Aristokrata po duhu, daru i pameti

Mirko Tepavac To što ja, eto, dva puta u toku nekoliko dana govorim o Koči Popoviću povodom stogodišnjice njegovog rođenja, pokazuje da skoro nema više živih njegovih saboraca i saradnika. Pa i ja sam u nelagodi da ću prekršiti njegovu „Poslednju volju“ u kojoj je napisao: „Smatram neprikladnom bilo čiju ocenu – karakteristiku, posebno od strane „zvaničnika“, o tome ko sam bio; i to ne iz bojazni da budem nedocenjen, nego zbog neizbežno prigodnog, pa dakle i u mnogo čemu proizvoljnog, karaktera tih i takvih ocena“. Ali, srećom, o njemu će pravu reč reći istorija, ma kako o njemu danas govorili njegovi prijatelji, ili ga prećutkivali njegovi protivnici.
Plemić i aristokrata po duhu, daru i pameti – on se nikada nije fanatično indetifikovao sa revolucionarnim, narodno-oslobodilačkim pokretom, kojem je, u inače, tako nesebično i vidno doprineo, kao što ni taj Pokret – koji je polagao pravo na celu njegovu ličnost – nikada nije mogao, a nažalost ni hteo, da se identifikuje s njim. Pokretu je vremenom sve manje trebalo ono najlepše i najvrednije što je nosio u sebi, a njemu sve manje ono u šta se taj pokret postepeno pretvarao. Razlaz je bio neminovan, za njega logičan i neopoziv, bez kajanja što odlazi i bez namere da se vrati. Nije bio uvređeno razočaran, bio je samo svestan razlika koje se više nisu mogle smanjivati.
Bilo je među revolucionarima i ratnicima filozofa, humanista, pesnika i književnika, ali je malo onih koji su sve to bili istovremeno. U naš partizanski rat uneo je znanje i iskustvo i moral, stečen u Španskom građanskom ratu, prvom antifašističkom ratu na tlu zloslutno uznemirene Evrope, polovinom XX veka.
Koča nikad nije razdvajao sredstva od ciljeva. U njegovim brigadama i divizijama bilo je boraca iz svih krajeva raskomadane Jugoslavije – bukvalno svih nacija, religija i društvenih slojeva, kao što je i njihovih grobova po celoj toj zemlji. Njegova, uvek Prva, proleterska brigada i divizija, bila je najbolja partizanska vojska ovog našeg, pa valjda i ne samo našeg, antifašističkog rata.
Sin „buržuja“ našao se, začudo i za njega i njih sasvim prirodno, na čelu „proletera“. Pod njegovom komandantskom i ljudskom brigom, najviše se pobeđivalo a najmanje ginulo… Našem uglednom novinaru i Kočinom ličnom prijatelju, Aleksandru Nenadoviću, u knjizi „Razgovori s Kočom“, objavljenoj 1989. pristao je da govori o svojim pogledima, postupcima, pa i osećanjima: „Ja sam znao i da odustanem od napada, ili da ga mlako sprovedem, na primer 1943. kod Sinja – kad osetim sumnju i kolebanje kod boraca… Nema, ukratko, uspešnog komandovanja bez međusobnog poverenja između starešine i boraca. Ja sam u moje borce i kad je bilo najteže imao poverenje. I oni u mene. Znate li šta su mi neki od njih rekli kad sam ih svojevremeno, posle rata pitao – šta ih to vezuje za mene? Rekli su mi: To što smo danas živi!“
Vilijam Dikin zamenik šefa britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu, u svojoj knjizi „Bojovna planina“ objavljenoj 1972, kaže o Koči: „Nosio je u sebi odlike vojnog genija i mržnju prema ratu. Prijateljstva je primao oprezno i đavolski vešto je štitio totalni integritet uma i srca.“ A na drugom mestu, u istoj knjizi, Dikin kaže da se Koča veoma razlikovao od drugih vodećih partizanskih komandanata. Jedina sličnost, kaže, bila je isti prezriv odnos prema opasnosti. Na svoj pesnički način, povodom knjige Miloša Vuksanovića „Beleške uz ratovanje“ Koče Popovića, 1989. je pisao: „Nerealnost našeg juriša na nebo, pokazala se kao jedino realna. To nisu mogli predvideti okupatori i njihove sluge.
Tada smo bili jedina snaga u zemlji koja se borila i izborila za jedinstvenu Jugoslaviju. A danas nam skoro preti da se srozamo svako u svoj tupavi i pogubni „Blut und Boden“…
Dešava se, gotovo prirodno, da veliki porazi iz davne prošlosti, zbog stvarne veličine njihove tragike, duže i jače ostaju u narodnom sećanju i osećanju, nego velike nedavne pobede. Naime, razdraganost zbog tih pobeda, zasenjuje cenu kojom su plaćene“.
Svakako najdublji trag ostavio je Koča Popović u jugoslovenskoj diplomatiji, u najkritičnijem, najdramatičnijem periodu posleratne Jugoslavije. Kada jednoga dana ponovo bude volje i vremena da se prouče njegove analize, beleške i instrukcije, videće se da je skoro sve što je u toku jedne i po, inače najburnije decenije između 1953 – 1966, formulisano u jugoslovenskom državnom vođstvu, poteklo iz njegovog neiscrpnog poznavanja sveta i razumevanja mesta Jugoslavije u tom svetu… Kolegijum SIP-a bio je mali institut, laboratorija ideja i koncepata, mesto na kojem su se slobodno, bez ograničenja iznosili predlozi i kritike. Tito je bio probirljivi selektor ideja i ljudi, ali je imao šta i da bira.
Više nego bilo ko drugi, doprineo je Koča da se spoljna politika Jugoslavije rastereti ideoloških predrasuda u odnosu na „komunistički“ Istok, dogmatskih predrasuda u odnosu na „kapitalistički“ Zapad, pa i avangardističkih „revolucionarskih“ pretenzija u odnosu na Treći svet… U čestim diplomatskim natezanjima sa sovjetskom diplomatijom, upozoravao je, šaljivo: „Ako dopustimo razgovor na ideološkoj osnovi, krava je njihova!“
Svako od njegovih saradnika tri puta se preslišavao pre nego što je pred njega izlazio s nekom svojom pretpostavkom ili tvrdnjom. Pa ipak, niko nije strahovao od njegove šefovske strogosti, nego njegove neumoljive oštroumnosti. Za njega nije bilo dovoljno dobro sve što je moglo biti bolje. Umeo je da bude do neprijatnosti direktan, ali je cenio svakoga ko više zna i bolje ume, iako takvih nije baš bilo mnogo. Nastavlja se