Napad ovog vikenda bio je jači nego udari pre godinu dana: tri cilja umesto jednog.
Tada su Sjedinjene Države delovale samostalno; ovog puta su im se pridružili francuski i britanski saveznici. Upotrebljeno je dvaput više oružja protiv ciljeva u Siriji nego prošle godine – nešto više od 120 ukupno.
Ali ključno pitanje ostaje isto.
Da li je sve ovo dovoljno da se postigne ono što Amerikanci kažu da im je cilj – da se predsednik Asad dovoljno zastraši da više ne korisiti hemijsko oružje?
Asadova delotvorna pobeda
Od prošlog aprila, sukobi u Siriji ne jenjavaju. Ipak, dve ključne stvari su se promenile.
Prvo, Asadov režim je delotvorno pobedio u ovom ratu, a terorisanje civila odigralo je ključnu ulogu u njegovoj strategiji.
Predsednik Asad možda ne kotroliše čitavu teritoriju Sirije. Ali uz podršku Rusije i Irana, ne postoji niko ko može zaista da mu se usprotivi. U ponovnom uspostavljanju šire kontrole sprečavaju ga nedostatak ljudstva, opreme i kapaciteta.
Drugo, odnosi između Vašingtona i Moskve – i između Rusije i Zapada uopšte – značajno su pogoršani, do mere da čak i visoki međunarodni zvaničnici govore o novom Hladnom ratu.
Takav je kontekst u kom je predsednik Tramp rešio da pošalje kaznenu poruku Asadovom režimu. I takav je kontekst u kome će je režim primiti.
Hoće li se režim povući ili će ostati prkosan? Hoće li javno samohvalisanje prikrivati duboko promišljanje o sledećim potezima Asadovog režima?
Da li će možda Rusija, bez obzira šta u javnosti govore njeni predstavnici, oštro razgovarati sa sirijskim vođom? I ako to učini, hoće li taj razgovor imati nekakvog efekta?
Trampovo skretanje pažnje
Posmatrajući kako se razvija ova kriza iz Sjedinjenih Država, nalazim je zbunjujućom i, u mnogo čemu, zabrinjavajućom.
Čini se da u Trampovoj administraciji nedostaje fokus i jasnoća. Možda to i nije iznenađenje, kada je i sam predsednik duboko i sve više upetljan u domaće probleme, dok ga optužbe i tvrdnje o aferama i skandalima iz prošlosti progone ponovo.
SAD i saveznici napali lokacije sa hemijskim oružjem
Sirija: Šta može da postigne zapadna vojna intervencija?
U nekim trenucima se činilo da će pre napasti američko pravosuđe nego predsednika Asada. To se pokazalo i prošle nedelje – dok se veći deo sveta brinuo oko toga šta bi predsednik Tramp mogao da uradi u Siriji, američkim medijima su dominirali, vladali i fascinirali ih u jednakoj meri, Trampovi problemi kod kuće, toliko, da se skoro ni o čemu drugom nije pričalo.
Trampova retorika navodila je na pomisao o snažnom vojnom udaru na Asadov režim. A ono što se desilo je daleko od toga. I kakav zaključak mogu da donesu Moskva i Damask?
Meki ciljevi
Pentagon je, čini se, dao sve od sebe da se izbegnu civilne i „strane“ žrtve – u prevodu, ruske.
Tri cilja su odabrana i zbog njihove glavne uloge u programu hemijskog naoružanja, ali i zbog najmanjeg mogućeg rizika od kolateralne štete.
Načelnik Generalštaba je na brifingu posle napada objasnio da su Sjedinjene Države imale spisak i drugih ciljeva, ali su odlučile da ih ne gađaju ovog puta. Jasna poruka je da će, ukoliko se Asadov režim ponovo opredeli za korišćenje hemijskog naoružanja, uslediti novi napadi.
A opet, od prošlog aprila je zabeležen određeni broj navodnih napada hemijskim naoružanjem, uglavnom korišćenjem gasa, hlora. Ali sve do sada, Amerika nije izvela napad. Dakle, kakvu poruku ta odluka šalje?
Nada postoji da će Asad promeniti ponašanje. Ali šta će biti sa sukobom u Siriji uopšte? Ovaj surovi rat ne pokazuje znake kraja. Mnogi ukazuju da su bombe, artiljerija i meci odgovorni za nebrojene smrti i sakaćenja u Siriji, a ne hemijsko oružje. Pa opet, baš je ono izazvalo hitru akciju Zapada.
Ovaj osećaj je protkan istinom u velikoj meri, iako zbog istorijskih i kulturoloških razloga, hemijsko oružje izaziva poseban užas na Zapadu, usled njegovog korišćenja posle Prvog svetskog rata. Sporazum kojim se zabranjuje hemijsko naoružanje je važan dogovor o razoružanju i njegovo slabljenje preti da zaustavi godine napretka.
