Na 20. spratu zgrade gradske uprave u Ulici kraljice Marije, poznatijoj kao „zgrada poštanske štedionice“ održavaju se javne sednice Komisije za planove Skupštine grada Beograda na kojima se raspravlja o novim planskim dokumentima koja uređuju određene prostorne celine grada.

Komisijom predsedava glavni gradski urbanista Milutin Folić a sačinjavaju je i predstavnici relevantnih organa za pitanja urbanizma, arhitekture, građevinarstva i planskih akata. Stručnjaci iz Urbanističkog zavoda, Direkcije za građevinsko zemljište, i nadležnih gradskih sekretarijata tu su, u svojstvu predlagača planskih dokumenata, da pročitaju primedbe koje su građani podnosili od kada je raspisan javni uvid i da daju objašnjenja u vezi tih primedbi kao i konačne preporuke da li komisija treba da ih usvoji ili ne.

U samoj proceduri problematično je gotovo sve – od toga da građani retko mogu da saznaju da se uopšte izrađuje neki plan koji će promeniti područje u kome žive, jer se odluke o tome objavljuju samo na skrajnutim mestima zvaničnih sajtova, do toga kada se zakazuju termini za javni uvid i samu javnu sednicu – uglavnom u podnevnim časovima, u sred radnog vremena, kada većina građana ne može da dođe zbog sopstvenih poslovnih obaveza, što se barem jednom na svakoj sednici predoči kao problem predstavnicima vlasti, do toga da li se i kako dokumentuje sama sednica. I od nadležnih je do sada bilo oprečnih informacija u vezi snimanja, fotografisanja, sačinjavanja zapisnika – od ranijeg upozorenja gradskog urbaniste da je fotografisanje sednice zabranjeno, do nedavnog obećanja predstavnika Ministarstva građevinarstva da se radi na tome da se omogući onlajn video prenos sednica i objavljivanje snimka kasnije na internetu kako bi više građana moglo da se informiše o donetim odlukama.

Dok digitalizacija i zvanično ne zakorači u zgradu gradske uprave, utisak je da građani učestvuju u odlukama gradske vlasti „u mraku“, te su ponekad i odluke takve po njihov život – mračne.

Kako će biti uređen „Park prijateljstva“ na Ušću (što je jedna od poslednjih tema o kojoj se raspravljalo u prethodnoj godini), ili kuda će prolaziti metro, koje će ulice biti jednosmerne, gde će se graditi škole, šta je zemljište javne namene a šta građevinsko zemljište, gde su lokali za male preduzetnike a gde za velike investitore – sve su to pitanja o kojima se ovde raspravlja. Najteže je kada se dođe do tema kao što je eksproprijacija zemljišta – odnosno da li će se, i kome oduzimati delovi parcela ili čak rušiti cele kuće, zarad proširenja ulica, izgradnje komunalne mreže ili nekog javnog objekta.

Često se iza tog „javnog interesa“ zapravo kriju želje nekog investitora za većim profitom i potrebe privatnih projekata i građani upravo na to pokušavaju da ukažu na ovakvim sednicima.

Građani primete sve probleme i moguće zloupotrebe još u svom komšiluku, onda u okviru svoje opštine i nadležnih službi pokušaju da reše te probleme, a kada to, nažalost, ne urodi plodom, stižu do nivoa gradske uprave – odnosno Komisije za planove i Skupštine Grada. Kada na nekoj od ovih javnih sednica, u okviru predloženih planova, građani podnesu svoje primedbe onda dobiju priliku da obrazlože najkonkretnije moguće, najplastičnije primere urbanističkog haosa iz njihovog okruženja i neprilagođenosti grada potrebama njegovih korisnika.

U ovakvim situacijama, međutim, te „najviše instance“ do kojih su čekali da dođu, građanima odgovore da se primedbe odbijaju ili nisu osnovane, uz veoma često objašnjenje da se planovi mogu menjati, da se pojedinačne i konkretne sporne tačke ne definišu ovakvim planovima – te da se za pojedinosti i detalje obrate – svojim opštinama. Onima kojih su ih u većini slučajeva usmeravali – upravo na grad, proglašavajući se nenadležnim.

„Zašto mi uopšte podnosimo primedbe kada vi ništa od toga nećete da uvažite i usvojićete plan kakav ste i zamislili?“ – upitao je na svakoj sednici barem jedan učesnik naglas, a većina njih je to zasigurno u sebi pomislila.

Ovakav stav – nemoć i razočaranje građana u princip participacije, mogli bi da vode ka tome da sve manje ljudi uopšte i pokušava da ukaže vlasti na neposredne probleme iz svoje okoline. To dalje vodi ka opasnosti da vlast donosi odluke o životu građana bez ikakvih raspoloživih informacija sa terena i, u najmanju ruku nenamerno, a često i sa skrivenim ciljevima u interesu pojedinih grupacija, potpuno uništi i obesmisli okruženje u kome ljudi žive.

Kada se uzme o obzir koliko su procedure učešća građana obesmišljene, koliko je poteškoća da se građani informišu o dešavanjima i odlukama iz njihovog okruženja, koliko birokratije i nezainteresovanosti vlasti, moglo bi se reći da je broj onih koji se pojavljuju u sali na 20. spratu zgrade gradske uprave – iznenađujuće veliki. Još je veći broj primedbi, što nedvosmisleno ukazuje da je građanima stalo do toga u kakvom okruženju žive, ali pitanje je da li i kako gradska vlast prepoznaje njihove potrebe.

Povezani tekstovi