Samo jedna žena progovorila o nasilju

U Beogradu i Srbiji nasilje prema ženama, još uvek je definitivno, uvek tabu tema. Žrtve nasilja zbog velikog straha ne usude se da javno govore o toj temi. O tome najbolje svedoči činjenica da je u toku trodnevne akcije „Ženski taksi, slobodna zona bez nasilja – silovanja“, samo jedna jednina žena javno, pred kamerom, govorila o tome kako je godinama bila žrtva zlostavljanja svog supruga, koji ju je u braku maltretirao, tukao, silovao. Pri tom, to je žena koja nema srpsko državljanstvo, ali već dvadest godina živi u Beogradu. Kako je za za naš list ispričala Aprilija Lužar, slikarka i vozač ovog umetničko – terapeuskog taksija, specijaliziranog samo za žrtve silovanja, to je žena koja ima dve velike ćerke,a dok je bila u braku, zbog svog statusa nije mogla da dobije adekvatnu ni pravnu ni bilo kakvu zaštitu.

Uvek postoji rešenje

Aprilija Lužar kaže da nije toliko bitno, što joj se u Beogradu nije javilo više žena već samo jedna jedina.Ali,kaže, važno je ipak da one znaju da postoji rešenje i da ima izlaza za njihovu situaciju. Broj telefona (062-1279-129) i kada Ženski taksi napusti Beograd biće dostupan svim ženama i deci da mogu da se jave i zatraže pomoć. O tome će se brinuti aktivistkinje nevladine organizacije Autonomni ženski centar, Tiršova 5a , broj telefona 011 2645328.

– Za mene je uspeh što je i jedna žena javno progovorila.I to je pomak – zaključila je Aprilija Lužar.

– Pretučena žena je uvek pretučena žena, bez obzira koje je nacionalnosti i gde živi. Ta žena predstavlja sve žene, mada nema srpsko državljanstvo. Ona je prva u Srbiji progovorila o onome kroz šta je sve prošla i nije je bilo stid da kaže ni da je bila pretučena ni silovana. Progovorila je da bi otvorila i druge žene i da bi se to zaustavilo. Ona se i dalje bori za svoja prava i da dobije državljanstvo zemlje u kojoj je, osim što je žrtva nasilja, postala i žrtva sistema. Protiv toga se treba boriti, da žena ili dete nakon pretrpljenog nasilja ima prava da dobije materjalnu odštetu – kaže Aprilija Lužar. – Bilo je,doduše, i nekoliko anonimnih poziva, ali generalni stav je da se zlostavljane žene plaše za sebe i svoju decu. Jedino ako se o tome javno progovori, nasilje se može sprečiti, kaže Aprilija. Iako je akcija najavljena ranije, činjenica je da medijski nije dobila pravu podršku, kao i to da informaciju o tome mnogi nisu videli.

Nasilnici su obično dobri ljudi

Problem je i u tome što zlostavljane žene godinama prikrivaju svoj problem. Teško se otvoraju. Obično su stidljive, preplašene i osećaju krivicu.

– Svaka žena koja je doživela nasilje ponaša se kao da je nekoga ubila, a ne da su one bile žrtve. Bitno je sa same postave pitanje: zašto prikrivaju zločin. Žena ništa ne gubi ako progovori javno, samo može da stekne poštovanje, da postane žena, odnosno čovek, što do tada nije bila – kaže Aprilija Lužar.

Ona navodi,iz sopstvenog iskustva, da da nasilja ima svuda, da je na periferiji više izraženo,odnosno više se toleriše nego u gradovima. Sve je više i visokoobrazovanih žena koje godinama trpe nasilje, a u većini slučajeva to je zbog ugleda i položaja, ali i zbog dece. Žene sa sela neće da trpe nasilje, pa se više odupiru tome.

– Nikada ne znaš kad neko može biti nasilnik ili silovatelj. Nema tu nekakvog pravila i obično su to dobri i pametni ljudi. Ali zločinac, kada je zločinac, on ne bira žrtvu, i on će to uraditi bez obzira da li je reč o nekom detetu ili sedamdesetogodišnja baka, kakav sam slučaj imala. Zato o tome treba govoriti javno, naglasila Lužar.

– Ono što je bilo objavljeno u novinama trebalo je da bude na prvim stranama, kao što je to bilo u ostalim zemljama u kojima je ovaj moj projekat prošao. Jer, ako se ta tema objavi na prvim stranama, znači da i mediji ozbiljno posvećuju pažnju ovom problemu i pokazuju želju da pomognu da se nasilje zaustavi. Tekstovi o ovoj akciji objavljivani su uglavnom na poslednjim stranama,pa se iz toga jasno vidi kakav je odnos beogradskih medija prema ovoj veoma složenoj i sveprisutnoj temi – zaključuje Aprilija Lužar.
Na osnovu iskustva u drugim zemljama i nakon ko zna koliko hiljadaa pređenih kilometara sa „Ženskim taksijem’, Aprilija s pravom tvrdi da nasilja ima svuda, ali je ona rešila da pomogne u sprečavanju nasilja silovanjem, možda iz razloga što je,po sopstvenom kazivanju, i sama dva puta silovana. Jednom kao sedmogodišnja devojčica a drugi put kada je imala 15 godina. Prvi put je progovorila sa dvadeset godina svojoj prijateljici, a javno 2002. godine. Do tada, emocije je ispoljavala kroz svoje slike.
– Odlučila sam se da pomažem ženama koje su pretrpele nasilje silovanjem, jer ako spasavamo ženu, znači da spasavamo našu decu i celo potomstvo. To je značajno, jer ako tu ne zaustavimo nasilje, onda uskoro nećemo moći da izađemo na ulicu a da nas neko ne pretuče, kaže naša sagovornica u trenutku dok joj stiže poruka na neutralan broj Ženskog taksija 062-1279-129. Jedna zabrinuta majka traži da dođe do nje, ostavila je adresu. Aprilija je zove i onda sluša po ko zna koji put neveselu priču gde su ćerka i unuče ugroženi.
– Majka je nazvala i kaže da njenu ćerku i unuče maltretira njen zet. Reč je o malom detetu. Njena ćerka se plaši ne sme čak ni da pozove, jer je svaki njen korak praćen. Ono što je trebalo da uradi policija, koja je već bila tamo, ili neki drugi nadležni organ, ništa nisu uradili. Ovakvi primeri su česti, a strašno je saznanje da niko iz vlasti ne reaguje na takve vapaje ugroženih sugrađana. Kod nas se to jo uvek tumači „bračnim nesporazumima“ pa se u tako nešto ne treba mešati. Decu treba spasavati – kaže Aprilija Lužar.
Kada je pokrenula ovu akciju u Sloveniji, 2002. godine, saznala je da ima rak na materici, kao posledicu silovanja. Uspela je da se izleči, ali još uvek nema dece, iako joj je već četrdeseta.
Lužar smatra da treba još mnogo raditi na zakonima koji bi trebalo da štite prava žena koje su žrtve nasilja. Iako statistički podaci govore da je svaka peta žena u Sloveniji silovana, a svaka treća pretučena, ona smatra da se u poslednje vreme ipak dosta toga uradilo, pre svega zahvaljujući tome što su žene javno progovorile o nasilju. U svom radu ima veliku podršku muškaraca, a neke slovenačke firme joj i finansijski pomažu, pa smatra da bi Beograd trebalo da sledi ovaj primer.