A šta je sporno u najavi vladike Grigorija?

Osnovno pitanje koje se može postaviti jeste: a šta je to konkretno sporno u ovakvoj najavi?

Da li je činjenično stanje da već više decenija u Srbiji postoji jedan krajnje loš sistem koji nam proždire ljude i državne resurse, a od svih nas kolektivno pravi nomade kojima je jedini izlaz odlazak u inostranstvo?

U tom smislu je krajnje logično da neko ko je duhovni pastir Srba koji žive u Nemačkoj u razgovoru sa hiljadama mladih i obrazovanih koji su bukvalno oterani iz zemlje dođe do zaključka da bi bilo dobro motivisati te ljude da ne odustanu od Srbije već da se za nju bore.

Što nas dovodi do pitanja kome to i iz kog konkretno razloga smetaju mladi i obrazovani ljudi koji su spremni da napuste svoju trenutnu udobnost i zamene je za neizvesnost borbe za Srbiju?

Oni koji su se prvi javili da napadnu Vladiku Grigorija su sasvim očekivano predstavnici Vučićevog režima, a razlog je taj što su upravo oni učinili sve da mladi i obrazovani ljudi ne dobiju nikakvu društvenu prođu jer im sistem počiva na kriminalu i angažovanju najgorih koje je shodno tome lako kontrolisati.

Jasno je da bi svaki uspešni Srbin koji bi se odazvao ovakvom pozivu bio velika pretnja za vlast pre svega zato što bi to bila alternativa sa ljudima koji su završili prave fakultete i stekli društveni status i onda bi narod mogao da ih uporedi sa plagijatorima i kupcima diploma koji nam trenutno vladaju.

Ono što je pak za mene lično vrlo neprijatno iznenađenje jeste javno ograđivanje Sinoda SPC od predloga jednog od najuglednijih srpskih episkopa.

Mene recimo ova inicijativa vladike Grigorija veoma podseća na ideju Srpskog privrednog društva „Privrednik“ koju je krajem devetnaestog veka uz pomoć crkve i tadašnjih episkopa u delo sproveo Vladimir Matijević.

„Privrednik“ je u toku svog funkcionisanja odškolovao i pomogao više desetina hiljada ljudi koji su potom praktično kroz čitav dvadeseti vek održavali preduzetnički duh kod Srba.

Takođe, između dva svetska rata imali smo veoma aktivan Bogomoljački pokret čiji je duhovnik bio vladika Nikolaj Velimirović i koji je takođe okupljao mlade ljude koji su kasnije u teškom vremenu održavali srpsku kulturu i duhovnost.

Dakle, istorijski primeri i zdrav razum nam govore da nema ništa logičnije nego da Srpska pravoslavna crkva i njeni episkopi pomažu i bivaju duhovni pokrovitelji društvenih pokreta misije baš takve kakvu je proklamovao vladika Grigorije.

Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta