U supermarketima u Beogradu krađe su svakodnevna stvar. Nekada su na meti kradljivaca bile čokoladice, skupa pica, ali u poslednje vreme „kupci“ spretnih prstiju ne biraju. Tako da iz prodavnice pokušavaju da iznesu prašak za veš, šampone, toaletne vode sve i svašta i kradu svi bez obzira na pol, uzrast i socijalni status.

Zamenik načelnika drugog odeljenja Zoran Kovačević, kaže da krađe u prodavnici spadaju u rang sitnih krađa i da prijave koje budu podnete za ovakva dela najčešće budu odbačene.

– Lopovi koji „ operišu“ po supermarketima znaju da će ako ukradu do 15.000 dinara proći nekažnjeno i uglavnom ono što uzmu ne prelazi tu cifru. Najčešće uzimaju skupa pića, hemiju, cigare, žvake i prodaju to na obližnjoj pijaci. Tačan broj krađa nije poznat. Često se dešava da ljudi koji jednom budu uhvaćeni u nekoj prodavnici, pređu na drugi objekat. Najviše su na udaru veliki marketi, kao i prodavnice gde ima skupe kozmetike. Poznat je jedan bračni par koji je „operisao“ po velikim prodajnim objektima i iznosio ukredenu robu u kolicima, protiv njih se čak vodio i krivični postupak, međutim među ljudima koji kradu po supermarketima najviše ima narkomana- objašnjava Kovačević.

Zora Vujinović, vlasnica prodavnice Dado kaže da pored sigurnosnih kamera, krađe ima i u manjim prodavnicama.

– Ranije sam mislila da se lopovi usude da kradu samo u velikim marketima, zato što mogu da se provuku neprimetno jer ima puno ljudi, koji mogu da iskoriste nepažnju obezbeđenja i ljudi na kasi međutim, krađe su česte i u naše tri prodavnice. Iznose sve i svašta, sladoled, kajmak, najupečatljivije mi je bilo kada je jedna baka ukrala teglu sa ajvarom i prošla bi potpuno neprimećeno, da pred kasom tegla nije ispala iz tanke jakne i razbila se- priča Zora.

Veoma često kasirkama bude neprijatnije nego samim lopovima koji u nastojanjima da se izvuku koriste razne manipulatorske tehnike i izvlače se na najrazličitije moguće načine. Često se iščuđavaju odakle sapun baš u njihovom džepu, tu su vrlo često srceparajuće životne priče, o bolestima, razvodima, tragedijama i obavezno obećanje da to nikada više neće uraditi, a sutra već dolaze u prodavnicu, kao da ništa nije bilo

Psihijatar Marta Đoković, kaže da se u svojoj dugogodišnjoj radnoj istoriji susretala sa lopovima različitog kalibra.

– Ljudi iz različitih pobuda kradu po supermarketima. Naravno da ima onih koji nemaju novca i pribegavaju ovakvoj vrsti snalaženja jer nemaju drugog izbora. Ali ima i onih koji poseduju strast za krađom. Lečila sam jednog mladića koji je svakodnevno krao slatkiše po prodavnicama. Takom dugih razgovora on je uporno pokušavao da mi opiše osećaj uzbuđenja koji se pojavi u njemu kad ukrade slatkiš iz radnje. Njegovi roditelji poseduju toliki imetak, da mogu da mu priušte šta god poželi, ali njega to nije ispunjavalo. On je školski primer da ima i onih koji ne kradu da bi zadovoljili elementarne potrebe- objašnjava Đokovićeva.

Igor S. student sa Dorćola, kaže da veoma često primeti starije ljude koji kradu u obližnjem supermarketu, ali da to do sada nikada nije prijavio.

– Nemam ja srca za to. Uglavnom viđam penzionere koji ukradu po neku kiflu ili kafu i kada pomislim koliko im je penzija niska, zaista ne mogu da ih prijavim. Kada bih video da krade omladina ili da je ukradeno nesto jako skupo, odma bih prijavio, ali da prijavim bakicu koja se uželela bavarske kifle to stvarno ne mogu da uradim- kaze Igor.

Lopovi i u razvijenim zemljama

Krađa u supermarketima ne zaobilazi ni razvijenije države, tako se krađe u nemačkim prodavnicama mere u milijardama evra, te se na videokamere i fizičko obezbeđenje godišnje potroši oko 1,2 milijarde evra. U većini naših prodavnica takođe imamo ovaj vid obezbeđenja, ali nam definitivno nedostaje ono što tamošnji stručnjaci smatraju najboljim vidom zaštite, a to je obuka saradnika koji bi ovladali tehnikama kojima pribegavaju pojedini „kupci“ i na tome ne treba štedeti.