Zajednica od 2.000 ljudi sa 151 slučajem seksualnog zlostavljanja

Norveška policija zabeležila je 151 slučaj seksualnog zlostavljanja, između ostalog i silovanja dece, u maloj zajednici od 2.000 stanovnika koja se nalazi severno od Arktičkog kruga.

Prestupi su se događali tokom više decenija – od pedesetih godina prošlog veka, do 2017. godine – ali se za njih saznalo tek nedavno. Kako je moguće da su tako ozbiljni seksualni zločini ostali neotkriveni toliko dugo?

Nina Iveršen tvrdi da je uvek bila veoma pričljiva i da je često govorila o onome što joj se dešavalo dok je odrastala u Tisfjordu.

„Uvek sam pričala o tome. Od svoje četrnaeste godine sam pomišljala: ‘napisaću knjigu o zlostavljanju koje se događa i zaustaviću ga’. Međutim naravno da nisam u tome uspela.“

Kad je bila tinejdžerka, Nina i drugi mladi ljudi oko nje poveravali su se jedni drugima u vezi sa seksualnim zlostavljanjem koje su iskusili, ali odrasli nisu hteli da ih slušaju.

„Nazivali su nas kurvama i lažovima. Mnogi od nas su doživeli zlostavljanje. Ali svi bi nas ispljuvali ako bismo pokušali da govorimo o tome“, seća se Nina.

Iveršenovu su zlostavljali rođaci, pa je u detinjstvu porodični život za nju značio neprekidnu strepnju i strah.

Sada ima 49 godina i više ne živi u Tisfjordu, ali kaže da se i dalje ne oseća bezbedno.

Tisfjord je izolovana zajednica formirana oko fjorda dubine 900 metara, podeljena na dva dela – Drag na zapadnoj obali i Ćopsvik na istočnoj. Auto trajekt plovi od jednog do drugog.

Otprilike polovinu stanovnika Tisfjorda čine pripadnici starosedelačke Sami zajednice, jedne od najstarijih u Skandinaviji, čiji članovi žive u Norveškoj, Švedskoj, Finskoj i Rusiji.

Uprkos tome, oko dve trećine od 83 žrtve i 92 izvršioca koji su navedeni u policijskom izveštaju o seksualnom zlostavljanju, predstavljaju upravo Sami, a u načinu na koji se cela priča odigrala bilo je i diskriminacije i rasizma.

Nina Iveršen je 2005. godine već imala decu. Zabrinuta za njih zbog straha od seksualnog zlostavljanja, obratila se službi za zaštitu dobrobiti dece. Tada je ponovo progovorila i o svojim iskustvima. Ispričala je i svom lekaru o tome šta joj se desilo.

„Svima sam pričala“, kaže ona. „Ali da bi vas ljudi slušali, morate biti odgovarajućeg porekla. Nekog kao što sam ja, ko je iz siromašne porodice, uvek su samo svi ignorisali.“

Iveršenova nije bila jedina koja je pokušala da privuče pažnju nadležnih organa. Očajni roditelji seksualno zlostavljanog deteta (Sami porekla) uputili su 2007. godine pismo premijeru, tražeći pomoć. Pismo je dobilo pažnju medija i ljudi su očekivali da nešto bude preduzeto.

U istom periodu su Ana Kuljok, đakon u Norveškoj crkvi i njen suprug Ingar, advokat, bili u kontaktu sa 20 porodica čija deca su bila seksualno zlostavljana. Njih dvoje, oboje Sami, govorili su o situaciji na javnim sastancima kojima su prisustvovali lokalni političari, zdravstveni radnici, policajci i drugi predstavnici vlasti.

„Mislili su da nije moguće da postoji toliki broj slučajeva, tako su nam govorili“, seća se Ana. „Mislili su da lažemo.“

„Jednostavno su im takve priče izazivale nelagodu“, kaže Ingar. „Nisu znali kako da se postave prema njima.“

Tur Asgeir Juhansen, gradonačelnik Tisfjorda, takođe pamti te sastanke, ali daje drugačije objašnjenje onoga šta je pošlo naopako.

„Niko nije mogao da isprati situaciju zbog toga što ljudi nisu hteli da pričaju“, kaže za žrtve seksualnog zlostavljanja. „Zajednica nije policija, ne možemo da idemo okolo zabadajući nos u tuđe domove. Ljudi moraju sami da dođu i traže pomoć.“

Geografske i političke okolnosti pojačale su etničke podele u Tisfjordu – selo Drag na zapadu, čiji se stanovnici deklarišu kao Sami, odvojeno je od sela Ćopsvik na istoku sa više norveškog stanovništva, u kom se uglavnom nalaze sedišta nadležnih organa.

