A gde su ukrajinski oligarsi?

 Ukrajina je po tome jedinstvena čak i u Istočnoj Evropi: moćni oligarsi ne da su od sredine 90-ih godina pa neprekinuto sve do sada presudno uticali na politiku te zemlje, nego su je direktno vršili katapultirajući se otvoreno na najviše državne funkcije. A naročito su im omiljene one iz sektora bezbednosti i sam vrh predsedničke administracije. Vlast oligarha je u svom drugom predsedničkom mandatu osigurao Leonid Kučma, a na stvari se ništa nije promenilo ni 2004. godine sa „narandžastom revolucijom“, koja je bila kombinovana pobuna velikog biznisa protiv prejakog predsednika, s jedne strane, i pobuna srednjeg biznisa protiv najmoćnijih oligarha koji su mu svojim monolima kočili razvoj, s druge strane. Narandžasta revolucija se zato naziva i „pobunom milionera protiv milijardera“. Tako je Vladimir Medvedčuk iz u međuvremenu oslabelog Kijevskog klana (pripadaju mu u fudbalu vrelo moćna braća Igor i Grigorij Surkis) bio šef predsedničke administracije Leonida Kučme, a Kučmin, savetnik oligarh iz RUE grupe Sergej Ljovoškin, bio je šef predsedničke administracije Viktora Janukoviča. Po Forbsu 2012. godine, sedmi po bogatstvu je ukrajinski oligarh Petro Porošenko 2005. godine, a posle narandžaste revolucije, postao je sekretar Nacionalnog saveta za sigurnost i odbranu, a krajem 2009. godine i ministar spoljnih poslova Ukrajine. Horoškovski iz moćne RUE grupe (uvoz gasa) 2006. godine je imenovan za zamenika sekretara Nacionalnog saveta za bezbednost i odbranu, a od 2007. do 2009. godine je bio direktor Nacionalne carinske službe, da bi 2009. godine postao šef Službe bezbednosti Ukrajine. Na obe funkcije je, tvrdi u svojoj poslednjih nedelje veoma mnogo citiranoj studiji poljski autor Slavomir Mataušak, radio u korist svog nominalnog šefa oligarha Dmitra Firtaha, za koga se sumnja da je samo maska iza koje se krije pravi vlasnik, već pominjani Sergej Ljovuškin. Nabrajanje ukrajinskih oligarha koji su se popeli do mesta zamenika premijera Ukrajine zauzelo bi više prostora nego što jedna kolumna može sebi da dozvoli. Oligarsi imaju svoje političke partije, pri čemu su najjači dosad bili mnogo verniji Partiji regiona, nego što su oni slabije finansijske snage bili verni Našoj Ukrajini Viktora Jušenka ili Bloku Julije Timošenko.

BEZ SPOLJNE POLITIKE: Kako su jedinstveni u oceni da su Ukrajinom otvoreno vladali njeni oligarsi, analitičari i na Zapadu i na Istoku gotovo su jedinstveni i u mišljenju da oligarsi nemaju „koherentnu strategiju u spoljnoj politici „ mada njihovi lični interesi, kako tvrdi Mataušak, imaju veliki uticaj na ponašanje Ukrajine na međunarodnoj sceni. Ukrajinski oligarsi su, naime, monopolisali najvažnije sektore ukrajinske ekonomije, pre svih metalurški sektor, ali i medije, i pitanje koje se pred njih postavlja je da li će svoje monopole, naročito u slučaju još jednog talasa krize, prepustiti mnogo jačim ruskim oligarsima ili zapadnim multinacionalnim kompanijama. Oni ne bi ni jedno ni drugo.

U vezi s tim ruski list „Vlast“, koji pripada Izdavačkoj kući Komersant u vlasništvu najbogatijeg Rusa Ališer Usmanova, tvrdi da su ukrajinski oligarsi za Evropu kao zaštitu od konkurenata iz Rusije, ali i kao zaštitu od sve jače predsedničke vlasti, protiv koje se dve decenije bore zahtevajući jačanje nadležnosti parlamenta, među čijim su često poslanicima, i vlade, u kojoj često zauzimaju najviše funkcije. Francuski „Mond“ je mnogo konkretniji pa tvrdi da jedini Ukrajinac koji se vlasništvom može donekle meriti sa najmoćnijim ruskim oligarsima Rinat Ahmetov (Forbs 2012: 16 milijardi dolara), u metalurgiji ima prejaku rusku konkurenciju pa je zato proevropski orijentisan, dok je Dmitro Firtah prisutan u trgovini ruskim gasom pa je zato blizak Kremlju. List „Vlast“ razume strah ukrajinskih oligarha od ruskih kolega: u Ukrajini je 2013. godine bilo samo deset dolarskih milijardera, u Rusiji ih je bilo 131. Poznati zet Leonida Kučme Viktor Pinčuk, drugi po bogatstvu Ukrajinac, navodno se više ne bavi direktno politikom i proevropski je orijentisan, o čemu svedoče i samiti ukrajinskih i evropskih političara i biznismena koje svake godine organizuje.

Posrednik: od predsedničkih izbora 2010. godine, kojima je zaustavljena ekspanzija ruskog kapitala u Ukrajinu, u toj zemlji su dominirala dva oligarhijska klana: donjecki, na čijem je čelu Rinat Ahmetov i Rue Klan, formiran oko posredničke firme za uvoz ruskog gasa rusukrenergo, čiji su glavni predstavnici Dmitro Firtah, Jurij Bojko i Sergej Ljoviškin. Mada ne poriče da je „porodica“, odnosno uzak krug lica oko Viktora Janukoviča i njegovog sina Aleksandra u poslednje vreme ojačala, Mataušak, uz sve poznate ograde, smatra da je vlasništvo „porodice“ u odnosu na glave oligarhe skromno iako su oligarsi zbog ovoj jačanja ušli u konflikt sa Janukovičem.

Sem kolizije između velikog i sitnog biznisa, za nas u Srbiji je interesantan slučaj Rusukrenergo, firme koju su 2004. godine formirali Kučma i Vladimir Putin, kao posrednika za uvoz ruskog gasa. Mataušak tvrdi da je dobitak te firme, sem u švajcarskoj, „prebacivan na račune vladajućih elita u obe države“, odnosno elita Rusije i Ukrajine? Kao što je poznato, Julija Timošenko je po ceni koja je za Ukrajinu ispala paprena za vreme svog premijerskog mandata izbacila iz igre ovog posrednika, uračunavala je to svojevremeno u svoj veliki politički poen. Mada je Petro Lazarenko, svojevremeno najveći oligarh dnjepetrovske oblasti i poslovni partner Julije Timošenko u firmi Ujedinjeni energetski sistemi Ukrajine, tada najvećeg uvoznika gasa iz rusije, 1999. uhapšen pod optužbom za finansijske malverzacije i bio prinuđen da napusti Ukrajinu, suđenja i osuda oligarha poput one Mihailu Hodorkovskom u Rusiji, u Ukrajini nije bilo.

Kako će se ukrajinski oligarsi sada prestrojiti, velika je nepoznanica.