Amerika se ne povlači

Mr Dragan Miljanić Zadovoljstvo je čitati kolumne Vilijema Montgomerija u Danasu. U jednoj od njih, „Okretanje izolacionizmu“ (u novogodišnjem broju) g. Montgomeri, u raspravi o prošlosti, sadašnjosti i, posebno, budućnosti spoljne politike SAD, donosi smeli zaključak, koji podvodim pod veliki upitnik. Autor kaže, da posle kraha u Iraku, „ne očekujte američko vođstvo ili inicijativu u rešavanju ključnih globalnih pitanja u bilo koje skorije vreme.“ Trebalo nam je „oko deceniju da prebolimo Vijetnam, a biće nam verovatno potrebno isto toliko da se izborimo s posledicama Iraka“, poručuje g. Montgomeri.
Mislim da je teško održiva ova tvrdnja V. Montgomerija iz više razloga. Prvo. Ni posle Vijetnama, ma koliko bile „ošamućene“, SAD nisu krenule u izolacionizam (teorija H. Kisindžera o „ravnoteži američke sile“ u međunarodnim odnosima). SAD su se tako ponašale i u praksi, bez obzira na to što je rana iz Vijetnama ostavila neizbrisiv trag u srcu američke nacije, i što je i tada, kao i danas, veći deo njene političke elite i široki krug naučnika, zastupao suprotna mišljenja. Drugo, enormno visok, i do sada, vojni budžet SAD pokazuje tendenciju daljeg rasta. Sa 480 milijardi dolara godišnje za vojsku u 2006. SAD su daleko ispred drugih. (Dok je svaki Amerikanac u 2006. izdvajao po 1700 dolara za naoružanje, dotle je u Kini, iste godine, svaki stanovnik izdvajao po 33 dolara za istu namenu.) Bela kuća predložila je 2006. povećanje od sedam odsto godišnje, i u narednih pet godina. Okretanje izolacionizmu nespojivo je sa stalnim rastom vojnog budžeta. Treće, kakva će biti politika SAD prema UN ako se zaplovi vodama izolacionizma? UN će deliti sudbinu Lige naroda kada su SAD, posle Prvog svetskog rata, odbile da im se pridruže, okrenuvši, ali samo privremeno, pramac broda ka izolacionističkoj politici. Vrlo brzo su promenile taj kurs i na Antlantiku, kao i na Pacifiku. Četvrto, okretanje izolacionizmu značilo bi da su SAD danas postale više ranjivije unutra nego vani, a one to još uvek nisu. Bez obzira na brojne suprotnosti na domaćoj sceni, još uvek su minimalne ekonomsko-socijalne tenzije (niska je stopa inflacije, stabilan ekonomski rast). Peto, teza o izolacionizmu nespojiva je sa „dolarskom borbom“ SAD za sticanje primata nad sirovinama u svetu (posebno naftom) od koje Vašington neće odustati. Teško da bi Americi pomogle domaće mere štednje ili povećanje poreza na gorivo. Posebno bi joj odmogla politika okretanja ka izolacionizmu. Šesto, ko može pouzdano tvrditi da ove propale intervencije u srednjoj Aziji neće biti u bliskoj budućnosti zamenjene nekom drugom intervencijom, na primer, na Dalekom istoku (kod pokušaja razrešenja nuklearnog problema Severne Koreje, ili u slučaju tenzija na relaciji Kina-Tajvan)? Sedmo, značajan, često i dramatičan uticaj SAD na rad finansijsko-monetarnih i trgovinskih institucija, kao na primer MMF, Svetske banke i STO, ne daje manevarski prostor za zaokret ka izolacionizmu (od jednodecenijskog pritiska na Kinu, da ova promeni kurs svoje valute, Vašington neće odustati). Osmo, odbijanje da potpišu Protokol iz Kjota, kao i neprihvatanje odluka Međunarodnog krivičnog suda na trasi je unilateralnog ponašnja SAD u međunarodnim odnosima. Cilj je učvršćenje vođstva kao supersile, a ne njeno okretanje izolacionizmu. Deveto, da izolacionizam i dalje neće biti izbor i orijentacija spoljne politike SAD, bez obzira na „stanje duha“ kod jednog dela američke nacije (dela političke elite, naučnih krugova i verskih lidera, o čemu piše V. Montgomeri) pokazuju i sadržaji dva objavljena dokumenta u 2006: „Strategija nacionalne bezbednosti SAD“ i „Govor o stanju nacije“ predsednika Buša. Predviđena tri cilja, prema ovim dokumentima, i dalje ostaju prioriteti intervencionističke, a ne izolacionističke, politike – pokretanje povremenih preventivnih ratova kako bi se odbranile od otpadničkih država, nosilaca „osovine zla“; nastojanje na demokratizaciji šireg Bliskog istoka i dugoročna borba protiv terorizma. Deseto, za sada još uvek skromne ambicije EU da postane neka nova supersila zadržale su aspiracije SAD kao vodeće snage u NATO. Odluka NATO-a da uveća broj vojnika u Avganistanu i njihovu misiju učini ofanzivnijom podstiče na razmišljanje o nespojivosti strategije ovog saveza sa američkim okretanjem ka izolacionizmu. NATO, lagano, ali neumoljivo prodire, zahvaljujući SAD, i u region Centralne Azije. Povećano vojno prisustvo SAD u zemljama oko Kaspijskog mora nagoveštava dublji prodor Amerike, preko alijanse, i u azijsko-pacifički region.
Mislim da je teško pretpostaviti, na osnovu gore iznetog, da će SAD u bliskoj, ili daljoj budućnosti, biti obujmljene duhom izolacionizma, bez obzira na ishod rata u Iraku. U poznatom američkom časopisu „Nacionalni interes“, koji zastupa uglavnom konzervativnija mišljenja, stručnjak za međunarodne odnose Pol Vajrič (Paul M. Weyrich) napisao je da je „izolacionizam opsena intervencionista, stvar na koju se pozivaju svaki put kada se osećaju uplašenim“. Amerika „nikada nije bila izolacionistička“, poručio je P. Vajrič.