Skoro je još cela jedna decenija prošla dok se priča o zlostavljanju nije pojavila u medijima. Te godine bile su teške za Ninu Iveršen, koja ih je provela osećajući se usamljeno. Bila je depresivna i postavila je pesmu o seksualnom zlostavljanju na Fejsbuk, pored koje je ljutito napisala TISFJORD velikim podebljanim slovima.

Pesmu je videla žena iz okoline Tisfjorda koja je doživela slična iksustva kao i Nina Iveršen, pa je s njom stupila u kontakt. Rekla joj je da već o tome razgovora sa dva novinara. Tako se pokrenula lavina.

Nina je kontaktirala druge žrtve koje poznaje, uključujući žene iz svoje dalje porodice. Novine „Verdens Gang“, koje se prodaju u celoj Norveškoj, 11. juna 2016. godine objavile su priču o seksualnom zlostavljanju u Tisfjordu na osnovu svedočenja 11 žrtava, žena i muškaraca.

Do reakcije je odmah došlo. U subotu kada se vest pojavila, Tone Vangen, šefica policije okruga Nurland, opuštala se kod kuće. Odustala je od odmaranja tog vikenda čim je pročitala priču u medijima.

„Stvar je bila veoma ozbiljna. Ta situacija nam je postala prioritet, a glavni cilj je bio da sprečimo nove slučajeve seksualnog zlostavljanja u Tisfjordu. Već idućeg ponedeljka smo počeli da organizujemo istragu.“

Vangenova je tražila od svih koji su doživeli seksualno zlostavljanje, bez obzira koliko to davno bilo, da dođu da to prijave.

„Rekli smo ljudima da ćemo ih ozbiljno saslušati i da želimo da razumemo problem, čak i ako zbog zastarelosti nije moguće da njihov slučaj završi na sudu. Ali prosto nismo shvatali razmere problema.“

Policajac Ašlak Finvik dobio je zadatak da stupi u kontakt sa Sami stanovništvom i da uspostavi poverenje, kako bi se ljudi otvorili i progovorili o svemu.

„Bilo je komplikovano“, kaže. „Bilo je mnogo toga sa čim policija prethodno nije bila upoznata: rodbinske veze, religija.

U Sami kulturi ima elemenata iz predhrišćanskih vremena. Ljudi veruju u isceljivanje, kao i u to da šaman može da stekne moć nad osobom čitanjem njenog bola.

Stideli su se da govore o takvim verovanjima zbog toga što ih mi iz norveške perspektive ne shvatamo, a bilo im je veoma važno da shvatimo.“

To shvatanje dovelo je do prve otpužnice u slučaju „Tisfjord“, protiv muškarca koji je pristupao ženama tvrdeći da poseduje isceliteljske moći i moć da otera zle duhove. On je seksualno napastvovao žrtve tokom sesija „terapije“. Osuđen je na kaznu zatvora od pet i po godina.

Sami u Norveškoj

• U Norveškoj živi oko 60.000 pripadnika Sami zajednice
• Mnogi Sami stanovnici Tisfjorda su se tu naselili u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka, a došli su iz udaljenih krajeva u unutrašnjosti Norveške
• U to vreme, vlast je nastojala da „ponorveži“ pripadnike Sami naroda – deca u Sami porodicama često su podizana da govore samo norveški
• Samo ljudi sa norveškim imenima smeli su da kupuju nepokretnosti, dok su samo oni koji govore norveški mogli da kupe zemljište

Osobe koje su zlostavljale Ninu Iveršen su do 2016. godine već bile mrtve, tako da nije bilo načina da pravda bude zadovoljena na sudu.

Ona je svejedno drage volje sarađivala sa policijom. Istovremeno, u nedeljama nakon članka u „Verdens Gang“, oko 40 žrtava se obratilo za pomoć lokalnom lekaru Fredu Andersenu.

Najmlađa među njima imala je 10, a najstarija 80 godina.

