Menadžerima 30.000, portirima 3.000 evra

Osim što će iz beogradskog budžeta svake godine privatnom partneru na ime projektnog plaćanja morati da bude isplaćivano gotovo 35 miliona evra godišnje, tačnije 38.278.900 sa PDV-om narednih 30 godina, i ostalih ugovorenih dažbina čije će plaćanje pasti na teret građana, visine zarada zaposlenih su još jedan primer kako se troškovi „napumpavaju“ u korist ugovarača, saglasni su sagovornici Danasa.

U ugovoru stoji da će se stručni honorari na glavnom postrojenju, postrojenju za tretman procedne vode i postrojenju za deponijski gas kretati od 170,26 evra po satu, odnosno, kada se izračuna u mesečni prosek, 29.625 evra mesečno za menadžera lokacije, inženjera specijalistu i šefa posredovanja u zapošljavanju, do 95,77 evra po satu (16.663 evra mesečno) za merača količina i operatora za puštanje u rad. Radovi na deponiji, u kancelariji biće plaćeni 49,84 evra po satu ( 8.672 evra mesečno) za rukovodioca projekta, menadžera kvaliteta, glavnog inženjera, komercijalnog odnosno ugovornog menadžera, do 18,13 evra (3.155 evra mesečno) po satu za tehničkog pomoćnika, sekretaricu i daktilografa. Za zaposlene na lokaciji ugovor predviđa nadoknade od 45,31 evro po satu (7.884 evra) za menadžera lokacije, inženjera specijalistu i šefa posredovanja pa do 13,60 evra po satu (2.289) za opštu radnu snagu. Za radove na deponiji sekretarica, daktilograf i portir kao i operater mašina dobijaće 18,13 evra po satu, što je u proseku 3.155 evra mesečno.

Mahmud Bušatlija, konsultant za strana ulaganja, ovakve stavke ugovora nazvao je „naduvavanjem partijskih prohteva“.

– Sada ćemo jedno vreme biti braća sa Francuzima i Japancima, pa treba da trpimo sve. Sumnjam da će daktilografkinja kojoj je namenjeno 3.000 evra platu zadržati celu sumu, a da ne pričamo o drugim stavkama gde može daleko više da se uzme. Ukoliko je u pitanju savremen pogon, glavni inžinjer mora da bude osposobljen, a mi taj kadar nemamo, pa je za očekivanje da to bude stranac, i nije čudno da ima visoku platu. Za sve druge to je čudno u zemlji gde se prave ugovori sa strancima samo zato što smo mi zemlja jeftine radne snage. Ako neko pristaje da plaća toliko, veliko je pitanje da li je taj ugovor napravljen da bi se taj posao zaista realizovao – smatra Bušatlija.

On dodaje da bi savremen pogon koštao 700 do 750 miliona dolara, a da se to ulaganje ne može isplatiti.

– Mislim da to nije ozbiljno zamišljen posao, pogotovu ako je u gradskoj nadležnosti. Onda tu imamo čuvenog ekonomistu Sinišu Malog koji izgleda nije više mali, tako da ne mogu da verujem da je napravio jedan dobar ugovor, jer sve do sada što je radio, i kao direktor za tendersku proceduru u Agenciji za privatizaciju, i kao šef kabineta i ekonomski savetnik predsednika vlade, ni jedan ugovor nije napravio koji nije bio na neki način štetan za državu – zaključuje Bušatlija.

Odbornik DS u gradskoj Skupštini Zoran Alimpić napominje da je čak i u samom tekstu nacrta ugovora koji su odbornici dobili, verovatno greškom ostavljena i rečenica „Svi troškovi u RSD su troškovi vođenja Opex-a ili SPV-a koje treba „naduvati“.

On naglašava da ugovorom nije definisano kako će se izbeći prevare i korupcija, osim što u jemstvima izvođača stoji da će biti „uložen sav razuman napor“ da se to ne dogodi.

– Šta tačno znači „razuman napor“? S obzirom na to da svetska praksa pokazuje da su JPP projekti u nesređenim zemljama vrlo često izvor korupcije i prevara, Grad je mogao da se osigura. Ovako je ostalo neutvrđeno kako će izvođač da utvrđuje tenderske kriterijume za izbor podizvođača, kako će da spreči naknadne radove kroz aneksiranja postojećih ugovora u odnosu na inicijalni tender i kako će da obezbedi plaćanje samo za kvalitetno izvršene usluge. Bez ovoga, mi građani smo izloženi riziku „ugrađivanja“ firmi bliskih političkom establišmentu u cenu odnošenja i tretmana otpada – kaže Alimpić.

Ovakav nacrt ugovor je, bez mnogo rasprave, u septembru prošle godine usvojila skupštinska većina u gradskom parlamentu. Šta piše u konačnom ugovoru javnost još uvek ne zna, jer gradska vlast odbija da ga objavi.

– Sedište arbitraže je London, a jezik koji će se koristiti u arbitraži je engleski. U ugovoru je mišljenje gradskog pravobranilaštva u kome piše da prevod na srpski „nije sačinjen u duhu srpskog jezika“ a da engleska verzija ugovora „uopšte nije bila predmet razmatranja gradskog pravobranilaštva“, što imajući u vidu da je u pitanju ugovor vredan više od milijardu evra ne deluje dovoljno ozbiljno – napominje Alimpić i objašnjava da to znači da taj ugovor teško može biti raskinut.

Građanima veće naknade za smeće

Po ugovoru Grad je dužan da u okviru budžeta obezbedi „dovoljno raspoloživih sredstava da ispuni 100 odsto obaveza“, ukoliko „plaćanja za tretman otpada nisu dovoljna da pokriju sve takve iznose.“ Alimpić tvrdi da Grad toliko novca u budžetu nema.

– Prema Zakonu o budžetskom sistemu, fiskalni deficit lokalne vlasti u određenoj godini ne može biti veći od 10 odsto njenih prihoda u toj godini. Prihodi Beograda su oko 90 milijardi dinara te predviđeni fiskalni deficit trenutno ne sme biti veći od devet milijardi dinara. To znači da će grad, umesto da plaća iz budžeta, morati da poveća cenu naknade koju građani i privreda plaćaju za odnošenje smeća, ili da im uvede još jednu stavku. Okvirnom računicom, imajući u vidu da su trenutni prihodi grada po toj osnovi oko šest milijardi dinara, povećanje bi moralo da iznosi bar 70 do 80 odsto – kaže Alimpić.

Trivan: To pitajte Đilasa

Na pitanje novinarke Danasa za komentar o visini satnica zaposlenih u budućoj spalionici Vinča, na jučerašnjoj konferenciji na temu uključivanja žena u izazove klimatskih promena, ministar zaštite životne sredine Goran Trivan odgovorio je: „Moraćete to da pitate Đilasa jer on to verovatno bolje zna od mene“. M. P.