Svi znamo da slonče neće u lonče, grom u koprive, da je Sveti Petar poprilično platio kajganu, a iguman je otišao na putovanje – i ne misli na manastir.
Ali kako to objasniti nekome ko nije sa ovih prostora?
Pa, prilično teško.
Zato je tu Maja Stojanović – na Instagramu poznata i kao Zmaja – koja ilustracijama strancima objašnjava domaće izreke.
- Promaja, najveći neprijatelj Balkana: „Ona je naše čudovište iz Loh Nesa“
- Srpskohrvatski živi u Italiji, iako njegove domovine nema već 30 godina
- „Razum(ij)eš ti mene“: Može li se u Beogradu živeti na crnogorskom
„Izreke na stranu, sećam se da je, dok sam živela u Americi, drugaricama bilo vrlo nezgodno objasniti pojam promaje“, kaže Stojanović u intervjuu za BBC na srpskom.
„Konstantno sam ih u šali opominjala da ne izlaze napolje sa mokrom kosom i da zatvore prozore – jer vuče promaja“.
Kako kaže, u početku im nije bilo jasno zašto to govori, a onda su i one počele druge da opominju na štetnosti strašne promaje.
„Zamislite Amerikanku koja drugoj Amerikanki govori da ne sedi na ‘ladnom betonu. Tada sam znala da je moja misija širenja srpske kulture uspešna“, kaže Stojanović.
Sunce bakino
Maja Stojanović ima 24 godine i rođena je u Kanadi, ali se njena porodica pre nešto više od decenije vratila u Srbiju – u Čačak.
Crta, kaže, od kako zna za sebe.
„Oduvek su me zanimali stripovi, ali sam po povratku u Srbiju počela malo intenzivnije da se bavi time.
Bojan Skrobić naučio je 10 jezika – evo i kako:
„Inspiraciju sam povlačila iz svakodnevnice i s obzirom na to da sam leti često na selu, ubrzo sam počela da ilustrujem neka naša tradicionalna verovanja“, dodaje.
Kako navodi, prvi strip sa srpskom tematikom bio je temu šivećih konaca u metalnoj kutiji za kolače, uz „propratno razočaranje koje ide uz to otkriće“.
„Ubrzo nakon toga je nastao i strip o svađanju oko plaćanja računa, pa onda o tome šta se dešava kada baki kažeš da nisi gladan… Taj serijal sam nazvala Srpsko odrastanje (Growing Up Serbian)“.
Tako je bilo sve dok joj neko u komentarima nije napisao da bi trebalo da ilustruje domaće izreke i poslovice.
Ubrzo posle toga nastala je jedna od najtoplijih njenih ilustracija – Sunce bakino.
„Onda mi je palo na pamet da bih mogla da ih objašnjavam na engleskom kao što sam često radila drugaricama u Americi.
„Volim srpsku kulturu i mislim da nedovoljno ljudi zna koliko imamo kreativan i bogat jezik. Cilj mi je da zainteresujem ljude za Srbiju i naše tradicije“, kaže ona.
Tako je nastao Zmajast – njen Instagram nalog koji poslednjih meseci postaje sve popularniji, uz više desetina hiljada pratilaca.
- Srpski jezik na fakultetima – potreba ili profit
- U kojim godinama je najbolje učiti jezik
- Poezija na dijalektu kao melem za vreme epidemije korona virusa
Poslednja ilustracija koju je objavila je kako jedan đavo beži od krsta kao đavo od krsta.
https://www.instagram.com/p/CEhbTBIpGLS/?igshid=1oe8xa53q6fs8
Jagodinske pihtije od vampira
Stranci su tako dobili brojna pojašnjenja zašto se na ovim prostorima nešto kaže baš tako kako se kaže.
Na primer, zašto neko gleda kao tele u šarena vrata ili izvodi besne gliste.
„Posebno su mi drage one koje čujem gotovo svakodnevno, poput k’o pao s marsa i oči ti gladne.
„A što se tiče samog crteža, kao vrlo verodostojne radove istakla bih stoji ti kao piletu sise, u dupe na vašar i ode mast u propast„.
Drage su joj i one izreke za koje ranije nije čula, poput neće slonče u lonče, pa ih je naučila kroz proces dolaženja do ilustracije, navodi.
Upravo je to jedna od važnih stvari njene stranice – edukativni karakter.
Prvo, kaže, uči zbog čega se nešto baš tako kaže.
„Naravno da se konsultujem sa babama i dedama kao stručnjacima, ali i sa ostatkom rodbine, Guglom, pa i drugim ljudima na Instagramu.
„Interesantno mi je da tako neke izreke kao što su neće grom u koprive gotovo svi znamo kad i gde da koristimo, ali kada dođe trenutak da se ta ista izreka objasni, odjednom dolazi do zabune.
„Volela bih da moji radovi teraju na razmišljanje kao i da spreče gubljenje i zaboravljanje značenja izreka“, navodi Stojanović.
- Francuska zabranjuje engleske reči poput „klikbejt“ i „podkast“
- Pravopis i dopisivanje: Da li je tačka znak da smo nepristojni
- Gugl napravio digitalnog prevodioca za hijeroglife
Drugi aspekt je učenje novih izreka i običaja iz raznih delova Srbije.
