Ukrajina i Rusija: Na frontu u Donbasu u 21. godini „održava heroje u životu“

Zidovi i podovi ukrajinske poljske bolnice upijaju krv, gvožđe, znoj i prljavštinu.

Koliko god snažno da ga ukrajinsko vojno medicinsko osoblje riba, metalni miris i dalje pohodi ovo mesto.

Zadržava se u odeći lekara, a u kolima hitne pomoć njegov miris je gotovo neizdrživ.

„Čak i kad operete krv i poprskate sve peroksidom, miris i dalje ostaje. Nikad ga ne zaboravite“, kaže Valerija (21), asistentkinja anesteziologa.

• Za koje ratne zločine u Ukrajini je optužena ruska vojska
• Više od 200.000 poginulih i ranjenih vojnika od početka rata u Ukrajini, procena je Amerike
• Kako će zimsko vreme uticati na rat u Ukrajini

Traumatološki centar organizovan je u napuštenoj zgradi, gde živi više od desetak lekara i sestara koji se nalaze pod stalnom oružanom vatrom.

Grmljavina odlazeće artiljerijske vatre ne prestaje.

Za pet dana koliko sam proveo sa njima, ruske bombe su padale oko klinike gotovo svakodnevno, dok im ukrajinski poginuli i ranjeni vojnici neprestano stižu na vrata.

Ova Brigada – njeno puno ime ne može da se otkrije iz razloga operativne bezbednosti – već je izgubila dve medicinske tačke za stabilizaciju pod ruskom vatrom i petoro bolničara.

Pre rata, Valerija je radila u bolnici severno od Kijeva.

Ona je naviknuta na traumu, nema ničeg težeg od oživljavanja deteta koje je umrlo, objašnjava.

Ne rekavši ništa porodici, dobrovoljno se prijavila u vojnu službu i od tada spasava živote na nekim od najopasnijih frontova.

„Imam najfantastičniji posao na svetu. Branim heroje“, kaže ona.

„Oni brane nas, a ja sam tu da branim njih i da im ne dozvolim da umru.“

Kao deo tima anesteziologa, ona kaže da je tu da olakša patnju ranjenicima.

Valerija je sitna, sa širokim, srdačnim osmehom.

Preko medicinske odeće nosi vuneni duks sa kapuljačom na leopardove šare.

Njena vreća za spavanje je u uglu jedne od prostorija.

Na golom drvenom podu, pored njenog kreveta nalaze se prostirka sa nacrtanom pandom i Bebi Jodom.

Usvojeno mače, Marisija, pravi joj društvo dok spava.

Ovaj članak sadrži neke uznemirujuće opise i snimke

Iako je svaki dan nepredvidiv, on počinje istom rutinom.

U 09:00 sati, radio pušta jutarnju trubu i ukrajinsku nacionalnu himnu.

Tim staje s svim što radi i zastaje na trenutak u znak sećanja na one koji su izgubili živote u ratu.

Valerija i tim skaču na noge kad teško ranjenog vojnika uvode u prostoriju za hitan prijem.

On jauče od bola i viče:

„Moja ruka, moja ruka.“

Ali njegove povrede su mnogo teže. On je u polusvesnom ali kritičnom stanju.

Sa sedom bradom, izgleda kao da je u kasnim pedesetim.

Lice mu je istačkano šrapnelima, izgubio je desno oko.

Nedostaje mu najmanje jedan prst na desnoj šaci i obilato krvari iz potiljka.

Dok kreću da mu seku uniformu, pokazuje se njegova kao mermer bela koža.

Ime mu je Saša i iz dovratka gledam kako mu se obraćaju bolničari, verovatno mu objašnjavajući njegove rane.

On viče kad pronalaze i tretiraju još jednu ranu.

Započinje rad na zašivanju njegovog lica.

Jedan od hirurga, Dima (39) zatvara mu krvavu očnu duplju, zavlačeći prste duboko u čovekovu lobanju.

Vojnik je pun sedativa, ali uprkos tome, njegova leva ruka se podiže i hvatajući jednog po jednog, prebrojava četiri preostala prsta na desnoj ruci.

