Pas

Alexandr Zotov/Getty Images

Pre oko 8.000 godina, nomadi u jugoistočnoj Aziji počeli su da drže crvenu divlju kokošku, tropsku pticu jarkog perja koja još naseljava šume i mangrove jugoistočne Azije.

Potomci ovih ptica, kokoške, mogu se naći na farmama – i na tanjirima – širom sveta.

U laboratoriji na Univerzitetu Linkoping u Švedskoj, Per Jensen, profesor etologije, pokušava da ponovo stvori ovaj proces pripitomljavanja u rekordnom roku.

Uzgajajući crvene divlje kokoške koje pokazuju najmanje straha od ljudi, u samo 11 generacija video je primetnu razliku.

Njegovi eksperimenti nam takođe pokazuju koliko dramatičan efekat blizina ljudi može imati na ponašanje životinja.

„Ako uđete u obor sa divljim kokoškama, one pokušavaju da pobegnu i pređu na udaljeni kraj obora, mašući krilima u nevolji“, kaže Džensen.

„Pitome ptice koje smo uzgajali prilaze vam i kljucaju vam cipele – žele da komuniciraju sa ljudima.“

Divlje kokoške su se promenile i na druge načine. Društvenije su sa partnerima iz jata i sklonije su da istražuju okolinu.

Takođe su veće, polažu veća jaja i imaju manji mozak od divljih rođaka – razlike koje se vide i kod pilića.

Divlja kokoška

Don White/Getty Images
Divlja kokoška se može uzgajati od divlje do pitome u samo 11 generacija, otkrili su istraživači

Ljudi imaju dugu istoriju pripitomljavanja životinja, to je proces koji je trajao hiljadama godina.

Čarls Darvin je prvi primetio da domaće životinje, kao što su mačke, psi i zečevi dele i određene osobine pored „pitomosti“.

Kućni ljubimci imaju spuštene uši i kovrdžavije repove od divljih predaka.

Takođe, imaju manje vilice i zube, bele mrlje na krznu i češće se razmnožavaju.

Ovaj fenomen je poznat kao „sindrom pripitomljavanja“.

Najpoznatiji primer sindroma pripitomljavanja potiče iz eksperimenta iz 1959. godine, u kojem su sovjetski biolozi Dmitrij Beljajev i Ljudmila Trut uzeli nekoliko desetina divljih srebrnih lisica sa sibirske farme krzna i počeli selektivno da uzgajaju najpitomije životinje.

Zanimljivo je da su u roku od samo nekoliko generacija naučnici uzgojili poslušne i prijateljske lisice.

Nije se samo njihovo ponašanje promenilo.

Lisice su izgledale drugačije: imale su kraće njuške, spuštene uši, pegaste mrlje i kovrdžave razmahane repove.

Iako je razlog za to nepoznat, popularna teorija je da, kada ljudi uzgajaju životinje radi pripitomljavanja, mogu nehotice odabrati jedinke sa nerazvijenim nadbubrežnim žlezdama.

Nadbubrežne žlezde su odgovorne za reakciju „bori se ili beži“, tako da su životinje sa manjim nadbubrežnim žlezdama manje uplašene.

Matične ćelije u embrionu koje dalje formiraju nadbubrežne žlezde takođe se razvijaju u pigmentne ćelije i delove lobanje, vilice, zube i uši.

Dakle, sindrom pripitomljavanja bi zapravo mogao biti slučajna nuspojava uzgoja pitomijih životinja.

Kod Jensonovih divljih kokošaka, jedna od najvećih razlika između divljih i pitomih ptica je veličina moždanog stabla, drevnog dela mozga koji je uključen u reakcije na stres.

Pripitomljena lisica

Jef Wodniack/Getty Images
Pripitomljene lisice, poput ove crne, mogu da ispoljavaju fizičke osobine kao što su lepršave uši i kraće njuške

„Mozak je veoma skup organ koji troši 25-30 odsto energije kod sisara“, kaže Jenson.

„Ako izaberete životinje koje brže rastu i imaju veću reprodukcijsku snagu, postavljate zahteve za način na koji te životinje koriste energiju.

„Pilići ne moraju da se nose sa mnogo složenih stvari koje rade divlje životinje, tako da mogu da koriste tu energiju za povećanje rasta i reprodukcije“, dodaje.

Sindrom pripitomljavanja možda nije ograničen samo na životinje koje su ljudi namerno uzgajali.

Kućni miš se verovatno uvukao u prvu ostavu pre 15.000 godina, prema studiji Liora Vajsbroda, zooarheologa sa Univerziteta u Haifi u Izraelu.

Vajsbrod je otkrio mišje zube u naseljima koja je ostavila natufijska kultura lovaca-sakupljača u istočnom Mediteranu, otprilike iz tog vremena.

Od tada, miš je putovao u svaki kutak sveta, praveći dom gde god ljudi žive.

I postoje dokazi da je tako duga kohabitacija sa ljudima promenila samu DNK miševa.

Istraživačica Anja Ginter sa Instituta Maks Plank u Nemačkoj prikupila je 150 primeraka iz tri različite podvrste kućnih miševa.

Svaka podvrsta je počela da živi u kohabitaciji sa ljudima u različitim vremenima naše evolucione istorije.

