Ukrajina i Rusija: Elektroškovi i premlaćivanja – užasi ruske „filtracije“

Ukrajinci koji žele da napuste gradove pod ruskom okupacijom ne mogu to da učine a da ne prođu kroz zastrašujući proces poznat kao „filtracija“.

Pretražuju im se telefoni, pregledaju nalozi na društvenim mrežama.

Sve što se smatra inkriminišućim može da dovede do premlaćivanja ili čak elektrošokova, tvrde civili, a mnogi od njih se silom šalju u Rusiju.

Andrej je nervozno posmatrao dok su ruski vojnici povezivali njegov telefon sa svojim kompjuterom, očigledno pokušavajući da povrate neka dokumenta sa njega.

Andrej, dvadesetosmogodišnji službenik u marketingu, pokušavao je početkom maja da napusti Marijupolj, lučki grad na jugoistoku oko koga su se žestoke borbe vodile nedeljama.

Obrisao je sve što je mislio da bi ruski vojnik mogao da iskoristi protiv njega, kao što su tekstualne poruke u kojima govori o ruskoj invaziji na Ukrajinu ili fotografije razaranja u njegovom gradu izazvanog višenedeljnim nemilosrdnim granatiranjem.

Ali internet u Marijupolju, nekada živoj luci u južnoj Ukrajini, bio je odsečen u sklopu ruske opsade, i Andrej nije uspeo da obriše neke objave na društvenim mrežama.

On se setio prvog dana rata, kad je podelio neke antiruske poruke i govore ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog.

„Gotov sam“, pomislio je.

• Jezivo putovanje Ukrajinca do ruskog zatvora i nazad: Povratak bez ijednog nožnog prsta
• Ukrajinci deportovani u Rusiju tvrde da su prebijani i zlostavljani
• „Ostaćeš bez bubrega“: Mučenja ljudi u delovima Ukrajine pod ruskom kontrolom

Vojnicima je, rekao mi je Andrej, već odranije zapao za oko.

Kad je prvi put stao u red za filtraciju u selu Bezimene, južno od Marijupolja, jedan od Rusa zapazio je njegovu bradu.

Vojnik je pretpostavio da je to znak da je Andrej borac u puku Azov, bivšoj paravojnoj formaciji povezanoj sa ultradesničarima.

„Da li ti i tvoja brigada ubijaju naše momke?“, pitali su oni Andreja.

On je odgovorio da nikad nije služio u vojsci, zaposlio se odmah nakon što je diplomirao, ali oni „nisu hteli ni da čuju za to“.

Dok su mu vojnici pregledali telefon, prešli su na njegove političke stavove i pitali ga za njegovo mišljenje o Zelenskom.

Andrej je oprezno rekao da je Zelenski „u redu“, a jedan od vojnika je želeo da zna šta tačno misli pod tim.

Andrej mu je rekao da je Zelenski samo još jedan predsednik, koji se ne razlikuje previše od onih pre njega, i da ga, zapravo, politika previše ne zanima.

„Onda je“, odgovorio je vojnik, „trebalo samo da kažeš da te politika ne zanima.“

Vojnici su zadržali Andrejev telefon i rekli mu da sačeka napolju.

Sreo se sa bakom, majkom i tetkom, koje su stigle zajedno s njim i već su dobile dokumenta koja im dopuštaju da idu.

Nekoliko minuta kasnije, Andreju je naloženo da ode do šatora u kom su pripadnici ruskih snaga bezbednosti, FSB, sprovodili dalje provere.

Za stolom je sedelo pet oficira, od kojih su trojica nosila fantomke.

Oni su Andreju prikazali snimak koji je 1. marta podelio na Instagramu – govor Zelenskog.

Andrejev potpis slike je glasio: „Predsednik na koga možemo da budemo ponosni. Idite kući sa vašim ratnom mašinerijom!“.

Jedan od oficira je poveo razgovor. „Rekao si nam da te ne zanima politika, ali ti podržavaš nacističku vladu“, priseća se Andrej da mu je rečeno.

„Udario me je u vrat. On je praktično započeo premlaćivanje.“

Kao i Andreju, i Dmitru su zaplenili telefon na kontrolnom punktu dok je krajem marta pokušavao da napusti Marijupolj.

Dmitro, tridesetčetvorogodišnji nastavnik istorije, rekao je da su vojnici u poruci njegovom prijatelju pronašli reč „rusista“, spoj reči „Rus“ i „fašista“.