Ali šire pitanje ostaje – do koje mere ovi poslednji napadi menjaju sliku u Siriji? Da li će oni makar malo približiti kraj sukoba? Nažalost, odgovor je skoro sigurno, ne.
Sve do nedavno – na užas generala – Tramp je govorio o povlačenju svih američkih trupa iz Sirije. Samo par dana kasnije, izgledalo je kao da preti velikom vojnom intervencijom. U Trampovoj administraciji nema postojanosti.
Jednostavno, ne postoji jasna strategija koja će pomoći okončanju rata. Jedan od argumenata za zadržavanje američkih trupa u Siriji je jačanje lokalnih saveznika poput Kurda, čiji je cilj slabljenje ravnoteže Asadovog režima i podrške koju dobija iz Irana.
Ograničavanje Irana je otprilike jedina zajednička tema u pristupu Trampove administracije, ali čak ni to nije dovelo do dosledne strategije. U izjavi posle napada, predsednik Tramp je ponovo potrvrdio da Sjedinjene Države ne žele beskonačno prisustvo u Siriji.
On se očigledno nada da će, kada drugi – ko? – preuzmu teret na svoja pleća, Amerika moći da ode. Ali ovu izjavu je pratila druga, sveobuhvatnija, o neukrotivosti ovog regiona i problemima koji ga razaraju, što teško može da ukaže na želju o dugoročnom angažovanju.
Ako ovakvi signali stižu iz Vašingtona, zašto bi onda Rusija trebalo da brine?
Uspon Rusije
Rusija se, kroz vojnu i političku podršku Asadovom režimu, ponovo vratila kao značajna diplomatska sila u regionu. Moskva je, naravno, upozoravala Ameriku i njene saveznike da ne napadaju Siriju. Dakle, šta bi Rusija mogla da učini posle ovih napada?
U samoj Siriji, mogla bi da još više podrije već slabu poziciju Vašingtona, ali to ne znači rat sa Amerikancima – ovakvi strahovi, sem u slučaju neke izuzetne katastrofe, oduvek su bili, najverovatnije, preterani.
Američki sekretar za odbranu Džejms Matis već je nagovestio mogući odgovor Rusije, rekavši da Vašington „očekuje snažnu kampanju dezinformacija u danima koji slede, od onih koji su u savezništvu sa Asadovim režimom.“
Ova kampanja je na mnogo načina već i počela, i Rusi, koji sada imaju snage u oblasti u kojoj se navodni hemijski napad dogodio, insistiraju, prvo, da nema tragova hemijskog napada, i potom, nedavno, da je sve namešteno akcijama stranih agenata čiji je cilj da diskredituju Asada i Moskvu.
To je ona ista Rusija za koju većina zapadnih vlada smatra da je iza pokušaja ubistva bivšeg ruskog obaveštajnog agenta i njegove ćerke u Engleskoj, korišćenjem nervnog agensa. To je ona ista Rusija koja je pokušala da utiče na izbore u Sjedinjenim Državama i drugde. To je Rusija predsednika Putina koja je zauzela deo Ukrajine. I tako dalje. Bitka u dezinformacijama je već počela.
Novi Hladni rat
Nova vrsta Hladnog rata se razvija. Možda ne nosi rizik nuklearnog uništenja, ali je baš zbog toga, na mnogo načina, direktnija i nepredvidljivija, uz Moskvu koja preuzima mnogo većih rizika nego u prošlosti.
Rusija nije globalna supersila kao što je to bio Sovjetski Savez. Više nema ideologiju koja dobija podršku oslobodilačkih pokreta širom sveta. Rusija je u osnovi regionalna sila srednje snage sa značajnim nuklearnim arsenalom i relativno slabom privredom. Ali Moskva zna kako da širi uticaj i kako da vodi rat informacijama. A Putin je rešen da odbrani ruske interese – kako ih on vidi – gde god može.
To se uglavnom odnosi na zemlje u susedstvu Rusije, države blizu njenih granica koje su tradicionalno ruske interesne zone – poput Gruzije ili Ukrajine. Sirija je skoro pa počasni član ove skupine, omogućavajući Rusiji ulaznu tačku u ponovnom uspostavljanju uticaja u regionu koji je i dalje važan. Ruska zvezda je u usponu, a uticaj Vašingtona, na mnogo načina, opada.
I to jeste značajno. Jer nestabilnost u ovom regionu raste. Talasanje probuđeno odlukom prethodne američke administracije da se obori režim Sadama Huseina u Iraku još uvek se širi. Iran je najviše dobio tom odlukom i postao je značajan regionalni igrač.
Rastući uticaj Irana u Siriji donosi rizik od velikog sukoba sa Izraelom. Nedavno je došlo do navodnog napada Izraela na jednu bazu u Siriji u kojoj se nalazilo važno postrojenje Irana.
Napetost raste. Brojni procepi u regionu se sve više spajaju.
A napadi Amerikanaca, Britanaca i Francuza su neizbežno dodali još jedan kamen na ovaj put.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