Mus musculus domesticus je počeo da živi sa ljudima pre 12.000-15.000 godina, Mus musculus musculus živi sa nama 8.000 godina, a Musmusculus castaneus je uspostavio vezu sa nama tek nedavno – pre oko 3.000 do 5.000 godina.

Ginterova je uzgajala nekoliko generacija miševa u laboratoriji.

Zatim je uzela potomke prvobitnih miševa i testirala ih sa sedam različitih slagalica sa hranom.

Unutar svake slagalice nalazio se crv od brašna, kojeg je miš mogao dobiti samo guranjem ili povlačenjem poklopca, vađenjem kuglice papira iz epruvete ili otvaranjem prozora Lego kućice.

Neverovatno, miševi čiji su preci najduže živeli uz ljude bili su najbolji u rešavanju zagonetki sa hranom.

Miš

Wilfried Martin/Getty Images
Naši pokušaji da sakrijemo hranu od miševa učinili su ih boljim u rešavanju zagonetki, sugeriše istraživanje

„Mora da se radi o evoluciji jer su životinje koje smo koristili držane u standardnim laboratorijskim uslovima tokom generacija“, kaže Ginterova.

„Miševe koje smo testirali nikada nisu živeli sa ljudima, ali njihovi preci jesu. Život blizu ljudi promenio je genetski sastav miševa.“

Ginterova veruje da su kućni miševi evoluirali da bi postali bolji u rešavanju problema jer su ljudi od njih skrivali našu hranu.

Ova bitka umova je vremenom učinila miševe lukavijim.

„To je kao trka u naoružanju. Kako smo počeli da krijemo našu hranu od njih, morali su da budu inovativniji da bi je pronašli.“

Iako je život u blizini ljudi možda učinio neke životinje (poput kućnog miša) kompetentnijim, možda je imao suprotan efekat na vinsku muvu, Drosophila melanogaster.

Vinska muva se verovatno prvi put spojila sa ljudima pre najmanje 12.000 godina kada je, privučena mirisom voća, uletela u pećine drevnih ljudi koji su živeli u južnoj Africi.

Muve su zatim krenule da prate nas i naše smeće širom sveta.

Pre više od jednog veka, ovi insekti su izabrani kao genetski modeli da bi se iskoristio njihov kratki životni vek i lakoća uzgoja.

Od tada je Drosophila melanogaster postala nezamenljiv laboratorijski model koji se koristi za rešavanje širokog spektra bioloških pitanja.

Anegdotski, među genetičarima koji rade sa voćnim muvama dobro je poznato da su laboratorijski sojevi daleko manje aktivni od divljih rođaka.

Hvatanje pobegle muve koja je uzgajana u laboratoriji zahteva relativno malo veštine u poređenju sa hvatanjem muva koje zuje oko čaše kaberne sovinjona.

Voćna muva

Getty Images
Uspešna bekstva pametnijih voćnih muva su možda ostavila naučnike da ih razmnožavaju iz manje inteligentnih laboratorijskih subjekata

„Svako ko je radio sa laboratorijskim muvama zna da, ako neka pobegne iz bočice, vrlo ju je lako zgrabiti, samo je kucneš po glavi i ona padne“, kaže Rob Kulatinal, evolucioni genetičar sa Univerziteta Templ u Filadelfiji.

Da bi saznao da li se još nešto dešava, Kulatinal je uporedio genome divlje drozofile i laboratorijskih muva.

Ne samo da je potvrdio da su laboratorijski sojevi znatno manje aktivni i imaju manje interakcija sa drugim muvama od divljih rođaka, već je takođe pronašao dokaze da su u poslednjih 50-100 godina muve koje žive u laboratoriji pretrpele brze evolucione promene.

Umesto da pronađe promene u samo jednom ili dva gena, Kulatinal je pronašao promene u čitavom kompletu gena, posebno onih koji su uključeni u formiranje novih neurona u mozgu.

Ove promene bi mogle donekle objasniti različito ponašanje laboratorijskih muva.

Ne znamo zašto se to dogodilo, ali Kulatinal ima zanimljivu teoriju.

„U istraživačkim laboratorijama morate da prebacite muve u drugi kontejner svake dve nedelje. Kada okrenete muve, one brze pobegnu, a one glupe ostaju. Tako da tokom generacija na kraju birate spore, glupe muve za razliku od bržih, koje mogu da pobegnu“.

Dakle, šta ujedinjuje psa, kokošku, lisicu, miša i muvu?

Bez obzira da li su izabrali ili ne, svaki je postao neraskidivo povezan sa ljudima.

Deleći živote i čisteći ostatke, svaka od ovih vrsta morala je da prevaziđe strah od ljudi da bi preživela.

„Kada počnete da razmišljate o početnim fazama pripitomljavanja koje sežu hiljadama godina unazad, apsolutni prvi korak mora da je bio smanjen strah od ljudi, pošto preplašene životinje ne mogu da napreduju i da se razmnožavaju“, objašnjava Per Jensen.

Ono što naši preci lovci-sakupljači nisu mogli da znaju, jeste da će mnoštvo drugih promena biti besplatno u vožnji „pitomosti“.


Možda će vas zanimati i ova priča:

Dan pasa vodiča: Upoznajte Astora, jedinog psa vodiča u Srbiji
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.