Vojnici su ga, ispričao mi je Dmitro, šamarali i šutirali, a „sve se to desilo zato što sam upotrebio tu reč“.

Dmitro kaže da je odveden, zajedno sa još četvoro ljudi, u policijsku stanicu u selu Nikolski, koje je takođe služilo kao punkt za filtraciju.

„Oficir s najvišim činom udario me je pesnicom četiri puta u lice“, rekao je on.

„Izgledalo je kao da je to sastavni deo procedure.“

Njegovi ispitivači su mu rekli da nastavnici poput njega šire proukrajinsku propagandu.

Pitali su ga i šta misli o „događajima iz 2014.“, godine kad je Rusija anektirala Krim i počela da podržava pro-ruske separatiste u Donjecku i Lugansku.

On je odgovorio da je taj sukob poznat kao rusko-ukrajinski rat.

„Oni su rekli da Rusija nije učestvovala i pitali me da li se slažem da je to zapravo bio ukrajinski građanski rat.“

Oficiri su mu ponovo pregledali telefon i ovaj put našli fotografiju knjige koja je imala slovo H u naslovu.

„Uhvatili smo te!“, rekli su vojnici Dmitru.

Ruski predsednik Vladimir Putin tvrdi da je njegov rat u Ukrajini pokušaj da se „denacifikuje“ zemlja, a vojnici su, rekao je Dmitro, verovali da on čita knjige o Hitleru.

Narednog jutra, Dmitro je prebačen sa dve žene u zatvor u Starobeševi, selu u Donjecku pod kontrolom separatista.

U ćeliji sa četiri kreveta, prebrojao je 24 ljudi.

Posle četiri dana i još jednog detaljnog saslušanja, konačno je pušten i na kraju je stigao do teritorije pod kontrolom Ukrajine.

Više nedelja kasnije, još ne zna šta se desilo sa drugim zatvorenicima iz njegove ćelije.

• Rusko zavođenje terora u mirnom naselju nadomak Kijeva
• Rusija briše istoriju u ukrajinskom „mrtvom gradu“

U šatoru u selu Bezimene, Andrej je primetio još dvoje ljudi sa rukama vezanima na leđima, koji su ostavljeni u ćošku dok su se oficiri bavili njim.

„Počeli su da me tuku mnogo jače“, rekao mi je Andrej, „i to svuda“.

U jednom trenutku, posle udarca u stomak, osećao se kao da će se onesvestiti.

Uspeo je da sedne na stolicu.

„Zapitao sam se šta bi bilo bolje“, rekao je, „izgubiti svest i pasti ili dalje trpeti bol.“

Makar nije bio poslat negde drugde, pomislio je Andrej, daleko od porodice.

Ukrajinski zvaničnici tvrde da su hiljade ljudi poslati tokom filtracije u pritvorske centre i kampove podignute u oblastima pod ruskom kontrolom.

U skoro svim slučajevima, njihova rodbina ne zna gde se drže i zbog čega.

„Bio sam veoma ljut zbog svega“, rekao je Andrej, „ali sam istovremeno znao da je moglo da bude mnogo gore.“

Njegova majka je pokušala da uđe u šator, ali su je oficiri sprečili.

„Bila je veoma nervozna. Kasnije mi je rekla da su joj kazali kako je počelo ‘moje prevaspitavanje'“, rekao je Andrej, „i da ne treba ništa da se brine.“

Njegova patnja, rekao mi je, nastavila se još dva i po sata.

Čak je bio prisiljen da snimi video u kom govori: „Slava Ruskoj vojsci!“, što je bila parodija na račun ukrajinskog slogana „Slava Ukrajini!“.

Poslednje pitanje, rekao je Andrej, bilo je da li „shvata u čemu je pogrešio“ i „očigledno sam na to odgovorio potvrdno“.

Dok su ga puštali, oficiri su doveli drugog čoveka, koji je prethodno služio u ukrajinskoj vojsci i imao nekoliko tetovaža na sebi.

„Odmah su ga bacili na zemlju i počeli da ga tuku“, rekao je Andrej.

„Nisu ga ništa pitali.“

Ukrajinske vlasti tvrde da su ruske snage i proruski separatisti sproveli filtraciju na okupiranim teritorijama u pokušaju da uspostave moguće veze stanovnika sa vojskom, policijom, pa čak i lokalnom vlastima, dok okupatorske snage ponovo pokušavaju da uspostave funkcionisanje službi i infrastrukture.