„Vrlo mi je bilo simpatično kada mi je neko iz Jagodine rekao da se tamo veruje da kada neko ubije vampira, on se pretvori u pihtije.
„Pa, kako ne voleti našu kulturu?“
Zmaja
Za nadimak moram da priznam da nisam sama zaslužna.
U Gimnaziji sam imala sjajnog profesora srpskog, Dejana Krunića, koji je voleo da nas pod punim imenom proziva po dnevniku.
Dakle, prezime, prvo slovo očevog imena, i ime. Za mene je to bilo: Stojanović Z. Maja.
U jednom trenutku počeo je samo da me proziva kao Stojanović Zmaja.
Kasnije, kada sam birala svoj umetnički alijas setila sam se tog nadimka i dopalo mi se.
Skupa kajgana svetog Petra
A šta je u poslednjih nekoliko meseci, ilustrujući domaće izreke, naučila o srpskom jeziku?
„Naučila sam da smo mi izuzetno kreativan narod koji ima veoma bogatu tradiciju i kulturu, ali i da to uzimamo pomalo zdravo za gotovo“, odgovara Maja.
„Često ne znamo zašto su neke izreke takve kakve jesu i odakle potiču. Na primer, skupo kao Svetog Petra kajgana„.
„To me je odmah navelo na dva pitanja – zašto baš kajgana i zašto Sveti Petar. Retko ko je mogao da mi objasni“.
Postoji nekoliko verzija priče zašto se kaže da je nešto nekoga koštalo kao Svetog Petra kajgana.
Međutim, nije uvek jasno ko je morao da plati za nju – da li je Sveti Petar morao skupo da plati kajganu ili je neko drugi skupo platio kajganu koju je Sveti Petar napravio.
U jednoj verziji se navodi da je taj izraz preuzet od Grka, koji imaju sličnu izreku, samo koriste Svetog Đorđa.
Legenda kaže da je jedan dečak Svetom Đorđu napravio kajganu i odneo mu u crkvu. Međutim, naišla su četiri trgovca. Videli su kajganu i pojeli je.
Sveti Đorđe im potom nije dozvolio da izađu iz hrama dok svaki od njih nije platio – skupo ih je koštala.
„Ne osećam se kao obična nastavnica„:
Druga verzija je priča o putovanju Isusa i apostola Petra, kojima je jedna siromašna žena ponudila kajganu za večeru.
Isus je odbio kajganu i rekao Petru da ne sme da je pojede, jer treba da ostane njenoj deci, što Petar nije poslušao.
Međutim, kajgana se u tom trenutku pretvorila u kamen.
Isus je zato naterao Petra da prosi kako bi prikupio novac da nahrani siromašnu decu.
Postoji i verzija te priče prema kojoj je sveti Petar dobio batine od domaćina zato što je bez dozvole spremio i pojeo kajganu.
U svakom slučaju, skupo ga je koštala.
„Ranije se verovatno znalo zašto se to tako kaže, ali se vremenom pomalo zagubilo“, kaže Maja.
„Strah me je da će se to dešavati sve više i više, s obzirom na ‘vesternizaciju’ i sve veće prisustvo prisvojenih engleskih reči u našem jeziku“.
Ipak, ona kaže i da sama ponekad iskoristi takvu reč, umesto da pronađe domaću.
„Zato sam se, radi održavanja bogatstva našeg jezika, bacila na približavanje izreka ljudima na što zabavniji način, ne bi li opstale i pored modernizacije“.
Majina priča
Rođena je u Kanadi i tamo je živela do 12. godine, ali je uvek redovno dolazila u Srbiju.
„Prvi put kad sam imala osam meseci. Posle smo svakog leta dolazili da posetimo rodbinu.
„Mojima je bilo veoma bitno da mi, deca, poznajemo rodbinu i da možemo sa njima da komuniciramo, a mamina strana porodice je veoma velika, pa mi se činilo kao da svake godine upoznajem neku novu tetku.
„Bilo je teško da shvatim da su mi ovi ljudi ‘prava porodica’ kada sam sa njima provodila svega dva meseca u godini“, navodi.
„Moja majka nije želela da njeni roditelji, moji baba i deda, stare bez njene pomoći, a i generalno je veoma vezana za familiju i našu zemlju“, kaže.
Ali ovo je bio „izuzetno stresan“ period za nju – delovalo joj je kao da je roditelji odvlače od porodice i prijatelja i bacaju u gotovo nove vode, dodaje.
„Sećam se da sam leto nakon šestog razreda u Kanadi provela nad bukvarom, ne bih li naučila da pišem pisanu ćirilicu, a borila sam se pomalo i sa padežima, tako da možete zamisliti zašto se nisam baš radovala selidbi“, kaže ona.
U Čačku je krenula u osnovnu školu Vuk Karadžić, gde je morala da bude ponavljač – na neki način.
„Tu sam završila šesti, sedmi i osmi razred – u Kanadi se kreće u školu godinu dana ranije, pa sam u suštini ponovila šesti razred u Srbiji da bih ostala sa svojom generacijom“.