Medicinski tim mu je uklonio odeću i na stopala mu navukao par ručno pletenih zelenih vunenih čarapa da ga ugreje; dobijaju ih u punim kutijama od ukrajinskih civila.

Sa strane, u panciru i uniformi prekrivenoj blatom iz rovova, stoji stameni čovek koji ga je pronašao.

On kaže da je vojnik možda pogođen kasetnom bombom ili minobacačkom vatrom, ali da nije siguran.

Glavni bolničar, Ruslan (39) visok je i ćelav, sa gustom riđom bradom. Upoznali smo se letos kad sam prvi put bio tu.

On je dominantna pojava i jedva da mora bilo šta da kaže dok bolničari rade na tome da održe čoveka u životu; pripadnici njegovog tima se razumeju pogledima.

Njihov najpreči posao je da stabilizuju žrtvu i da je dopreme do glavne bolnice gde može biti podvrgnut operaciji.

Po strani, Olja, apotekarka koja se prijavila u vojsku kad je izbio rat, pregleda džepove čovekove uniforme i stavlja njegove lične stvari u kesu.

Za Ruslana, profesionalnog vojnika, ovaj rat započeo je još 2014. godine, kad je Rusija izvršila invaziju i ilegalno anektirala Krim.

Ali on kaže da je ukrajinska vojska dobro iskoristila međuvreme – njihovi metodi lečenja na ratištu mnogo su napredovali i sada su na nivou zapadnih standarda.

Ali nedostaje im nešto što vojske na zapadu smatraju osnovnom alatkom – bolnički helikopter.

Umesto toga, čoveka stavljaju u stara britanska ambulantna kola, koja je jedinica kupila za 7.500 dolara.

Ugradili su novi motor i počeli da koriste vozilo za prevoz pacijenata do najbliže glavne bolnice 25 kilometara dalje.

Odvoženje ranjenih do tamo na vreme najteži je deo posla, kaže Ruslan.

On i Olja prave društvo ranjenom vojniku u ambulantnim kolima – Olja mu drži glavu u krilu dok se vozilo trucka preko neosvetljenih i rupičastih seoskih puteva, a artiljerija blešti i grmi u daljini.

Ruslan drži čoveka za ruku, pritiskajući je da bi dobio reakciju dok prati njegove vitalne znake.

Za volanom je Roman.

Ranije tokom dana, šofer ambulantnih kola lovio je fazane za večeru – ove ptice su se namnožile otkako su ljudi napustili oblast.

On kaže da je izgubio računicu koliko puta je morao da vozi do glavne bolnice.

„Svako putovanje je opasno“, objašnjava.

„Ne znamo gde će pucati ruski okupator. Naš posao je takav da mora da se obavi. Nema veze da li pucaju ili ne.“

Na mračnom drumu ispred njih, vidi se kako gori zgrada – naleti jarkog narandžastog plamena jedino su svetlo kilometrima unaokolo.

Vožnja je spora, ali se drumovi popravljaju kako se bližimo gradu.

Roman ubrzava, a plava rotacija ambulantnih kola užurbano prolazi kroz kontrolne punktove.

Nešto malo više od sat vremena otkako je ranjeni vojnik doveden u poljsku bolnicu, isporučen je glavnoj bolnici.

On preživljava.

Nazad u bazi, pauza, trenutak da se tim sabere.

Zamenjuje se oprema, čiste se krv i meso.

Ruslan puši, dok Valerija pere krv sa ruke i povlači se u ćošak da gleda crtane filmova na laptopu.

Roman čisti ambulantna kola.

Tim često samog sebe naziva mašinom, karikom u lancu, ili, kako to Ruslan kaže, „obrtnim mehanizmom“.

Ali, njihov posao meni ne izgleda čisto mehanički – vide se i saosećanje i nežnost, dok ukazuju pomoć pacijentima.

Na istom frontu, samo sa suprotne strane, pristiglo je hiljade novih ruskih regruta.

Sa vrlo malo obuke, njih bacaju na ukrajinske položaje i oni trpe teške gubitke.

Postoje izveštaji da Rusi nemaju ni osnovne stvari, kao što su čvrsti zavoji, za lečenje ranjenih vojnika.

