Jovan Ranđelović, direktor projekta Beogondole

Diplomirani ekonomista, koji je zagovornik izgradnje “vazdušnog tramjava”, kaže da je svoj projekat godinama predlagao različitim gradonačelnicima Beograda i da su ga svi odbili. Zato je odlučio da na beogradskim izborima bude on kandidat za gradonačelnika, ali samo kako bi ideju za gondolu i još neke projekte, predstavio široj javnosti.

“Ne želim ja, naravno, da postanem gradonačelnik, već da vlast, a i građani, vide čime se bavim i šta nudim”, kaže Ranđelović. “Nemam ništa protiv da bilo koji gradonačelnik pravi gondolu.”

U pitanju je gondola koja ne bi bila turistička atrakcija, već vid gradskog prevoza, a Ranđelović ga naziva i “vazdušnim tramvajem” koji bi trebalo da reši potrebu za metroom u Beogradu ili da bude dopuna za metro.

“Radi se o ubedljivo najjeftinijoj investiciji. Jedna milja teškog metroa košta 400 miliona dolara, ista razdaljina za laki metro je 40 miliona dolara, a moja žičara staje četiri miliona dolara”, tvrdi Ranđelović. “Zahteva i jako malo ulaganja u infrastrukturu jer se praktično radi o projektu koji ne traži radove na tlu, već samo postavljanje stubova. Gondola bi bila visine od sedam-osam metara, pa do 20-30, u zavisnosni gde se postavlja. Takođe, do stanica bi se stizalo stepenicama u centru grada gde je saobraćajna gužva, dok bi na periferiji stanice bile na tlu.”

Žičara Beogodola ima već predviđene tri linije. Prva je iz Borče, ide preko Koteža i Vilinih voda, Cvijićeve do Tašmajdana. Druga ide iz bloka 45 preko Ade Ciganlije, do Slavije i Tašmajdana. Treća ide putem Mirijeva do Gradske bolnice pa preko Tašmajdana do Kalemegdana. Ono što je bitno građanima jeste da je vreme potrebno za prelazak na primer iz Borče do KBC bilo 23 minuta. Iz Bloka 45 do Slavije – 17 minuta. Prevoz bi bio, ako se projekat usvoji, plaćen u sklopu BusPlusa, odnosno mesečne, dnevne ili pojedinačne karte za javni gradski prevoz.

Jedna gondola bi trebalo da ima deset sedećih i pet stajaćih mesta, a da u jednom pravcu sve zajedno prevoze 3.600 do 4.200 putnika. Metro na vodi zamenio bi 15 odsto gradskog prevoza ili oko 200 autobusa.

Pitanje vetra, hladnoće i straha ne bi trebalo da bude problem za putnike, tvrdi autor projekta.

“Neće se raditi ako vetar bude jači od 80 kilometara na sat, a imaćemo i solarne panele koji bi grejali”, kaže Ranđelović. “Očekujem da bi bilo svega deset odsto građana koji bi se pribojavali da uđu u gondolu, ali mislim da kada bi uvideli da je sve bezbedno I da bi stigli neuporedivo brže da se prevezu, i oni bi vremenom prihvatili. Imali bismo i video nadzor pa bi se putnici osećali mnogo sigurnije.”

Primere za svoju ideju daje u celokupnom sistemu gradskog prevoza u La Pazu u Boliviji, ali i za dopune metrou u Londonu i Parizu.

Drugi projekat kojim će se Ranđelović kandidovati za gradonačelnika je evropski centar zabave, sporta i razonode, koji bi bio izgrađen na 500 hektara, a koji bi mogao da primi 200.000 do 300.000 posetilaca dnevno tokom dana vikenda.

“Izgradili bismo i hotele, akva park, spotske terene”, kaže Ranđelović. “Sve bi to koštalo 500.000 do 600.000 miliona evra, a u pitanju bi bilo javno-privatno partnerstvo sa Gradom. Deo bismo odmah prodali ili iznajmljivali.”

Ranđelović najavljuje i pokretanje “Udruženja građana za razvoj Beograda 011” ispred kog će se kandidovati za gradonačelnika.

Biografija

Ranđelović kaže da se ceo život bavi privredom. U svoj CV stavlja i pokretanje prvog putničkog broda u Srbiji, kao i prvi megadiskont, pre nego što su veliki lanci prodavnica počeli da rade u zemlji. Donacijama je, kaže, podigao i porodilište u Zemunu.