Na posebnoj meti nalaze se vojno sposobni muškarci, na kojima se traže modrice koje bi sugerisale skorašnju upotrebu oružja, kao što su na prstima i ramenima.

Svlačenje na golo i pretres su uobičajeni, kažu svedoci, čak i za žene.

Aleksandra Matvijčuk, šefica Centra za građanske slobode, kijevske grupe za zaštitu ljudskih prava, rekla je da je proces, čak i kad nije nasilan, „nehuman“.

„Nema nikakvog vojnog opravdanja za ovo… Oni pokušavaju da okupiraju zemlju sredstvima koje zovem ‘ogroman bol nanošen civilima’. Zapitate se: ‘Zašto toliko svireposti? Čemu?'“.

Maksim, četrdesetosmogodišnji radnik čeličane, rekao je da je bio prisiljen da skine sve sa sebe dok su oficiri u selu Bezimene proveravali čak i šavove na njegovoj odeći.

Pitali su ga da li je on iz puka Azov ili simpatizer nacista – negirao je oba – i zašto želi da napusti Marijupolj.

„Rekao sam: ‘Vi ste zapravo ti koji se nalazite na ukrajinskoj zemlji.'“

Jedan od oficira, za koje kaže da su svi bili Rusi, reagovao je tako što je udario Maksima kundakom puške u grudi.

On je pao.

„Spustio sam glavu na zemlju, držeći se za rebra. Nisam mogao da ustanem“, rekao je.

„Bilo je veoma bolno disati.“

Odveden je na mesto koje je opisao kao „kavez“, gde su držani ostali.

Primetio je da je jedan drugi čovek, dizač tegova, imao tetovažu Posejdona, grčkog boga, sa trozupcem.

Vojnici su mislili, kaže Maksim, da je to ukrajinski grb.

„On im je objasnio, ali nisu razumeli.“

Ljudi zatočeni u „kavezu“ nisu dobijali hranu niti vodu i morali su da mokre u ćošku pred svima, ispričao mi je Maksim.

U jednom trenutku, iscrpljen, pokušao je da zaspi na zemlji.

Ušao je oficir, šutnuo ga u leđa i naterao ga da ustane.

Ljudi su odvođeni na saslušavanje i, kad bi se vratili, „videli ste da je osoba premlaćena“, kaže Maksim.

Video je ženu u četrdesetim kako leži u bolovima, očigledno udarena u stomak.

Muškarac, koji je izgledao kao u pedesetim, imao je okrvavljenu usnu i crvene modrice po vratu.

Maksim veruje da su ga davili.

Niko u „kavezu“ nije ništa pitao niti govorio drugima.

Plašili su se da bi oficiri FSB-a mogli biti maskirani kao zatvorenici.

Posle četiri-pet sati, Maksim je pušten i dozvoljeno mu je da napusti Marijupolj.

Nekoliko dana kasnije, stigao je na bezbednu teritoriju pod kontrolom Ukrajine i otišao u bolnicu da bi mu bila ukazana pomoć zbog bola u grudima.

Dijagnoza: četiri slomljena rebra.

• „Ruski vojnici su me silovali i ubili mog muža“
• „Svi su sve izgubili“: Priče izbeglih iz ukrajinskog Marijupolja
• „Video sam kako ruski vojnici ubijaju moga oca“

Jurij Blousov, koji predvodi ratno odeljenje pri ukrajinskom javnom tužilaštvu, rekao je da je njegov tim primio optužbe za mučenja i čak ubistvo tokom filtracije.

„Čini se da je to ruska politika koja je bila unapred osmišljena i prilično dobro pripremljena“, rekao mi je on.

„To definitivno nije izolovan slučaj ili nešto što radi jedan lokalni čovek zadužen za vojsku.“

On je priznao da je teško potvrditi slučajeve ili proceniti razmere nasilja.

Ukrajinske vlasti ne mogu da sprovedu istrage na okupiranim teritorijama, a većina žrtava nije spremna da podeli svoje priče, brinući se da bi njihova rodbina u Marijupolju mogla da se nađe na meti ako se otkrije njihov identitet.

Vadim (43), koji je nekada radio u državnoj kompaniji u Marijupolju, rekao je da je mučen u selu Bezimene u martu.

Separatistički vojnici ispitivali su njegovu ženu nakon što su otkrili da je „lajkovala“ stranicu Ukrajinske vojske na Fejsbuku, i pronašli potvrdu na telefonu da im je uplaćivala donacije.