Pogledajte video: „Ne opraštam Rusiji jer ubija našu decu“

Ni Moskva ni Kijev ne otkrivaju brojke vlastitih žrtava, ali američka vojska, uz pomoć satelitskih snimaka i drugih izvora, procenjuju da su obe strane pretrpele gubitke od više od 100.000 poginulih ili ranjenih otkako je Rusija izvršila invaziju.

Rat nije samo u oklopu i artiljeriji, on je i u održavanju morala i motivisanju vojnika.

U tome Ukrajina veruje da ima prednost.

Dolazak tih ruskih regruta doneo je i promenu: lekari i sestre primećuju da moraju da leče više rana od metaka, posledica borbi prsa u prsa.

Za pet dana koliko sam proveo sa timom, čuo sam više skoncentrisane puščane vatre nego što sam čuo tokom čitavog vremena provedenog na frontu u ukrajinskom ratu.

Olja, bivša civilna apotekarka, najtiša je u čitavoj grupi.

Među gomilom snažnih ličnosti, ona je najsamostalnija, vitka žena obično ušuškana u pufnastu jaknu, sa kapom i velikim naočarima.

Šta misli o čoveku čiji je život pomogla da se spase, pitam je.

„Svakom pacijentu pristupam sa toplinom i mogu da mu prenesem makar njen delić“, odgovara ona.

„Malo moje topline, malo moje duše, da se ne brine mnogo. Da mu malo olakšam njegovo stanje.“

Većinom jutara ona odlazi da trči, po blatnjavim putevima, dok tenkovi i oklopna vozila prolaze kraj nje na putu do fronta.

Za nju je ta vežba bekstvo, kaže.

„Uvek razmišljam o mirnim vremenima. Znam da će se ovaj rat uskoro završiti i mi ćemo se svi vratiti našim životima, našim porodicama, našim poslovima. Ne želim da se usredsređujem na rat.“

Ovaj tim je zajedno tokom čitavog rata.

Kad ih gledate za stolom, kao da gledate složnu porodicu, a opet se nisu poznavali kad su započele borbe.

Pretrpeli su svoju porciju zverstava, služeći zajedno u Buči, Irpinu, Bahmutu i sada ovde.

Olja i Valerija se prisećaju kako su nosili mrtve ili ranjene vojnike kroz šumu i polja na lečenje ili ukop u ranim haotičnim danima rata.

„Navići se na to je verovatno nemoguće“, kaže Olja.

„Veoma je teško videti ranjene vojnike, teško ranjene, bilo ih je veoma mnogo na mestima kao što su Buča i Irpin – uništeni gradovi, uništena sela.

„To se ne da rečima opisati.“

Tim se okuplja za večeru, da obeleži povratak Jurija sa dopusta, drugog hirurga u jedinici.

Gotovo da nema mesta za stolom ili na njemu.

Oni jedu fazana skuvanog na puteru i limunu, pečenu džigericu i pire krompir; za desert je pita bundevara.

Prvi put sam sreo sedokosog Jurija (42) letos.

Tada je nosio samo sivi kamuflažni šorc i slobodno vreme provodio češljajući polja detektorom za metal, „u lovu na blago“ – u njegov ulov spadali su stari novčići i jedan srebrni prsten.

Jedna od glavnih karakteristika ovog rata je spremnost Ukrajinaca da se bore.

Jurij, za razliku od Ruslana, nije profesionalni vojnik.

Ovo je njegov prvi rat, ali on, kao i mnogi drugi koje sam sreo, smatra da je prirodno što je ostavio civilni život za sobom da bi se borio za svoju zemlju – i zaštitio svoju porodicu.

„Neko mora da se bori a neko mora da živi“, kaže mi on.

„Jer ako se sve pretvori u potpuni rat, onda ćemo postati, ako to mogu tako da kažem, otupeli, prekaljeni, bez emocija.“

Opisuje kako je išao kući da poseti sinove, koji imaju 12 i 14 godina.

„Ti dani su bili jako kratki“, uzdiše.

Rat je, kaže on, odgovornost njegove generacije, da bi njegova deca mogla da žive u miru.

„Srećan sam što moja žena i moja deca ne prolaze kroz emocionalnu buru koju doživljavamo ovde. Mi smo poput zaptivka koji blokira loša vremena koja sa sobom nosi rat“, kaže on.

