Tragedija u Beogradu: Profesorska „tuga, nemoć, strah, ogorčenost i ljutnja“, dok učenici postavljaju pitanja „na koje nije lako dati odgovor“

„Muk.“

Bilo je to prvo što je Ninoslav Petrović, profesor beogradske Tehničke škole GSP, osetio kada je u četvrtak ujutru, dan posle višestrukog ubistva u osnovnoj školi u centru Beograda, ušao u učionicu među njegove đake.

„Tuga, strah i strepnja… Ovo jednostavno nije smelo da se desi“, kaže on za BBC na srpskom, dok pokušava da zadrži suze.

„Oseća se strah i nespokojstvo, naravno da je bilo jako teško bilo šta reći deci u tom trenutku“, opisuje Petrović prvi susret sa učenicima posle tragedije na Vračaru.

Njegov kolega Aleksandar Saković iz Srednje škole Barajevo je, kako kaže za BBC na srpskom, smogao snage da sa učenicima popriča o jučerašnjem događaju, iako je „sve bilo strašno“ tokom časova koje je držao.

„Trebalo je kao nešto da radimo, ali smo zapravo samo malo popričali na ovu temu.

„Rekao sam im da moramo svi da se pogledamo u oči, da shvatimo da nešto nije u redu sa nama kao društvom i da se menjamo, jer ovo nije problem ni te porodice, ni tog dečaka, ni njegove škole, već celog društva i miljea u kojem živimo“, opisuje Aleksandar, trudeći se da obuzda glas koji drhti.

• Tragedija u Beogradu, dan kasnije: Suze, igračke, poruka „Razgovarajte s decom“ i tišina ispred škole
• Tragedija u Beogradu: U kojem uzrastu deca mogu da budu krivično odgovorna
• Tragedija u Beogradu: Osmoro đaka ubijeno, dva ranjena deteta u kritičnom stanju

Dvojica profesora našla su se ispred zgrade Ministarstva prosvete u Nemanjinoj ulici, gde je Forum srednjih stručnih škola organizovao skup, pozivajući na veću zaštitu nastavnika i učenika u osnovnim i srednjim školama u Srbiji.

Iz Sindikata radnika u prosveti najavili su da će stupiti u štrajk u petak, 5. maja ubog nesrećnog događaja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“.

Zahtevaju „obezbeđenje svim zaposlenima u prosveti poštovanja svoje ličnosti na radu, kao i rad na radnom mestu i u radnoj okolini na kojima su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu“.

‘Deca u šoku i strahu’, nastavnici ‘bez reči’

Jutro koje je osvanulo u četvrtak nije bilo lako ni za Mariju Mitrović, profesorku engleskog jezika u Elektrotehnočkoj školi „Rade Končar“.

„Meni je ovo strašno, mnogo mi je teško, svi smo bez reči“, opisuje ona za BBC kako se oseća posle tragedije 3. maja.

Reči je ipak morala da pronađe kada se oglasilo zvono za početak časa, a ona uhodala u učionicu, gde je videla „decu u šoku i strahu“.

„Očekuju od nas nekakav odgovor, i to pametan, a mi ne možemo lako da ga damo.

„U neverici su, sigurno da je prisutan i strah, to je potpuno prirodno“, prepričava Mitrović.

Vodila je računa o tome šta će im reći i na koji način, jer raspoloženje i osećanja nastavnici „prenose na decu“.

„Moramo da skupimo hrabrosti zbog njih, da bi se i oni osećali bezbedno i lepo u školi.

„Savetovali smo ih da se svaki problem može rešiti, a možda je ovo dete dugo imalo problem na koji niko nije pravilno obraćao pažnju“, priča Marija.

• Tragedija u Beogradu: „Sve treba da stane“
• Psihološkinja iz Velike Britanije: „Kada prođe trauma, ostaje dugačak proces tugovanja“
• Kako razgovarati sa decom posle tragedije u školi

Istog jutra se i profesor Aleksandar Saković iz beogradske opštine Barajevo osećao „vrlo tužno i nemoćno“.

Smatrao je da u školama nije trebalo da bude nastave dan nakon tragedije, kako bi se „ispoštovala sva deca koja su tragično izgubila živote, kao i njihove porodice“, priča on.

„Ogorčen sam i ljut na sve nas kompletno, jer smo svi podjednako odgovorni – nastavnici, roditelji, ministarstvo i država u celini.

„Očajan sam i ne znam kako smo došli do toga da u Beogradu doživimo ovako strašan događaj“, priča ovaj prosvetni radnik.

Kako će nastavnici i deca sutra u škole?

Uprkos tragičnom događaju, Aleksandar Saković „nema strah“ da bi nešto slično moglo da se dogodi u školi u kojoj radi u Barajevu.

„Ali, ne radi se o meni kao pojedincu, niti se brinem za sebe, već se plašim šta će se dalje dešavati i kako ćemo dalje nastaviti da radimo“, kaže.

Ni Ninoslav Petrović „ne zna šta bi u budućnosti moglo da se dešava u našim školskim dvorištima“, priča ovaj prosvetni radnik očiju punih suza, dok mu naočare stoje na čelu.

Kako kaže, „radi u srednjoj školi, sa decom sa kojom je mnogo lakše razgovarati, jer su zrelija“, pa smatra da ima bolje šanse da im pričom olakša situaciju i doprinese da do ovakvih slučajeva više ne dođe.

Profesorka engleskog Marija Mitrović neće biti uplašena kada narednih dana bude odlazila na posao u Elektrotehničkoj školi „Rade Končar“.

„To sam rekla i deci – strah nikada nisam imala, a nemam ga ni danas.

„Uvek sam se osećala bezbedno i lepo među decom, a žao mi je što je ovo bacilo senku na svu sjajnu decu i posao koji prosvetni radnici rade u teškim uslovima“, ocenjuje ona.

‘Problem svih nas’

Dok oko osećanja sigurnosti u učionici nema dileme, Mitrović kaže da na pitanje o tome zašto se događaju tragedije, poput one u sredu na Vračaru, „nema jednostavnog odgovora“.

„Celo društvo mora ozbiljno da se zamisli nad ovom situacijom, ovo je problem svih nas i nema jednog krivca za ovo – nije to ni jedno dete, jedan čovek, jedna porodica ili jedna škola“, uzdiše prosvetna radnica.

Profesorka je, kaže, razočarana činjenicom da niko direktno nije preuzeo odgovornost za smrtonosnu pucnjavu u osnovnoj školi.

„Morao je neko da kaže da je odgovoran – ministarstvo ili čelni ljudi u njemu.

„Ne mogu majkama, kojima su deca vraćena u kovčezima, da kažu kako je ‘prsten bezbednosti bio prisutan’ – za mene je to vrlo neodgovorna izjava iz ministarstva“, smatra Mitrović.

Njen kolega Aleksandar Saković saglasan je da prevencija nije zaduženje škola i roditelja, već čitavog društva.

„Agresija je kod nas postala manir i to se vidi na svakom koraku – u medijima, javnom govoru, na ulici, prema svemu što je drugačije, prema slabima, manjinama“, nabraja profesor iz Barajeva.

Dodaje da učenici, koji su u fazi odrastanja, takve stvari gledaju „na svakom koraku, a neki od njih nažalost skrenu u nekom momentu“.

„Šta treba da uradimo i promenimo da bismo dalje nastavili da radimo normalno?“, pita se Aleksandar.

Kako je srpska prestonica izgledala u danu tragedije?

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]