„Bila im je potrebna ogromna medicinska i psihijatrijska podrška“, kaže Andersen. „To je veoma veliko opterećenje. Mladi će preživeti ovu situaciju i iz nje izaći sa novom snagom i stečenim samopoštovanjem. S druge strane, stari i osobe od 50 ili 60 godina, koje su nezaposlene, a imaju psihijatrijske probleme, veoma pate.“

Postavljana su neizbežna pitanja o tome zbog čega su baš pripadnici Sami zajednice toliko zastupljeni u ovoj priči o zlostavljanju. Laš Magne Adreasen, direktor Arana (centra Sami zajednice u Dragu), protivi se objašnjenju zasnovanom na kulturnim odlikama i karakteristikama.

„Moramo da budemo samokritični, to je svakako tačno. Ali to ne znači da smo mi kao narod krivi. Ono što se desilo ovde u Tisfjordu možemo da uporedimo sa #MeToo pokretom. Zbog čega su najmoćnije žene sveta ćutale? Treba li zbog toga da ih krivimo? Naravno da ne. Postojali su dobri razlozi za ćutanje – plašile su se“, kaže on.

„Ista stvar se desila i ovde. Kada bi ljudi stekli utisak da ih drugi slušaju, počinjali su sve više da pričaju – tako je šest decenija priča izašlo na videlo odjednom.“

Policija je tokom istrage saslušala više od 1.000 ljudi: žrtava, svedoka i počinilaca. Međutim, od zabeleženog 151 slučaja u Tisfjordu, samo šačica će ih završiti na sudu, jer je u većini slučajeva rok zastarelosti krivičnog gonjenja nastupio. Usled toga, mnoge osobe koje su navodno seksualni zlostavljači još uvek žive u toj maloj i tesno povezanoj zajednici.

Nina Iveršen nedavno je razmišljala o tome da se preseli nazad u Tisfjord. Jednog popodneva je otišla do Ćopsvika i prošetala po mestu. Dok je bila tamo, videla je tri osobe optužene za zlostavljanje u blizini kapije osnovne škole.

„Dok su deca išla kući iz škole, ti ljudi su se motali naokolo. Bilo je potpuno užasno“, kaže.

Policajac Ašlak Finvik ima zadatak da nadzire sve te muškarce – i nekoliko žena.

„Razgovarali smo sa svakim od njih ponaosob, bilo da su Sami ili Norvežani. Rekli smo im šta znamo o njima i naložili im da ne kontaktiraju sa žrtvama. Ako bi to ipak uradili, možda ćemo ih krivično goniti“, kaže Finvik.

Čini se da u Tisfjordu svako poznaje nekog povezanog sa ovom pričom – žrtvu ili počinioca. U nekim slučajevima, počinioci su i sami bili žrtve.

Ana Kuljok, kao đakon Norveške crkve, organizuje sastanke u maloj crkvi u Dragu, sagrađenoj u stilu tradicionalne Sami kolibe.

„Razgovaramo o svojim osećanjima i tome kako da se nosimo sa njima. Mnogo je tuge i besa“, kaže

Odbacivanje zločinaca, međutim, nije mogućnost. Sami kultura je inkluzivna i vera se zasniva na krugu života koji obuhvata Boga, ljude, životinje i prirodu.

„Moramo naći načina da živimo zajedno, jer svi smo deo kruga života“, smatra Kuljokova.

Kada je policijski izveštaj objavljen u novembru 2017, šef policije Tone Vangen izvinila se stanovnicima Tisfjorda.

„Način na koji je policija radila do juna 2016. nije bio dovoljno dobar“, rekla je. „Ovaj zločin ostavio je trag na veliki broj ljudi tokom dugog perioda.“

Poverenje se polako izgrađuje u Tisfjordu. Održavaju se obuke zaštite dece, a norveška vlada finansira projekte za podsticanje jedinstva i pružanje podrške žrtvama.

Javne događaje sada više posećuju i Sami i Norvežani. Na koncertu posvećenom Sami muzici i kulturi ranije u toku meseca bilo je 700 posetilaca.

Gradonačelnik je primetio još jednu promenu.

„Ljudi su daleko ljubazniji jedni prema drugima, uopšteno gledano. Staraju se jedni o drugima više nego ranije.“

Otkrića koja su se dogodila strahovito su prodrmala tako osetljivu zajednicu. Za sobom su ostavila porodične raskole, slomljene živote i najmanje dva samoubistva. Iskustvo Nine Iveršen decenijama je bilo isprepleteno sa tom sumornom pričom, ali kao jednoj od 11 žrtava koje su ispričale svoju stranu događaja, konačno joj se čini da se život kreće u pravom smeru.

„Danas sam ponosna na ono što smo postigli, zato što nas najzad slušaju. Ostvarili smo rezultat, jer nam ljudi veruju.“