Drugog dana, u poljsku bolnicu stiže vojnik bez daha.

Diže dva prsta – dvoje ranjenih, pomišljam.

Ali ne, trebaju mu dve vreće za leševe.

Jedna za leš koji leži kraj ranjenog čoveka u tamnozelenom vojnom kombiju, i druga, pretpostavljam, za još jednu žrtvu.

Ruslan i drugi pomažu da se nežno iznesu nosila sa telom.

Pogledajte video:Rusija se sveti zbog gubitka teritorija na istoku, tvrdi Ukrajina

Dolazi do zastoja u granatiranju i čuje se pesma ptica – dani su bili hladni ovde, ali toga dana skoro kao da je proleće.

Stojim na odstojanju i gledam potresni prizor.

Mrtvi vojnik nema polovinu tela, grudi i stomak su mu smesa od krvi i kostiju.

Njegovo vozilo je pretrpelo direktan pogodak iz ruskog tenka.

Bez reči, bolničari oko njega pažljivo postavljaju njegove posmrtne ostatke u debelu crnu najlonsku vreću za leševe.

Zatvara se teški patentni zatvarač i kombi odlazi do mrtvačnice u pozadini fronta.

U rukama odlazećih vojnika, još četiri uredno složene neiskorišćene vreće za leševe.

Rane koje tim tretira su jezive, pokazuju mi ih na telefonima: ljudi čiji su udovi otkinuti u eksplozijama, komadi mesa koji vise sa golih kostiju, još jedan sa kasetnom municijom zabijenom u stomak.

Na snimku koji su napravili o jednoj žrtvi, njena noga je podignuta i stavljena u vreću, dok na sebi još ima pantalone i čizmu.

Za Valeriju, najgori deo posla je kada stigne „set slagalice“ – delovi tela vojnika koje treba upariti i spojiti za ukop.

„Kad vam donesu delove tela osobe, osećate veliku žalost“, kaže ona.

„Jer kad ste pokušali da spasete žrtvu i niste uspeli, to je jedno, ali kad ne možete ništa da uradite – tad osetite koliko ste nemoćni i mislim da je to najgore, i ne samo za mene.“

A najmlađe žrtve su one koje nikako ne može da zaboravi.

„Kad vidite da je godina rođenja 2003, onda shvatite da ta osoba ima 18 godina. Ta osoba je videla vrlo malo od života, možda se nikad nije ljubila a već vidi smrt, vidi i trpi teške muke. Najžalije mi je mladih. Živo se sećam njihovih lica, njihovih rana.“

„Sećam se tih dečaka koji nisu izgubili borbeni duh, koji leže pred vama bez noge ili ruke. Šale se sa vama. Ne možete da se ne divite njihovoj snazi.

„Bez oružja u rukama – imaju moćno oružje u srcima.“

U ratu, hrabrost počinje da se uzima zdravo za gotovo.

Ruslanov tim je ima u izobilju i on samo posustaje, kaže, kad za sobom ostavlja kuću i dve ćerke.

„Pokušavam brzo da odem od kuće, jer što mi duže treba, oni će se duže brinuti“, kaže mi.

„I zato uvek kažem: ‘Slušajte mamu, pomozite joj’ i samo odem, praktično pobegnem.“

Sa njim sam jedne večeri, a on čak i na kraju dugog dana seče drva i loži ognjište.

Ostatak njegovog tima je u smeni ili je otišao na počinak.

Ruslan je često poslednji koji ide na spavanje.

Njegova žena, takođe doktorka, šalje mu fotografije kreveta na sprat koji treba da odabere za devojčice.

Pre nego što odlazim, pitam ga da li ima nešto da poruči za kraj.

„Odavde može da se pošalje samo jedna poruka“, kaže on.

„Mir. Uvek postoji potreba za mirom. Civilizovano društvo… a ovo se i dalje dešava? To onda znači da nije dovoljno civilizovano. Voleo bih da smo to naučili ranije. Svi mi.“

Video i fotografije: Daren Konvej

Pogledajte video: Svedočenja o brutalnostima ruske vojske u oslobođenim regionima Ukrajine

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]