Treba ostvariti partnerstvo sa nevladinim i privatnim sektorom, a država bi morala da ima i ulogu koordinatora i kontrolora ovih aktivnosti – izjavila je nedavno Nataša Milošević, član gradskog veća Grada Beograda zadužena za socijalna pitanja na okruglom stolu u Medija centru. Tema ovog skupa, koje je organizovalo udruženje Jelek, bila je dostupnost socijalnih usluga za samohrane roditelje. S obzirom da se često nailazi na nemogućnost ili nezainteresovanost državnih organa da odgovore na mnogobrojne probleme samohranih roditelja, istaknuta je neophodnost saradnje sa nevladinim sektorom u cilju stvaranja jednog posebnog umreženog sistema pomoći. U suprotnom, stvara se dikriminaicija dece, dodala je Milošević. Neobraćanje pažnje na potrebe samohranih roditelja je, zapravo zanemarivanje deteta i njegovih prava.

Osim niza materijalnih i drugih problema, jedna od stavki koja je takođe uskraćena ovim ljudima je i pružanje podrške i psihosocijalno osnaživanje. Prema rečima Vesne Emeršić, socijalne radnice, život samohranih roditelja karakterišu borba protiv usamljenosti, potreba za pripadnošću, problemi koji prate negovanje dece bez oba roditelja, nedostatak zabave, inertnost itd.

Zato je važno da se oni udružuju, razmenjuju svoja iskustva i uče na i na tuđim greškama. Grupne terapije su u tom smislu neophodne jer stručnjaci koji ih vode treba da prepoznaju snagu u pojedincu ne bi li se on sam posle nosio sa svojim problemima, treba im neko ko će sagledati njihove nedaće i dalje ih uputiti i ojačati – objasnila je Emeršić.

Najveći problem je što pružanje podrške ovim ugroženim grupama nije podjednako dostupno svima, pogotovu onima nastanjenim u prigradskim opštinama. Nemaju svi mogućnosti da odvoje nekoliko sati dnevno za svega sat vremena terapije u za njih udaljenim delovima grada. Radno vreme raznih savetovališta uopšte nije prilagođeno korisnicima i često se terapije i slični vidovi pomoći održavaju u toku radnog vremena roditelja. Takođe, roditelji su i nedovoljno informisani o svojim pravima i često nailaze na nerazumevanje i nezainteresovanost.

Zorica Atić, posle razlaza sa nasilnim mužem, vratila se da živi kod majke u Grocku, pa je morala da traži i novi posao. Ova samohrana majka je govoreći o problemima na koje nailazila izjavila da se susretala sa nezainteresovanošću nadležnih službi kao i da centri za socijalni rad sa različitih područja Beograda uopšte ne komuniciraju. Vađenje dokumentacije za upis u vrtić, kao i za prijavu detetovog prebivališta samo su neke od poteškoća koje su zadesile Atićevu.

-Osim što je potrebno uvesti i neke dodatne zakone o zaštiti samohranih roditelja, i ovi koji trenutno postoje na papiru, ne poštuju se. Ja sam uradila sve što je do mene i tako ću i nastaviti, jer očigledno, ako se sama za sebe i svoje dete ne pobrinem, niko neće – rekla je Atićeva. Ona je sada redovni korisnik socijalnih usluga koje pružaju Autonomni ženski centar i udruženje Jelek i sve aktivnosti koje Atićeva pohađa su u skladu i sa njenim radnim vremenom i drugim obavezama.

Bez prava i zaštite

U našem zakonu, termin „samohrani roditelj“ uopšte nije definisan te ne samo da te ugrožene grupe ne uživaju prava i zaštitu koja ima je Ustavom zagarantovana, već ne postoji ni precizna statistika koliko ovakvih roditelja ima. Ipak, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, registrovano je 3020 nezaposlenih samohranih roditelja od kojih su 2641 žene, što je u odnosu na 2012. godinu više za 45 odsto. Ana Jovanović, predsednica Jeleka, istakla je da se ovo udruženje zalaže za jasno definisanje statusa samohranih roditelja, za izmene i dopune porodičnog zakona, izmene i dopune zakona o finansijskoj podršci porodica sa decom i izmene zakona o radu.