„Pokušao sam da je zaštitim“, rekao je on, „ali su me oborili na zemlju.“

Ustao je, ali su ga još jednom pretukli.

Bio je to obrazac, rekao je on, koji se iznova i iznova ponavljao.

Kad su ruski vojnici saznali gde radi, odveli su Vadima u drugu zgradu.

Tamo su, rekao je Vadim, separatistički vojnici počeli da mu postavljaju „glupa pitanja“ i da ga tuku.

„Koristili su elektrošokove, zamalo sam umro. Pao sam i počeo da se davim na svojim plombama, koje su mi poispadale iz zuba“, rekao je Vadim.

On se ispovraćao i izgubio je svest.

„Bili su veoma besni. Kad sam došao svesti, rekli su mi da počistim sve za sobom i nastavili su da me izlažu elektrošokovima.“

Mučenje je, rekao je Vadim, prestalo tek kad su intervenisali ruski vojnici.

Oni su ga još jednom ispitali, a onda su ga pustili.

Dok je Vadim izlazio iz zgrade, video je kako iznose jednu mladu ženu, koja je identifikovana tokom procesa kao službenica suda.

„Preko glave joj je bila navučena najlonska kesa i ruke su joj bile vezane“, rekao je Vadim.

„Njena majka je bila na kolenima, preklinjala ih je da joj ne odvode ćerku.“

Vadimovo puštanje na slobodu imalo je jedan uslov: moraće da ode u Rusiju.

Oko 1,2 miliona ljudi u Ukrajini, među kojima hiljade stanovnika Marijupolja, poslato je u Rusiju protiv svoje volje od početka invazije u februaru, prema ukrajinskim zvaničnicima.

Rusija negira da sprovodi masovnu deportaciju, koja bi predstavljala ratni zločin prema međunarodnom humanitarnom pravu, i kaže da naprosto pomaže onima koji žele da idu.

Ukrajina odbacuje tu tvrdnju.

Neki od ljudi poslatih u Rusiju uspeli su da pobegnu u druge zemlje, čak i da se vrate u Ukrajinu.

Koliko tačno njih, još se ne zna.

Vadim je, uz pomoć prijatelja, uspeo da se prebaci u jednu drugu evropsku zemlju – nije želeo da otkriva svoju tačnu lokaciju.

Izgubio je deo vida, rekao mi je, a lekari su mu rekli da je to rezultat njegovih povreda glave tokom premlaćivanja.

„Osećam se bolje sada, ali rehabilitacija će potrajati.“

Pitao sam ga šta misli o filtraciji.

„Oni razdvajaju porodice. Ljudi su razdvojeni“, rekao je.

„To je čist teror.“

Rusko ministarstvo odbrane nije odgovorilo na nekoliko zahteva za komentar na ove navode.

Ruska vlada je prethodno negirala da čini ratne zločine u Ukrajini.

Andrej i njegova porodica su se sada skrasili u Nemačkoj, nakon što su takođe bili prisiljeni da pođu u Rusiju.

Kad se danas osvrne, on smatra da su okupatorske snage koristile filtraciju da bi demonstrirali „apsolutnu moć“.

Vojnici su se ponašali, rekao je on, kao da je to „neka vrsta zabave“, nešto što će im „zadovoljiti ego“.

Ispričao sam mu za još jednu Ukrajinku koju sam sreo – Viktoriju, šezdesetogodišnju penzionisanu inženjerku.

Vojnik je otkrio da je dodala ukrajinsku zastavu na svoju profilsku sliku na Fejsbuku, ispričala mi je, i njenu poruku: „Ukrajina iznad svega“.

Ona kaže da je uperio pušku u nju i zapretio: „Ostaviću te u podrumu da istruneš!“.

Potom ju je šutnuo, ispričala je. Viktorija nije mogla da razume zašto se tako ponaša.

„Šta sam uradila? Odakle im pravo?“.

Andrej kaže da ne može da objasni takvo ponašanje.

„Čak pokušavam sebi nekako da opravdam čitav proces. Pokušavam da ubedim sebe da ima neke logike.“

Ali, kaže on, „nema nikakve logike“.

Neka imena su izmenjena da bi se zaštitili identiteti ljudi

Dodatno izveštavanje: Ilija Tolstov; fotografije: Jana Kern

Additional reporting by Illia Tolstov; photographs by Janne Kern

Pratite Uuga na Tviteru: @hugobachega

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]