna kazna, osuđenicima se ne saopštava datum pogubljenja, a nakon toga sve se drži u tajnosti.

Kad stražari dođu po njih, zatvorenici nikada ne znaju da li je to poslednji put.

Tokom 10 meseci koje je proveo kao osuđenik na smrt, Genadij Jakovicki je samo po slabašnoj svetlosti koja se probijala kroz mrežom pokriveni prozor mogao da zna da li jedan ili noć. Bleštavo svetlo u ćeliji gorelo je 24 sata dnevno.

Bilo je lako izgubiti pojam o vremenu. U izolaciji mu je bilo zabranjen izlazak u šetnju. Posete su bile strogo ograničene na blisku rodbinu i advokate, koji su smeli da ga obiđu jednom mesečno.

Jakovickog su u te dane izvodili ruku vezanih na leđima, pognute glave. Kao ni ostali, nikad nije znao kuda ga vode, kaže njegova ćerka Aleksandra. „Da li me čeka rodbina? Advokati? Metak u glavu?“ pitali su se.

Otac i kći su se gledali kroz stakleni šalter, uvek pod budnim okom stražara. „Nismo smeli da govorimo o slučaju, bilo je zabranjeno. Smeli smo da pričamo samo o porodici“. Tokom osme posete, Aleksandra, koja je tad imala 27 godina, se požalila da dugo čeka da dobije novi pasoš.

„Imaš ti još vremena“, dobacili su joj podrugljivo stražari

Belorusija, koju mnogi opisuju kao „poslednju diktaturu u Evropi“ je jedina država u Evropi i bivšem SSSSR u kojoj još postoji smrtna kazna, a ceo proces je obavijen velom tajne.

Pogubljenja se vrše metkom u glavu, ali tačan broj se ne zna: veruje se da je od 1991, kada je Belorusija postala nezavisna, ubijeno oko 300 ljudi.

Prema organizaciji Amnesti Internešnal dva pogubljenja su izvršena prošle godine, a još najmanje šestorica su na čekanju – prema beloruskim zakonima žene ne mogu biti osuđene na smrt.

Kazna se obično izriče zbog teških oblika ubistava, a osuđenici su smešteni u specijalnim ćelijama u podrumu Pritvorskog centra broj 1, ruševnog zamka iz 19. veka u centru Minska, gde novinarima i aktivistima skoro nikad ne daju pristup.

Lokalna organizacija za ljudska prava Vjasna tvrdi da su zatvorenici izloženi teškom zlostavljanju, mučenju i „psihološkom pritisku“.

Zatvorenici ne smeju da sede ili leže na krevetu van propisanog termina za spavanje i uglavnom provode vreme šetajući po ćeliji, ispričao je jedan bivši čuvar aktivistima Vjasne. Često im se zabranjuje da šalju i dobijaju pisma.

„Uslovi su užasni“, kaže Ajša Jung iz Amnesti Internešnala, koja je deset godina radila u Belorusiji. „Postupaju sa njima kao da su već mrtvi“.

Genadij Jakovicki je živeo u gradu Vilejci, oko 100 kilometara od Minska. Pre tri godine je optužen da je nakon dvodnevne pijanke sa prijateljima ubio svoju partnerku, kažu organizacije za ljudska prava.

Nakon svađe, tokom koje ju je navodno nekoliko puta udario pesnicom, oboje su otišli u odvojene sobe, a Jakovicki je zaspao. Tvrdi da se ne seća šta se potom dogodilo.

Kad se probudio, zatekao ju je mrtvu, polugolu i slomljene vilice. Navukao joj je farmerke umrljane krvlju i pozvao policiju. Tri dana kasnije bio je uhapšen.

Aktivisti kažu da je Jakovicki tokom prvog ispitivanja bio podvrgnut psihološkom pritisku i da su svedoci dali kontradiktorne izjave. „Neki su bili pijani i u sudnici“, kaže Aleksandra. „Posle su govorili da se ničeg ne sećaju. Nije bilo materijalnih dokaza“.

Jakovicki je već jednom bio osuđen na smrt zbog ubistva 1989, ali mu je kazna smanjena na 15 godina zatvora. Aleksandra kaže da je ta presuda bila glavni dokaz protiv njega na suđenju u Minsku.

Pre dve godine je proglašen krivim i za drugo ubistvo – koje nije priznao – i osuđen je na smrt.

Na dan smaknuća, državni tužilac saopštava osuđenicima da im je zahtev za pomilovanjem odbijen. Aleh Alkaju, bivši upravnik zatvora je ispričao aktivistima Vjasne: „Počnu da se tresu, od zime ili od straha, a iz očiju im izbija takvo ludilo da čovek ne može da ih gleda“.

Zatvorenicima potom stavljaju povez na oči i vode ih u specijalnu sobu u koju sme da se uđe samo uz dozvolu tužioca: nikom iz javnosti nije dozvoljen ulaz, kažu bivši agenti.

Onda ih nateraju da kleknu i pucaju im u glavu.

Cela procedura navodno traje samo dva minuta. Porodice se obaveštavaju tek nedeljama ili mesecima kasnije, ponekad tek kad prime paket sa ličnim stvarima osuđenika.

Telo preminulog se nikada ne vraća porodicama, a mesto sahrane je državna tajna. To je, prema specijalnom izvestiocu UN Miklošu Haraštiju, teško kršenje parava osuđenika i njihovih porodica i predstavlja vid mučenja.

Belorusi su se na referendumu 1996. ogromnom većinom – 80 odsto – glasali protiv ukidanja smrtne kazne. Međunarodni posmatrači su ocenili taj referendum kao neregularan.

Vlada predsednika Aleksandra Lukašenka, koji je na vlasti od 1994, još koristi taj rezultat da opravda svoju politiku.

Dok se ona ne promeni, Belorusija ostaje isključena iz Saveta Evrope, organizacije koja okuplja gotovo sve evropske zemlje.

„Belorusija će na kraju morati da nađe način da ukine smrtnu kaznu“, kaže Tatjana Termačić iz Direktorata za ljudska prava i vladavinu prava SE“. „Nadamo se da će se to desiti što pre, ali dotle će biti crna mrlja na evropskom tlu“.

Nedavne ankete ukazuju da podrška smrtnoj kazni polako opada i da trenutno iznosi oko 50 odsto.

Lukašenkov kabinet nije odgovorio na zahteve BBC za intervjuom.

Advokat Genadija Jakovickog se žalio na presudu sa obrazloženjem da suđenje nije bilo fer i da krivica nije dokazana. Sem toga je tvrdio da su izostavljeni ključni dokazi, uključujući tragove krvi koji su nađeni ispod noktiju žrtve.

Viši sud je, međutim, potvrdio presudu i Jakovicki je pogubljen u novembru 2016. Imao je 49 godina.

Mesec dana kasnije, porodica je pismeno obaveštena da je kazna izvršena. „Nismo dobili njegove lične stvari i nismo videli telo“, kaže Aleksandra, koja se u međuvremenu pridružila kampanji za ukidanje smrtne kazne.

„Dala sam mu skoro sve fotografije koje sam imala“, kaže. „Ništa mi nisu vratili“.