Posle osnovne škole upisala je prirodni smer u Čačanskoj gimnaziji, ubeđena da će studirati biologiju.
Međutim, kako kaže, krajem srednje škole je shvatila da je ništa drugo ne interesuje više od umetnosti.
U planu je imala Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, ali je preko odbojke završila na studijama interdisciplinarne umetnosti na Univerzitetu u Sijetlu.
„Jednu stvar koju sam naučila u Americi, koja mi pomaže i dan danas, je da konstantno stvaram. Što više stvaraš, to bolje.
„To ne znači da će svaki rad biti savršen, ali ću bar od 10 radova moći da izaberem dva koja mi se sviđaju, umesto da sam osuđena na samo ta dva“.
Prvo je slikala – životinje u odorama.
„Kao mala sam volela da crtam životinje, a generalno volim da moji radovi imaju neku humorističnu notu, pa sam izabrala da slikam ne obične životinje, već životinje u ljudskoj odeći.
„Tako je nastala i moja prva slika petla u Napoleonovoj uniformi.
„Posle nje sam uradila seriju slika raznih životinja u raznim odevnim kombinacijama i jedno vreme sam mislila da će me po tome ljudi prepoznavati kao umetnicu, ali sam onda shvatila da je to svaki slikar verovatno probao nekada“.
Posle četiri godine života u Sijetlu, vratila se u Čačak.
Serbliš u Kanadi
Detinjstvo u Kanadi je bilo zaista lepo. Rado se setim tih vremena, kao i tih ljudi.
S obzirom da nisam odrasla u okruženju baba, deda, tetki, ujaka, ljudi uz koje sam odrasla su bili moja „izabrana porodica“.
Prvo smo živeli nedaleko od Toronta, moji roditelji su tamo slučajno upoznali još nekoliko srpskih mladih parova – jedni od njih su nam kasnije postali kumovi.
Posle četiri godine, selimo se u Toronto gde su uglavnom bili naši ljudi. U zgradi u kojoj sam odrasla su nam komšije iznad i ispod bili iz Srbije.
Sa njihovom decom sam išla u školu, družila svakodnevno i roditelji su nas naizmenično čuvali.
Generalno taj kraj je bio pun Balkanaca. Komšije preko puta ulice, komšije na kraju ulice… Svi. Srpski jezik se mogao čuti stalno.
Međutim, s obzirom da smo mi, deca, pohađala školu na engleskom, navikli smo se da međusobno komuniciramo na engleskom, ne na srpskom, što je strašno nerviralo roditelje.
I dan danas kad se čujem sa „društvom iz kraja“ govorimo na engleskom iako vrlo dobro poznajemo srpski.
Desi se ponekad i komuniciranje na srpsko-engleskom – Serbliš smo ga nazvali.
Srećom, roditelji su nam bili uporni u održavanju kulture i tradicije, pa smo svakako proslavljali srpske praznike u velikom broju.
Osnovna škola nam je bila na pet minuta od zgrade i nalazila se na brdu jedne velike livade gde smo se miSrbi stalno okupljali.
Za Usrks smo svake godine organizovali takmičenja u kucanju jajima na toj livadi, za Božić smo kolektivno išli u srpsku crkvu na paljenje badnjaka, slavile su se slave…
Dakle, iako nismo odrasli u Srbiji, odrasli smo sa Srbima.
Nažalost, kako su deca odrastala, tako su ljudi počeli da odlaze iz tog kraja, pa su se ta okupljanja izgubila.
Srećom, društvo sa kojim sam odrasla i dalje na neki način održava srpske tradicije u Torontu, doduše, slabo ko tečno govori srpski, što je i normalno, s obzirom na to da su ceo život proveli u inostranstvu.
Šta dalje?
Trenutno, kaže, radi na nalepnicama i majicama sa njenim ilustracijama.
„Biće interesantan momenat kada budem šetala ulicom i videla da neko nosi moju majicu. Mislim da će biti potpuno nerealan osećaj“, kaže,
Volela bi i da sve ilustracije izreka jednom objavi u knjizi, ali ne žuri sa tim.
U isto vreme je deo Udruženja vizuelnih umetnika Čačka, čiji je cilj da „osveži kulturno-umetničku scenu u gradu“.
„Trenutno smo se bacili na oslikavanje zidova po Čačku, a razmišljamo i da, kada to bude ponovo moguće, počnemo i sa organizovanjem izložbi. Imamo velike planove“.
Ipak, dodaje da trenutno nije lako odgovoriti na pitanje šta dalje, „s obzirom na to da je u svetu ludilo“.
„Sada kada deluje kao da se ceo svet raspada utehu nalazim u svom radu, na koji god način se on ispoljio.
„Kada isključim svet i koncentrišem se na svoj rad, tada sam najspokojnija… Iako imam brdo projekata i umetničkih obaveza, tu vrstu stresa dočekujem širom raširenih ruku.
Kako navodi, taj stres je uvek dobrodošao.
„Stvaraću dokle god mogu i mislim da tu leži lepota stvaralaštva. Nema rok trajanja“.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
